Вести

Franjo Tuđman je pred više desetina hiljada egzaltiranih Hrvata i pred čitavom svetskom javnošću, na Jelačićevom trgu u Zagrebu, izjavio „da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela“.

Dragan Vidaković 29.10.2010

+++

Javno priznanje zločina potkrepljeno obiljem materijalnih dokaza bi pred svakim ozbiljnijim sudom prvobitne zajednice bilo sasvim dovoljno za osuđujuću presudu.

Međutim takvi neoborivi dokazi o krivici ne ostavljaju bogzna kakav utisak na činioce međunarodnog prava i međunarodne faktore koji neretko vitlaju sasvim nepravnim sredstvima iznad glava nesrećnih zemalja žrtava koje unapred proglase za krivce radi postizanja svojih krajnje sebičnih ciljeva.

Tako je u Haškom sudu za sve optužena Srbija, a okosnicu je činio navod o „udruženom zločinačkom poduhvatu“ političke, vojne i naučne elite koji je imao za cilj stvaranje velike Srbije.

Ništa nije vredelo što je Alija Izetbegović javno obnarodovao da „ smo mi (Bošnjaci) između mira i rata za suverenu Bosnu izabrali rat“, niti što je Kučan naredio napad na JNA, legalnu i legitimnu vojnu silu međunarodno priznate države SFRJ.

Kafka je već odavno opisao taj pogubni mehanizam koji je umesto Jozefa K. ovoga puta samleo Srbiju mlevenjem njenog političkog i vojnog rukovodstva. Milošević je bio samo sažetak, esencija ukupnog srpskog zla, koji je poslužio kao laka i jednostavna meta, ali i poprilično tvrd orah i nezgodan optuženik klimave optužnice.

A da je on izjavio bilo šta slično Aliji i Tuđmanu, ili napao JNA kao Kučan, suđenje bi se završilo tokom jednog prepodneva. Danima su mu sudili što je rekao „Niko ne sme da vas bije“. Valjda je trebao da naredi policiji da tuče narod? Ili „ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo“. Ovo drugo je ekspicitno dokazano herojskom odbranom 1999., dok je prva tvrdnja valjda svima očigledna, ili je trebao da slaže, da kaže da umemo da radimo ali ne i da se bijemo?. Da „nas čekaju bitke od kojih će neke biti i oružane“ je bilo samo odlično predviđanje budućih ratova, koje su po sopstvenom priznanju izazvali gore navedeni.

I kada se činilo da će očiglednu istinu prekriti prašina zaborava, oglasio se Ivo Miro Jović, visoki funkcioner HDZ-a BiH i delegat ove stranke u Domu naroda Parlamenta BiH, rečima „da su Hrvati zbog osećaja podređenosti srušili Jugoslaviju i da su to spremni da ponove i u slučaju BiH ako im se ne dozvoli ravnopravnost sa ostala dva konstitutivna naroda! (1)

Nije dakle nikakva ideja velike Srbije srušila SFRJ već muslimanska i slovenačka želja da stvore suverene države i hrvatski osećaj podređenosti.

„Ubice“ SFRJ se dakle same oglašavaju. Hoće li se međunarodna zajednica do kraja držati svoje verzije ili će uvažiti činjenicu da su glavni akteri priznali da je sve bilo drugačije od verzije iskonstruisane samo zato da se pravi krivci sakriju, zločin ostane nekažnjen, a time i osokoljen da se ponovi prvom prilikom.

A svedoci smo ovih dana ratobornih izjava i u BiH i u Srbiji, jer oni koji se osećaju teskobno ili da su za nešto uskraćeni, mogu ponovo da zakuvaju haos, zašta će neki novi sud, za nove ratove, ponovo optužiti…Zar ima potrebe reći koga?.

Na mestu (amnestiranog?!) zločina („O zločinu i nekažnjenima“ NIN br. 2960)

Da se posle 2000. g. pitanje Albanaca u Srbiji rešavalo kao „demokratsko pitanje“, kako se bučno najavljivalo godinama, Sonja Biserko bi bila potpuno u pravu kada kaže „da je Milošević isključivi krivac za NATO intervenciju. Žrtvovao je svoju zemlju i svoj narod.“ Međutim, uopšte nije bilo tako, jer je sada valjda konačno potpuno jasno da je Amerikancima, iz njima znanih razloga, preko potrebno nezavisno Kosovo, što Milošević u Rambujeu nije mogao da potpiše, zbog čega su i bombardovali Srbiju, izgovarajući se lažnim razlozima, u koje su lakoverni bezrezervno poverovali. Verovali su čak i u totalnu glupost da Amerikanci ratuju protiv Miloševića-nekoć njihovog „garanta mira na Balkanu“, a da Srbe inače mnogo vole, i da ih, osim kolateralno, uopšte ne ubijaju. Naravno da je sledeći korak na putu ka tome cilju bilo uklanjanje Miloševića sa vlasti i dovođenje garniture za koju su verovali da će bez ikakvih dodatnih pitanja pristati na amputaciju Kosova, i možda još koje čega. Verujem da su bili potpuno zatečeni kada je Đinđić, skoro pred smrt, otvorio knjigu kosovske priče za koju su verovali da je Miloševićevim odlaskom definitivno zatvorena. Đinđić je učinio još jedno svetogrđe: povezao je pitanja Kosova i Republike Srpske.

Danas se došlo do toga saznanja da borba za teritorijalni integritet Srbije nije puka Miloševićeva izmišljotina već glavni razlog zbog koga se neko nalazi na mestu predsednika ili premijera Srbije i da je pristanak na cepanje zemlje kojom se upravlja u ime naroda nešto potpuno nezamislivo i apsolutno nedopustivo. .

Dragan Vidaković

(1) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/republika_srpska/story/138553/Rasturili+smo+Jugu%2C+pa+%C4%87emo+razbiti+i+BiH%21.html