Вести

Ноћ као и свака друга, тиха и тамна спустила се над Србијом. Ненаметљиво и тихо дочекала свој тренутак да се над Србијом спушта

за новинар.де Ленка Летић

+++

онда када је за њу на овим просторима време, а не онда када је потисну у страну због рачунања по европском времену.

Поподне уобичајено у домовима многобројних Срба. Оскудно и сетно. Празне мисли да још један дан истиче а да обичан Србин у њему, сем голог опстанка, ништа допринео није. Није јер није ни могао, није имао чиме.

Тако је било и у мом дому. Баш онако како перо Чаславове нежне душе дотиче опис попаре, тако је и тај дан за мој дом био попара свих размера. Завршивши те попарске обавезе, спустила сам се у своју фотељу и по ко зна који пут поглед приковала за иконе на свом зиду. Можда сам овај пут дубљим погледом заронила у њих тражећи одговор на изиграност која своје име упорно гура у матични број мог бића. Можда сам овај пут храбрије себи признала да се наши свети стиде када им ми, данашњи верници, име спомињемо и у некаквој молитви лажи и фарисејства себе пред иконостас износимо.

По ко зна који пут сам спуштала поглед на та света лица и питала се за кога је Јеванђеље писано, за трговце светим речима или за огољене душе које се предано у својој голотињи надају да ће бар једна генерација угледати истину живота по речима из Јеванђеља. Гледајући у те иконе пратила сам и „мирис“ ноћи. Клизећи полако погледом са иконе на икону несвесно сам тражила одговор зашто ова ноћ носи осећај боли какве су биле ноћи у време бомбардовања Србије. Мисао ми је дотакла слутњу која нас у ноћи може прекрити. У страху да ће то опет погодити сиротињу, заковати нежна срца мале деце и скаменити немоћ старих људи, дотакла сам истину да се за свој живот не плашим. Чему би и био страх за нешто што више није у мојим рукама, већ разбацано по комадима остало под ногама оних који вером пастирски командују.

Погледом сам прошла по простору свог дома и питала се зашто сам све ово у зноју свом стицала, када у немоћи могу у овим одајама да се прошетам као и по молзолеју једног постојања.

Напољу су се огласили први пси. Смирено сам чекала да чујем да ли је то случај међу раздраганим кучићима или ће се тај лавеж чути и са осталих страна насеља. Чуо се. Пришла сам кавезу са хрчком и видела да унезверено по њему трчи. Поново сам подигла поглед ка иконама, брисала сузе да ми не муте вид и питала више себе него та света лица, зар се словесна бића не стиде да бесловесна нису одбацила од себе оно што ми кроз сво „мољење“ и причешћивање у себи сачували нисмо.

Утонула сам у сан. Више да бих побегла од оног што нам ноћ доноси, него што је као одмор мом бићу био потребан.

Пробудило ме је потресање и љуљање зграде, или ме је пробудио звук разбијених предмета који су падали у мом дому. Са телом робота и молитвом да Бог чува децу кренула сам ка соби сина. Срели смо се на половини пута који нас у ноћи дели. Обасјавала нас је светлост из његове собе. Тихим смиреним корацима пружио је руке и привукао ме себи. „Не бој се, ја сам ту. Бог зна шта чини. Ово не љуља да би недужне усмртио већ да би између параде гадости и бацања Србије пред ноге оних на чије убијање смо морали убијањем узвратити, показао да ће Његова увек бити последња“.

Покушавајући да се извучем из његових руку и да га натерам да напусти стан, дотакла сам на његовим грудима испод тренерице нешто непознато. Завукла сам руку и извадила Псалтир. Подигла сам поглед ка њему и питала га зашто је то ставио на своје груди. Смирено са сјајем на лицу прек којим сам немо застала, одговорио је

„Мајко, чекам га од кад сам се вратио у стан. Видим ти спаваш а ја осећам да ће нас у току ноћи уздрмати. Туга ми да те пробудим, жао ми да нови страхови изједају твоју душу и да нове сузе војнички од мене скриваш, кадио сам кућу, палио свеће и молио се Богу да нас сачува, да нас не кажњава због оних који нам недужним казну на живот навлаче“.

Поново сам му рекла да изађе јер се галама у ходнику чује и сви људи напуштају станове, склањају децу. И даље ме је држао у загрљају и питао „Зашто ти не кренеш?“ Одговорих му „Ја нисам важна, спашавај себе“. Привукао ме је још више себи и рекао „Да није било те твоје важности у мом животу и ја бих данас био део лудила, или бих мрзео оне који ме од вере терају, а како ме је твој лик задојио да се не плашимо страдања и да ране Његовог распећа никад не заборавимо, овог потреса се ја мајко не плашим, овај потрес мени говори да је Он са нама“.

Онда је све стало. Упалили смо светло и покупили све оно што се у потресу срушило и разбило. Пламичак у кандилу се још дуго са кандилом њихао. На тренутак сам погледала у све комаде разбијених предмета и схватила да онако како ћу их и сама са јутром у смеће бацити, да су тако и пастири вере бацали комаде моје душе која се ломила у сваком паду пред лукавством и неправдом њихових заветованих душа. Како потрес цепа земљу са снагом народних речи „сила Бога не моли“, тако и њихова сила за молитву не зна цепајући православље и цепајући све душе које се осмеле да њихове грехе и грешке примете.

Звук телефона прекинуо је моје мисли. Јавила сам се и чула уплакан глас свог другог детета „мама, јесте добро?“…“добро смо, колико можемо бити после свих потреса оних којима смо веровали, после свих потреса који су нас на сеобу и растављеност навели, после свих потреса који су нам „хришћанском љубављу“ показали да ми за њихово хришћанство нисмо“…скривене мисли су се шириле мојој душом док сам нежним речима умиривала страх уплакане душе.

Незаустављено време од потреса промиче, попара хладна чека топлину патријархових речи и наду да ће се кроз овај проблем огласити и рећи „Мука ми је од ових потреса, мука ми је од свих греха и грешака које смо као дивље псе пустили међу недужан народ…мука ми је више од срушених душа и домова…мука ми је од слике да је сиротиња поново на улици а виновници померања и неба и земље и даље умотани у отету сигурност, отету топлину, отето изобиље…скривени иза отете истине, наде, вере и љубави“…

Ленка Летић