logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно    Аутор: новинарство    447 пута прочитано    Датум: 23.10.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋПошто до данас, понедељак 18. октобар, 2010. године, нисам добио одговор било директно било кроз исправку неистинитог приказивања Устава СФРЈ из 1974. године

Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋ, електронском поштом 18.10.2010

+++

у листу „ПЕЧАТ“, што је општа појава којој је подлегао и „ПЕЧАТ“, зато износим у јавност:

ОТВОРЕНО ПИСМО МИЛОРАДУ ВУЧЕЛИЋУ УРЕДНИКУ „ПЕЧАТ“-a

Господин
Милорад ВУЧЕЛИЋ, Директор и главни уредник „ПЕЧАТ“
Дипломатска колонија 6
11000 Београд

Поштовани господине уредниче ВУЧЕЛИЋУ,

Замолио сам Вас био (31.08.2010. год.) да размотрите мој чланак (додатак 1) под насловом

„ДА ЛИ НАРОД ПРИХВАТА ПРЕДСЕДНИКОВА И ВЛАДИНА КРШЕЊА УСТАВА?“

поводом ПОГРЕШНОГ тврђења Драгомира АНЂЕЛКОВИЋА у првој реченици његовог чланка „Демаскирање спин-мајстора“ објављеног у „Печату“ (бр. 128, стр. 21, 20. август, 2010. год.) о Уставу СФРЈ. Био сам га предао господину Угљеши Мрдићу, помоћнику уредника „ПЕЧАТ“а. Он ме је касније (16.09.2010. год.) обавестио да чланак није прихваћен за објављивање због његове дужине (11 страна). Тада сам му предао кратак чланак (3 стране), који је још у редакцији „ПЕЧАТ“а:

„КО ЈЕ ИМАО ПРАВО НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ И ОТЦЕПЉЕЊЕ У СФРЈ?“

ради истинитог обавештавања читалаца Вашег одлично конципираног и на родољубљу заснованог листа „ПЕЧАТ“.

Оба пута сам у додатку достављао фотокопију прве стране Устава СФРЈ из 1974. године (додатак 2). Пошто нисам добијао обавештење о одлуци редакције о његовом штампању, замолио сам секретарицу «ПЕЧАТ»а да ми закаже састанак с Вама по теми:

«ИСТИНИТО ОБАВЕШТАВЊЕ ЧИТАЛАЦА «ПЕЧАТ»a»

Секретарица је објаснила да ћу бити обавештен о састанку ако га прихватате. Прошло је недељу дана. Нисам обавештен.

Поштујем Ваше и „ПЕЧАТ“ово право и слободу да одбијате чланке међу којима и ове.

Ово Вам пишем да Вам још једном скренем пажњу да “ПЕЧАТ“ може (да ли по закону обавезно треба?) да одштампа исправку наведеног ПОГРЕШНОГ тврђења Драгомира АНЂЕЛКОВИЋА (а може и он сам то да напише и да „ПЕЧАТ“ објави) ради истинитог обавештавања читатељки и читалаца „ПЕЧАТ“а, те и целе домаће и иностране јавности.

Надам се да ћу добити одговор од Вас, било директно било преко следећег броја „ПЕЧАТ“а ОБЈАВЉИВАЊЕМ ИСТИНЕ О ОСНОВИ Устава СФРЈ из 1974. год.. У супротном ће ми то значити, према процедури и ставу „ПЕЧАТ“а да не обавештава о одбијању, да „ПЕЧАТ“ неће да објави истину о основи Устава СФРЈ из 1974, која је утврђена у самом почетку прве његове реченице и на којој се заснива цео тај Устав. Последице непоштовања те основе су трагичне за многе, а за Србски народ и катастрофалне (објашњено у наведеним чланцима). Зато не могу да разумем да се већ двадесет година прећуткује, занемарује, та уставна основа, и да се тај Устав погрешно наводи. Зашто?

Надам се још увек да ће „ПЕЧАТ“ у свом следећем броју објавти истину о основи Устава СФРЈ из 1974 тачним цитирањем почетка његове прве реченице. У суптроном би ме „ПЕЧАТ“ приморао да ово писмо са оба наведена чланка изнесем у јавност.

ДОДАТАК:

1. Одбијени чланак за „ПЕЧАТ“ jе изостављен, биће послат на Ваш захтев: „ДА ЛИ НАРОД ПРИХВАТА ПРЕДСЕДНИКОВА И ВЛАДИНА КРШЕЊА УСТАВА?“

2. Копија прве стране Устава СФРЈ из 1974. године.

Београд, 4. октобар, 2010. год. Др. Љубомир Т. Грујић
Послато 4. октобра 2010. године препоручено с повратницом. Џона Кенедија 31/15
Пријем потврђен 7. октобра 2010. године. 11070 Београд
lyubomir_gruyitch@yahoo.com

+++

+++

+++

ДОДАТАК 1

ДА ЛИ НАРОД ПРИХВАТА ПРЕДСЕДНИКОВА И ВЛАДИНА КРШЕЊА УСТАВА?

УВОД

Државни руководиоци СФРЈ и водеће личности СКЈ су ПОГРЕШНО говорили да је Устав СФРЈ народима дао право на самоопредељење ДО отцепљења. То је сада поновио Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ у првој реченици свог чланка „Демаскирање спин-мајстора“ објављеног у „Печату“ (бр. 128, стр. 21, 20. август, 2010. год.).

Један дипломирани правник и доктор правних наука је јавно преко Интернета чак писао следеће:

„На испиту из Уставног права на Правном факултету сам био добио управо то питање да ли неко у СФРЈ има право на самоопредељење и отцепљење. Одговорио сам да нико нема. Професор ме питао на основу чега тврдим. Одговорио сам да је на то питање пре две недеље друг Моша Пијаде у Савезној скупштини објаснио: `Да смо хтели да им дамо то право, онда би смо то унели у Устав`. Добио сам 10 на том испиту!“

Он се на испиту из Уставног права позвао на изјаву политичара, а не на сам Устав! И добио је оцену 10! То чине и многи други. Створили су ПОГРЕШАН утисак у народу да је то тачно.

У следећем тексту се показује да претходни примери илуструју површан однос према основи Устава СФРЈ из 1974. године, погрешно позивање и нетачно приказивање права народа утврђеног као основа тог Устава. Они стварају у народу ПОГРЕШАН став о праву народа које је одређено тим Уставом. То је коришћено за многе манипулације с народом. Оне наводе народ да несвестан, у свом незнању (Устав СФРЈ 1974. није био штампан у толиком броју примерака да би га сваки држављанин могао слободно купити), прихвата вођење државе и решења супротно том Уставу. Последице су трагичне и катастрофалне.

Међу људима којима објашњавам да председник ТАДИЋ немилице продубљује кршење Устава има их којима то изгледа неважно. Један сусед ми рече:

„И до сада су власти и Председници кршили Устав. Ко га је поштовао? Зашто и ТАДИЋ да га не крши?“

Који Председници су кршили Устав и које су последице?
Подсетимо их се и суочимо се с последицама. Искористимо лоше искуство да спречимо понављање последица и да извучемо добробит из тога. То је садржина и смисао овог текста.

Колико је битно за државу и народ да Председник даје пример поштовања Устава, на шта се јавно заклео, да цела власт, и сви државни органи поштују Устав и спроводе његове одредбе, а не да то треба да важи само за „обичне“ држављане, наглашавају следећи примери из блиске нам прошлости. Они такође показују колико је потребно да штампа, радио и телевизија, реагују у одбрани Устава када Председник или Влада, или други државни органи, делују супротно Уставу.

Када Председник, или Влада, крши Устав и оглушује се о сва упозорења, онда тим својим оглушивањем приморава народ да преузме власт уставно, мирнодопски, изјашњавањем и одлучивањем на референдуму.

ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ ВЛАСТИ СФРЈ И ПОСЛЕДИЦЕ

Почетак прве реченице Устава СФР Југославије из 1974. године гласи (фотокопија се доставља уреднику господину Вучелићу у додатку, а свако може да провери у Народној библиотеци Р. Србије у Београду):

Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, …..

Тај Устав не само да је признао право југословенским народима на самоопредељење укључујући право на отцепљење, већ је цео био заснован на том праву народа. Он нигде није дао Републикама право ни на отцепљење ни на самоопредељење. Њима је дао одређена државна одличја у оквиру СФРЈ. Већ две деценије запрепашћује ниподаштавање широм некадашње СФРЈ ове уставне основе, чињенице и одредбе. Јасно је да су у СФРЈ искључиво југословенски народи имали право на самоопредељење укључујући право на отцепљење.

Је ли то право било природно, нормално, морално?

Јесте.

Заједничку државу јужних Словена су створили званично три народа: Срби, Хрвати и Словенци 1918., а васпоставили је они и новопризнати Црногорски и Македонски народ 1945., којима се придружио у том праву народа шездесетих година прошлог века, од тада признати, Муслимански народ. Републике нису имале то право. Нису ни могле да га имају јер нису ни стварале ни васпостављале Југославију. Оне нису постојале. Створене су тек после васпостављања Југославије. Југославија је њих створила, а не оне Југославију.

Савезна скупштина није уставно била потпуно развлашћена, како се тврдило, а понеко још то тврди, јер је Устав СФРЈ одредио следеће:

1. Била је врховни државни орган (2. Пасус Члана 282 Устава СФРЈ)
2. Одлучивала је о амандманима на Устав СФРЈ ( Под (1) у Члану 283 и у Члану 285 Устава СФРЈ)
3. Утврђивала је фундаменте домаће и међународне политике СФРЈ ( Под (2) у Члану 283 и у Члану 285 Устава СФРЈ)
4. Одлучивала је о промени граница СФРЈ ( Под (3) у Члану 283 и под (6) у Члану 285 Устава СФРЈ)
5. Одлучивала је о рату и миру ( Под (4) у Члану 283 и под (7) у Члану 285 Устава СФРЈ)
итд.
Савезна скупштина СФРЈ је једина била меродавна да разјасни поступак, процедуру и процес остваривања права народа на самоопредељење и отцепљење. Међутим, она је била паралисана и ниподаштавана, омаловажена потпуно од стране свих других органа власти у СФРЈ! Није утврдила поступак, услове и обавезе народа који се отцепљује од СФРЈ.

Зато су отцепљења Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније од СФРЈ 1991./1992. потпуно самовољна и противуставна. Она су узрочник свега што је потом проистекло, свих злодела и злочина.

Последице су трагичне за многе, а за Србски народ су и катастрофалне.

Ко је првенствено одговоран за то?

Председник Савезне скупштине из 1990. године је био меродаван и обавезан да распише изборе за њен нови сазив најкасније петнаест дана пре истека њеног мандата. Мандат дотадашњег њеног сазива је био истекао крајем 1990. год. Председник Савезне скупштине није никада расписао изборе за нови сазив. Нити је иједан савезни или републички државни орган јавно тражио од њега да распише изборе. Тиме је било омогућено да шест Председника република противуставно преузму улогу Савезне скупштине у решавању ситуације и узурпирају власт, као и да иностране Владе добију могућности да ефикасно делују на противуставном и насилничком растурању СФРЈ.

Власт Р. Србије се правилно позивала 1991./1992. на чињеницу да републике немају право на отцепљење и да СФРЈ не може на тај начин да се растура. Међутим, она није захтевала од председника Савезне скупштине да распише изборе и није се званично позвала на уставно право сваког југословенског народа на самоопредељење укључујући отцепљење, већ га је занемарила. Није расписала референдум за Србски народ у Србији, нити је предложила Савезној скупштини расписивање заједничког референдума за цео Србски народ широм СФРЈ. Усредсредила се на очување СФРЈ упркос јасним показивањима Словенаца, Хрвата, Муслимана и Македонаца да хоће да издвоје Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, и Македонију из СФРЈ, али нажалост, на противуставан начин. То је било посебно изражено у Хрватској и у Босни и Херцеговини. У овим републикама је Србски народ био конститутиван народ по њиховим Уставима из 1974. год.

5. јула 1991. је био јавно упућен апел за уставно мирнодопско решавање ситуације расписивањем избора за Савезну скупштину. Апел је био телеграфски послат свим врховним органима СФРЈ (Савету Федерације, Савезној скупштини, Председништву, СИВу, Генералштабу), Председницима и Скупштинама Република, председницима Академија, ректорима универзитета. Био је достављен штампи у СФРЈ. Он никада није био изнет у јавност. Штампа широм Југославије га није објавила. И она је својим ћутањем или подржавањем противуставног деловања председника свих шест република значајно допринела југословенској трагедији и србској катастрофи. Апел је на Енглеском језику био упућен Председницима/Премијерима, парламентима и Владама западноевропских земаља, Председнику, Сенату и Конгресу САД, Председнику и парламенту СССРа и Кине, и Парламенту Јапана. Одговорено је само у име немачког Бундестага и Британског парламента.

Власт Р. Србије се обратила иностранству за арбитражу, уместо да поштује и примењује савезни Устав и да се обрати Савезној скупштини. Тако је дошло до Бадинтеровог арибтражног Комитета да он предложи став по питању отцепљивања република из СФРЈ.

У свом Извештају арбитражни Бадинтеров Комитет није уопште споменуо ту основну одредбу Устава СФРЈ о праву народа на самоопредељење укључујући отцепљење. Тиме је Бадинтеров комитет ниподаштавао основу на којој се заснивао цео Устав и државни поредак СФРЈ, основу на којој је била саздана СФРЈ. А зашто би он то уопште и поштовао када ни један савезни и републички орган то није поштовао?

Последице непоштовања Устава СФРЈ су очигледне и дуготрајне: насилничко противуставно уништавање антифашистичке државе СФРЈ – пете потписнице за стварање ОУН, омаловажавање Повеље УН, противуставна отцепљења четири републике у самосталне државе, уништени мир и слобода, распламсала се мржња међу људима и народима, пљачке, убиства, ратови, лажне оптужбе, криминал, најгнуснији злочини, етничка истребљивања делова народа, отимање територија, …. , демонизовање Србског народа спровођењем пропаганде без преседана.

Поптуно неоправдано, противуставно насилничко уништавање мирољубиве СФРЈ, која није никога напала и никоме није била претња, је злочин против мира, против човечности, против људских и националних права равноправно за све држављане СФРЈ и за све њене народе, против људског достојанства, и против слободе човека и народа. Тај злочин је изазвао све злочине, сва злодела, сав криминал, који су потом настали на територији уништене СФРЈ.

Да су Председништво, посебно председник Председништва, Савет Федерације, председник Савезне скупштине, републички Председници и Генералштаб СФРЈ поштовали Устав СФРЈ и спроводили његове одредбе до свега тога не би дошло. Требало је да се распишу и одрже слободни и поштени избори за Савезну скупштину и да она води даље процес по Уставу.

ПРВИ УСПЕХ СЈЕДИЊЕНЕ НЕМАЧКЕ – ПРВИ ПОРАЗ САВЕЗНИКА

Влада С. Р. Немачке се одмах, после уједињења две раздвојене немачке државе, усредсредила на растурање антифашистичке мирољубиве СФРЈ, која није била никаква претња развоју сједињене Немачке.

Резултат првог међународног ангажовања власти С. Р. Немачке после уједињења Западне и Источне Немачке је уништавање СФРЈ. Хитлерова Немачка је уништила Краљевину Југославију. Колова Немачка је сахранила СФРЈ,

Други, али још непризнат, резулатат тог ангажовања власти С. Р. Немачке је успех да у насилничко противуставно растурање СФРЈ успе да увуче власти и медија свих западних савезничких држава, чији су народи и вође били на челу савезничке борбе против фашизма (Велике Британије, Француске и САД), заједно са СССР-ом и Н. Р. Кином. Шта више, власти савезничких држава су прихватиле настављање Хитлерове политике подржавања шиптарског фашизма и нацизма против Србског народа и Србије. Да би се то оправдало код њихових народа, те власти су развиле пропаганду против Србског народа и Србије надмашујући здружену гебелсовску – стаљинистичку пропаганду засновану на лажима о Србима и Србији.

Покушаји антифашистичких појединаца, група или штампе (као што је “Balkan Infos” у Француској) у савезничким државама да освесте своје народе излагањем истине су без утицаја на власти тих народа до сада. Томе значајно доприносе политика, држање и став власти у Србији.

Пет савезничких држава су постале стални чланови Савета безбедности искључиво на основу свог светског вођства борбе против фашизма и нацизма. Њихова прва обавеза је да штите антифашистичке и антинацистичке резултате Другог Светског Рата.

Уместо да то чине једноставном подршком да се ситуација у СФРЈ решава мирнодопски, слободно демократски, у складу с Повељом УН и Уставом, Председници и Владе, уз пратњу медија, западних савезничких држава су се прикључили немачком насилничком уништавању СФРЈ. Власти СССР и Н. Р. Кине су то пасивно посматрале. Тако су сви чланови Савета безбедности, те и сам Савет, поклекнули дозвољавајући прво рушење антифашистичких тековина Другог Светског Рата и прво издајство њихових племенитих и храбрих антифашистичких бораца. Њихов први пораз. И наш први пораз.

Њихови и наши други порази, а и наша трагедија, је њихова подршка и помоћ распламсавању фашизма и нацизма против Србског народа и Србије, њихова подршка протеривању Срба из Србске Крајине и истребљивању Срба у Босни и Херцеговини као и на Косову и Метохији, и њихово настојање да устоличе шиптарско насилничко, противуставно и противзаконито, отимање, пљачкање и поробљавање Косова и Метохије и мало преосталог Србаког народа тамо.

Да би правдале својим западним народима и пред целим светом унштавање антифашистичке и мирољубиве СФРЈ, која нити је напала неку државу нити је била претња некој земљи или неком народу или миру, Председници и Владе Велике Британије, Француске и САД, уз потпуну подршку медија, су одлучили да невин антифашистички Србски народ лажно прогласе за агресора, за криминалан, за геноцидан, за народ који треба да буде најсуровије кажњаван, …. , усхићено бомбардован, некажњено пљачкан, ….

Србију и цео Србски народ су ставили у ситуацију или да се потпуно преда поробљивачима, чиме данас руководи постојећа власт у Србији, или да буде покретач светске борбе за ослобађање од васпостављеног фашизма и нацизма. Прво је у супротности с духом и вековним опредељењем Србског народа. Друго захтева да наша власт буде томе посвећена и да наш пример буде позив свим антифашистима, свим антифашистичким институцијама, народима, државама и владама, а посебно савезничким народима као вођама антифашизма у Другом Светском Рату, да нам се придруже, да нас подрже, па и да преузму водећу улогу у борби сузбијања и искорењивања фашизма и нацизма почевши од шиптарског на Косову и Метохији. Држављани Р. Србије треба о томе да одлуче на референдуму.

АПСОЛУТИЗАМ ПРЕДСЕДНИКА Р. СРБИЈЕ И СРЈ – ВОЈНА ПРЕДАЈА И ОКУПАЦИЈА КиМ

Председник Р. Србије није имао права да врши ни једну другу јавну функцију по Уставу из 1990. год. (8. пасус Члана 86 Устава Р. Србије из 1990. год.).

Упркос томе, он је био прихватио 1991. да с осталом петорицом републичких Председника узурпира компетенције Савезне скупштине СФРЈ и да противуставно решава ситуацију у СФРЈ. То је касније омогућило стварање многих лажи у западним земљама против Р. Србије и Србског народа.

Председник Р. Србије је у Дејтону представљао другу државу (Републику Српску). То му је Уставом било изричито забрањено јер је то било вршење друге јавне функције поред председничке (8. Став Члана 86 Устава Р. Србије из 1990. год.). Био је обавезан да препусти Народној скупштини да то уставно реши у договору с том државом (са Скупштином Републике Српске) и да она одреди друго лице коме Устав то није забрањивао. Противуставним прихватањем да представља другу државу председник Р. Србије је био омогућио да Р. Србију (и њега) неоправдано оптужују за стварне злочине у Босни и Херцеговини (нпр. за масакре невиног становништва Сарајева на пијаци Маркале за које је доказано да их нису извршили србски војници) и за измишљене злочине у Босни и Херцеговини (нпр. за непостојећи масакар осам хиљада невиних Муслимана у Сребреници; непостојећи јер и после 15 година није показано да постоје осам хиљада тела масакрираних, јер се није дозволило представницима Срба да учествују у откривању лешева и провери њиховог идентитета, јер се касније на гласању појавило преко три хиљде лица чија су се имена налазила на том списку масакрираних, итд.). Те лажи су се користиле да би се правдало бомбардовање Срба у Републици Српској. Оне се непрекидно користе за тврђења у западним земљама да су Срби извршили геноцид.

Кршење Устава је председнику Р. Србије омогућавало да постепено успоставља све ширу и дубљу своју апсолутистичку власт у Србији (1991. – 2000.). Тако је довео Србију у стање устанка 1996./1997. године одбијајући да призна резултате избора и проглашавајући нове критеријуме после објављених избора. Тиме је даље срозавао државно јединство, каљао углед државе, и слабио јединство народа.

Следеће године (марта 1998.) је од народа тражио да му пружи подршку заокружујући НЕ на референдуму о учешћу странаца у решавању унутрашњих политичких и друштвених проблема. Народ му је опет пружио поверење. Председник је по Уставу био потом обавезан да поштује и спроводи референдумску одлуку народа (Члан 2 и 6. став Члана 86 – Председничка заклетва – Устава из 1990. год.). Упркос томе, Председник је с Американцем потписао противуставни споразум (октобра 1998.) о повлачењу тешког наоружања Војске Југославије с Косова и Метохије. Омогућио је ново ширење и распламсавање шиптарског тероризма и дубоко ослабио одбранбену моћ Р. Србије.
Упркос херојски родољубивом, и изненађујућем за агресора, отпору и одбрани наше војске, Председник СРЈ и Председник Р. Србије су прихватили, супротно Уставу (2. Став Члана 51 Устава из 1990. год.), војну предају у Куманову (познатом по чувеном неустрашивом и незадрживом пробоју србске војске при крају Првог Светског Рата). Они су потом прихватили да у Резолуцији 1244 стоји да војска и полиција Р. Србије не могу да се врате на Косово и Метохију, осим у симболички малом броју. Све те одлуке и сва та прихватања су била противуставна. Њихове последице су дуготрајно трагичне за Србију и Србски народ.

НЕЛЕГИТИМНОСТ РЕЗОЛУЦИЈЕ 1244

Коначна последица је да је под принудом, уценама и новим претњама Председник СРЈ био прихватио нелегитимну и противуставну Резолуцију 1244, за коју тадашња и садашња власт тврде да смо обавезни да је поштујемо. Нисмо обавезни да прихватамо и поштујемо Резолуцију 1244 из следећих разлога.

Прво, јер је донета под ратним претњама настављања бомбардовања и уценама о потпуном уништавању земље, јер су све оптужбе коришћене за правдање бомбардовања 1999. год. против Р. Србије и СРЈ биле лажне (нпр. лажно је тврђење да су Срби масакрирали невине цивилне Албанце у Рачку, или да су били натерали Албанце на егзодус пре почетка бомбардовања). Зато је нелегитимна. Зато треба да буде стављена ван снаге и да се васпостави опште поштовање повеље УН, Устава Р. Србије и потпун суверенитет Р. Србије над Косовом и Метохијом.

Друго, њене одредбе су остварене само у погледу обавеза Р. Србије, а потпуно су изигране и поништене у стварности све њене одредбе које се односе на обавезе Албанаца (нпр. да се разоружају све албанске војне формације на Косову и Метохији према Тачки 9/26524 и Тачки 15 Резолуције 1244), и њене одредбе које се односе на обавезе и УН и Албанаца (да се обезбеди миран повратак свих расељених лица и породица према Тачки 9/26525 Резолуције 1244, да се омогући Р. Србији да остварује своју сувереност и територијалну целовитост и на Косову и Метохији према 6. ставу Анекса 1 и Тачки 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244, да се осигура безбедно слободно живљење и кретање свих држављана Р. Србије по целој територији Косова и Метохије на основу Тачке 9/26530 Резолуције 1244).

Ми смо обавезни да поштујемо Повељу УН, наш Устав и све међународне законе, конвенције, које је наша Скупштина прихватила у мирнодопским условим, без ратних претњи и уцена. Нисмо обавезни да поштујемо документа која су супротна Повељи УН, нашем Уставу и/или међународном праву, или су донета на начин и у условима неприхватљивим по њима.

НЕЛЕГИТИМНОСТ И НАЦИОНАЛИЗАМ ТРИБУНАЛА У ХАГУ – ПРОТИВУСТАВНА МУ ИСПОРУЧИВАЊА

Међународни Трибунал за Криминал у Југославији је нелегитиман јер је створен без сагласности Генералне скупштине УН. Његов Статут (допуњен 2009) му даје право да пресуђује личностима за озбиљна кршења међународног човечног закона учињена на територији раније Југославије од 1991. у складу с одредбама овог Статута („The International Tribunal shall have the power to prosecute persons responsible for serious violation of international humanitarian law committed in the territory of the former Yugoslavia since 1991 in accordance with the provisions of the present Statute“, Article 1: Competence of the International Tribunal – Updated Statute of the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia http://www.icty.org/sid/135). Није стављено никакво ограничење у погледу расе, националности, вере, политичког опредељења, политичког или државног положаја личности. Члан 7 Статута утврђује да од одговорности пред Трибуналом нису ослобођени ни Глава државе или Владе, као ни они који су извршавали њихове наредбе. Нажалост, у стварности Трибунал се оглушио о ову одредбу: Није позвао на одговорност и суђење државнике западних земаља који су учествовали, помагали, подржавали, насилничко, ратно, противуставно растурање СФР Југославије.

У стварности, Трибунал је на одговорност позивао углавном само држављане СФРЈ, при чему је показао своју националну пристрасност. Она се огледа на пример у томе што је од свих Председника република СФРЈ позвао и судио само Председнику СРЈ, што је испољио изразито антисрбски карактер. На тај начин је створен тежак утисак националистичке оријентације Трибунала. Нпр., иако је главни тужилац Трибунала био упознат са шиптарским убијањем Срба да би се њихови органи одмах продавали, он није покренуо поступак против злочинаца.
Трибунал је својом пристрасношћу дозволио да су држављани других држава слободно могли да врше, а многи су организовали и/или вршили слободно, злодела и злочине на територији СФРЈ. Трибунал их није позвао на одговорност јер нису југословенски држављани, јер су државници западних земаља. Слободни су. Није ли ово ужасан пример национализма у међународном правосуђу?

Супротно писменој гаранцији новог председника СР Југославије и дотадашњег председника Р. Србије да ће дотадашњем председнику СР Југославије бити осигурана безбедност, Власт Р. Србије га је испоручила противно Уставу СРЈ, супротно Уставу Р. Србије (2. Став Члана 47 Устава из 1990. год.), насупрот одлуци Уставног суда, и то на Видовдан, Међународном Трибуналу за Криминал у Југославији. Потом су противуставно настављена испоручивања и других наших држављана. Такво кршење Устава је нанело нове тешке последице Р. Србији и Србском народу.

Уместо да јавно одговара народу у Србији и Црној Гори пред домаћим судом за стварна огрешења, дотадашњи Председник СРЈ послат је противуставно у Хаг да одговара за лажне оптужбе. Он је подлегао тортури у затвору у Шевенгину не издржавши да докаже неодрживост свих тачака оптужнице.

Међународни Трибунал за Криминал у Југославији непрекидно уцењује Р. Србију и продубљује потпуно погрешан утисак у свету да су Срби и Србија једини одговорни за злочине на територији СФРЈ, да су њихови виновници и извршитељи, да заслужују и да треба да буду сурово кажњавани. Садашња власт у Р. Србији је с тим сагласна и труди се да што ефикасније извршава све захтеве Трибунала. Поноси се тиме.

ЈАВНА ПРОТИВУСТАВНА ДЕЛОВАЊА ПРЕДСЕДНИКА ТАДИЋА

Господин Борис ТАДИЋ је био прво изабран за председника Републике на основу Устава из 1990. год. По том Уставу је био обавезан да штити Устав (Председничка заклетва: 6. пасус Члана 86 Устава Р. Србије из 1990. год). Он је био на време (још децембра 2007. год.) замољен да не дозволи спровођење противуставних председничких избора 2008. године.

Председнички избори су били противуставни јер Власт, укључујући и председника ТАДИЋА, није тражила од УН да омогуће и обезбеде Р. Србији да спроведе слободне изборе на целој територији Косова и Метохије равноправно за све њене држављане (без обзира на националност, политичко опредељење и верску припадност). Р. Србија је на то била уставно обавезна, и дужна према Повељи УН, а има право за то према Резолуцији 1244 (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244).

Таквим захтевом би Власт Р. Србије показала да се и на тај начин ни правно формално не одриче ни Косова и Метохије ни својих држављана тамо без обзира на њихову националност, политичко опредељење и верску припадност. Показала би да се равноправно брине о свим држављанима Р. Србије на Косову и Метохији. Одржавање избора на целом Косову и Метохији би омогућило да се утврди колико тамо има пунолетних држављана Р. Србије албанске националности. Тако би се показало и колико је то пунолетних Албанаца који су на Косову и Метохији а нису држављани Р. Србије.

Уместо да се заложи за уставно спровођење председничких избора, за шта је био на време писмено замољен, председник Борис ТАДИЋ је прихватио да као кандидат изабран на противуставним изборима полаже Председничку заклетву чиме ју је у току самог полагања истовремено и негирао.

Председник Републике Србије ни сада, по новом Уставу (од 8. новембра 2006. године), не може да обавља другу јавну функцију или професионалну делатност (Члан 6 и Члан 115 Устава).

Председник политичке странке, носилац предизборне листе и носилац збирне предизборне листе врше јавне функције. Те функције нису у оквиру делатности председника Републике које су прописане Уставом (Члан 112 и Члан 113). То су значајне и утицајне јавне политичке функције.

Господин Борис ТАДИЋ је председник Републике. Устав њему не дозвољава да буде ни председник политичке странке ни носилац изборне листе ни носилац збирне изборне листе, што је он све био. И сада је председник странке. Он и политичка странка, конкретно Демократска странка, чији је он председник, непрекидно делују супротно Уставу. Господин Борис ТАДИЋ и Демократска странка стално подчињавају функцију председника Републике својим интересима и политичким ставовима. Тиме се драстично крше и Члан 111 Устава о томе да Председник изражава државно јединство Р. Србије и Члан 114 Устава да Председник поштује и штити Устав. Тиме се крши и Члан 42 (4. и 5. став) Закона о избору народних посланика којим се одобрава да носилац изборне листе може да буде кандидат за народног посланика или за други државни орган што је недозвољено председнику Републике (Чланови 112, 113 и 115 Устава). Закон, повезан с Уставом, такође не дозвољава председнику Републике да буде носилац изборне листе, те не дозвољава тиме да таква листа буде у Збирној изборној листи.

Председник ТАДИЋ је по повратку из Брисела наставио да се толико активно ангажује у парламентарној предизборној кампањи да ју је водио за коалицију Демократске странке – за „Европску Србију – Борис Тадић“ као њен противуставни председник, а експлоатишући углед и ауторитет председника Републике.

Председник ТАДИЋ остаје да и даље буде председник Демократске странке. Зато он не може да изражава јединство Р. Србије. И зато он не може да буде, и није, уставни председник Р. Србије.

Ово све важи и за чланове Владе. Такође и за парламентарну групу „За европску Србију“. Они су на противуставан начин заузели положаје у Влади и у Народној скупштини. О томе су писмено више пута обавештени, као и Уставни суд. Јавност је извештавана преко Интернета (јер новине којима су дописи достављани нису обавештавле народ о томе).

Председник ТАДИЋ води политику Р. Србије. Устав му на то не даје никакво право (Чланови 112 и 113 Устава о делатности председника Републике). То је искључиво право и обавеза Владе Р. Србије (Чланови 122 и 123 Устава).

У свом узурписању власти, председник ТАДИЋ својим присуством не само да је подржавао већ је и потврђивао да је потпис министра ЂЕЛИЋА на Споразуму с Европском Унијом пуноважан у име Р. Србије. Он је тиме посредно, преко потписа министра ЂЕЛИЋА, потписао Споразум с ЕУ упркос томе што у члану 135 Споразума јасно пише да се Споразум не односи на Косово и да ће питање Косова посебно да се решава. Значи да се тим Споразумом не признаје да је Косово и Метохија суверени део Р. Србије. Споразум показује да Европска Унија и даље проблем националне (шиптарске) мањине вештачки претвара у територијални проблем Косова и Метохије. Садашња иступања представника ЕУ и С Р Немачке то сурово потврђују.

Споразум је потписан без писмене напомене у њему, макар у име Р. Србије, да он важи за Р. Србију једино ако он важи за њу у целини тј. и на Косову и Метохији као нераздвојивом делу Р. Србије. Зато је то потписивање Споразума у име Р. Србије и противуставно и супротно Резолуцији Народне скупштине из децембра 2007. год.

Председник ТАДИЋ, у Републици Српској, у оквиру прославе осамнаест година њеног постојања, изненада налаже Скупштини Р. Србије да донесе „Декларацију о Сребреници која се многима неће допасти“. Та његова изјава је требало да створи толико дубок шок у Србском народу да он неће моћи ништа друго да учини већ да призна да је урадио оно што није учинио, нити је икоме дозволио да чини у његово име све оно за шта га у Европској Унији оптужују лажима. 127 посланика је донело такву Декларацију 31. марта ове године упркос свим јавним упозорењима да то не чине већ да поштују истину. Народ треба да одлучи да ли је прихвата.
Државе чланице Европске Уније и она у целини у односу према Р. Србији и Србском народу делују супротно основним европским вредностима и супротно Преамбули и члановима 1, 3, 13 (1. став), 16 (1. став), 18 (1. став), 19, 23 (1. став), 25, 26 (1. став), 27 (1. став) Устава Р. Србије.

Садашње догађање с Грчком јасно показује како државе чланице Европске Уније губе своју сувереност дубље него што прихватају. Учлањење Р. Србије повлачи суштинску промену статуса Р. Србије, чак и ако би, и када буду, све државе чланице Европске Уније, и Унија у целини, признале и поштовале Устав Р. Србије те тиме и суверенитет Р. Србије над Косовом и Метохијом као нераскидивим делом њене територије.

Уместо Југословенства сада председник ТАДИЋ Србији даје, просто „поклања“, „дарује“, Европејство. Да се напише које је и какво је то Европејство за Србију и Србе потребан је посебан новински простор.

Председник ТАДИЋ и Влада су без народне сагласности и супротно Уставу (Члан 2 и Члан 8) поднели пријаву у име Р. Србије за њено учлањење у Европску Унију прихватајући безусловно досадашњи однос и услове ЕУ према Р. Србији и Србском народу.

Претходно изложено показује, на основу члана 307 Устава Р. Србије, да су једино њени држављани меродавни да одлуче референдумски да ли Р. Србија треба сада да постаје члан Европске Уније, и да ли сада треба да се подноси пријава за њено чланство у Европској Унији.

Ради слободе људи, заштите суверенитета Р. Србије и одбране земље као врховни командант војске (последњи став Члана 112 Устава) и као једини овлашћени представник Републике Србије (Тачка 1 Члана 112 Устава Р. Србије), председник ТАДИЋ је био и остао обавезан да од УН (КФОР, УНМИК, Секретар, Савет Безбедности, Генерална скупштина) захтева да УН барем обезбеде испуњење обавеза које су преузеле према Резолуцији 1244, и то:

а) да се договорени број полицијског и војног србског особља врати на Косово и Метохију (Тачка 4 и Тачка 6 Анекса 2 Резолуције 1244),
б) да се распусте све шиптарске војне формације (Тачка 9/26524 и Тачка 15 Резолуције 1244),
в) да се обезбеди миран повратак свих расељених лица и породица (Тачка 9/26525 Резолуције 1244),
г) да се омогући Р. Србији да остварује своју сувереност и територијалну целовитост и на Косову и Метохији (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244),
д) да се осигура безбедно слободно живљење и кретање свих држављана Р. Србије по целој територији Косова и Метохије (Тачка 9/26530 Резолуције 1244),
ђ) да се спрече стране институције и оружане формације да постављају граничне прелазе унутар територије Р. Србије раздвајајући тако њене делове, и да прете применом војне силе против мирољубивих ненаоружаних држављана Р. Србије који хоће слободно да се крећу по Косову и Метохији, нпр. прелазећи из средишњег дела Србије на Косово и Метохију (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2, и Тачка 9/26530 Резолуције 1244),
е) да не смеју да руше сувереност Р. Србије на Косову и Метохији признавањем противуставно прокламмоване стране, и то окупаторске, државе као настављача фашистичке Велике Албаније, и да тиме стављају у стварности ван снаге Резолуцију 1244 чиме престаје да важи њена одредба да војне и полицијске формације Р. Србије не могу да обављају своје уставне дужности на Косову и Метохији. Да држављани Р. Србије који то чине буду предати Суду Р. Србије, а странци редовном Међународном суду у Хагу (6. став Анекса 1 и Тачке 5 и 8 Анекса 2 Резолуције 1244).

Председник ТАДИЋ није ништа од овога учинио! Упркос томе што је јавно положио председничку заклетву да ће све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део, као и остварењу људских и мањинских права и слобода, поштовању Устава и закона, и да ће свесно и одговорно испуњавати све своје дужности! (Члан 114 Устава).

Председник ТАДИЋ је одобрио противуставно прихватање ЕУЛЕКСа (супротно Преамбули, Члану 2 и Члану 8 Устава), што је супротно и Резолуцији 1244.

Упркос томе што председник ТАДИЋ изјављује да Р. Србија никада неће признати окупаторску противуставну „Државу `Косова` “, он је био прихватио да се у иностранству састане с др Фатмиром СЕЈДИУОМ у његовом својству председника „УНМИК КОСОВА“.. Председник ТАДИЋ тиме признаје да, то што он назива „УНМИК КОСОВА“, више није део Р. Србије и признаје му државност прихватањем да разговара с др Фатмиром СЕЈДИУОМ као председником „УНМИК КОСОВА“. Председник ТАДИЋ тиме делује против Устава Р, Србије (Преамбула, Члан 1 – Члан 3,Члан 8 – Члан 10, Члан 13, Члан 18, Члан 19, Члан 23 – Члан 27,Члан 58, Члан 59, Члан 82 – Члан 84, Члан 87 – Члан 90, Члан 97, Члан 98, т. 1 и т. 2 Члана 99, Председничка заклетва – Члан 114, Члан 139 повезан с последњим ставом Члана 112).

Председник ТАДИЋ и сада исказује спремност да преговара с представницима шиптарске окупаторске власти. Јесу ли они држављани Р. Србије? Ако јесу, зашто Председник ТАДИЋ не тражи од њих да поштују Устав Р. Србије? Они су на то обавезни као сви остали држављани, укључујући на првом месту председника ТАДИЋА. Ако нису, на основу чега председник ТАДИЋ преговара са окупатором о србској постојбини?

Председник ТАДИЋ је одобрио подношење предлога УН да Међународни суд правде (МСП) оцени да ли је у складу с међународним правом шиптарска Декларација о издвајању из Р. Србије Косова и Метохије као новостворене независне шиптарске државе. Он је то учинио супротно Преамбули, Члану 2 и Члану 8 Устава, и противно Председничкој заклетви. Тиме је показао да не поштује границе Р. Србије. Њему је тада била јавно писмено скренута пажња и да ће довести Р. Србију у тежак положај ако мишљење МСП буде позитивно за шиптарску Декларацију, јер ако не буде поштовао то мишљење онда би омаловажио МСП, а ако би га поштовао онда би то било супротно Уставу Р. Србије. И стварно су нас председник ТАДИЋ, Влада и МСП довели вештачки у ову мучну ситуацију данас пошто је МСП оценио да шиптарска Декларација није у супротности с међународним правом.. Узгред, МСП НИЈЕ оценио да Декларација ЈЕСТЕ (или да НИЈЕ) У САГЛАСНОСТИ с међународним правом, како је Суд питан. Ово је пример како Суд изврдава да одговори на питање.

Битна је разлика између БИТИ У САГЛАСНОСТИ и НЕ БИТИ У СУПРОТНОСТИ.

Као што је Власт Р. Србије била погрешила обраћањем иностранству да утврди да ли републике имају право на отцепљење од СФРЈ, уместо да је поштовала Устав СФРЈ и да се обратила Савезној скупштини, тако су и председник ТАДИЋ и данашња Влада погрешно поставили питање УН да ли је шиптарска Декларација у складу с међународним правом. Тиме су омаловажили Устав Р. Србије, уместо да га примењују.

Супротно Члану 139 Устава по коме „Војска Србије брани земљу од оружаног угрожавања споља“, врховни војни командант председник ТАДИЋ је објавио да Војска Србије неће оружано да штити територијалнно јединство, мир и слободу својих држављана на Косову и Метохији.

Цела историја Србског народа, показује колико је важно и неопходно да Председник или Монарх Србије / Србског народа буде спреман да положи и свој живот за одбрану слободе народа, за независност и очување државности и територије Републике /Краљевине Србије. Председник ТАДИЋ се јавно заклео да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“ (део Председничке заклетве – Члан 114 Устава).

Досадашње изјаве и деловање председника ТАДИЋА стварају неодољив утисак да он није спреман да посвети све своје снаге за одбрану слободе држављана Р. Србије, за независност и очување државности и територије Р.Србије одређене њеним Уставом.

Устав су референдумски прихватили држављани Р. Србије, а донела га је Народна скупштина.

Председниково и Владино свесно омаловажавање и ниподаштавање Устава је њихово свесно омаловажавање и ниподаштавање држављана Р. Србије. Када се они тако односе према Уставу, те тиме и према народу, онда они шаљу народу поруку да су у суштини Устав ставили ван снаге, а самим тим и све законе засноване на Уставу. Зато не да није чудно, већ изгледа природно и нормално да и држављани Р. Србије све мање поштују законе и Устав. И тако клизимо у хаос коме ће власт вероватно покушати да се супротстави прерастањем председниковог апсолутизма и његовог противуставног рада у његову драстичну диктатуру.

Је ли народ свестан тога свега и да ли то прихвата?

Председник ТАДИЋ нама показује своју моћ да функцију председника Републике може и сме да подређује и подчињава интересима своје политичке странке и својим. Он од Р. Србије прави суштински једнопартијску државу, а државничку и државну функцију Председника поистовећује с партијском. Он нас не враћа на крај 20. века, већ нас враћа на крај прве половине 20. века – у 1945. годину.

Председник ТАДИЋ постепено ставља Устав ван снаге истовремено успостављајући све шире и дубље свој апсолутизам с тенденцијом да прерасте у потпуну диктатуру. То покрива велом својих слогана „За европску Србију“ и „Европска Унија нема алтернативу“. Је ли то треба да замени пароле: „Марксизам је једина истинита идеологија“ и „Социјализам и комунизам немају алтернативу“? Је ли „Тадићева аутократија“ треба да замени „диктатуру пролетаријата“? Је ли његова усредсређеност на очување привидног, лажног, мира напуштањем Косова и Метохије и народа тамо, треба да му донесе Нобелову награду за лажни мир у поробљеној земљи покореног и потлаченог Србског народа препуштеног поробљивачу? Значи ли то да у души председника ТАДИЋА влада потпун мир без узбуђења због свегао што се догађа народу широм Србије, посебно на Косову и Метохији, да је он у нирвани упркос свему што се збива са самом државом Р. Србијом?

Председник ТАДИЋ је прихватио законе о државотворној централистичкој аутономији Војводине. Централистичкој јер по њему Банат, Бачка и Срем немају никакву аутономију! .Зато је лажно тврђење да се он доноси ради развоја аутономности. Председник ТАДИЋ је за Р. Србију постао оно што је Стипе Месић био за СФРЈ.

Нису ли то довољни искази противуставног рада председника ТАДИЋА, Владе и садашњег сазива Народне скупштине који доказују:

- да они стављају Устав ван снаге,
- да дају народу и иностраним Владама личне примере непоштовања Устава, Р. Србије и народа,
- да је председник ТАДИЋ неуставни председник Р. Србије и да не може да буде даље њен Председник,
- да је садашња Влада неуставна и да не може да врши даље дужности Владе Р. Србије,
- да су посланици „Европске Србије“ противуставно узурпирали посланичке мандате, да је зато садашњи сазив Народне скупштине неуставан и да не може даље да ради као Народна скупштина, и - да су њихове одлуке, потписи и иступања у име Р. Србије ништавни?

Многи народни посланици су свесни свега изложеног. Упркос томе, у садашњем сазиву Народне скупштине нема 167 посланика који поштују Устав бар толико да покрену уставни поступак за смењивање господина Бориса ТАДИЋА, за опозив ове Владе и за расписивање општих избора.

Уставни суд је одбио предлог држављанина Р. Србије да Суд оцени уставност деловања председника ТАДИЋА с образложењем да појединац није овлашћен да поднесе предлог, већ једино Народна скупштина..

Садашњу ситуацију у Србији може уставно мирнодопски да реши једино врховни носилац власти и суверенитета Р. Србије. То су њени држављани. Они би својом одлуком на референдуму или одобрили деловања председника ТАДИЋА и Владе, као и мандатe посланичке групе „За европску Србију“ те и Народне скупштине, или би их опозвали. Прикупљање потписа за расписивање референдума је у току. Успешан референдум исказује спремност народа да се штити и да брани своју државу, обавезује сваку будућу власт да поштује опредељење народа, показује да је народ врховни господар у Србији и да може да одлучује те и да смени људе на власти. Нека народ одлучи. Избор има свако.

Београд, 07. септембар 2010. год. Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋ
Џона Кенедија 31/15
ДОДАТАК: 11070 Београд
lyubomir_gruyitch@yahoo.com

1. Фотокопија прве стране Устава СФРЈ 1974 062/8399 551

+++

+++

+++

НАПОМЕНА

Лично сам поднео „ПЕЧАТУ“ 8. септембра 2010. год. Господин Урош Мрдић, помоћник уредника, ми је после недељу дана објаснио да не могу да штампају чланак због његове дужине. Истовремено сам му предао следећи, краћи, чланак:

КО ЈЕ ИМАО ПРАВО НА САМООПРЕДЕЉЕЊЕ И ОТЦЕПЉЕЊЕ У СФРЈ?

УВОД

Државни руководиоци СФРЈ и водеће личности СКЈ су ПОГРЕШНО говорили да је Устав СФРЈ народима дао право на самоопредељење ДО отцепљења. То је сада поновио Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ у првој реченици свог чланка „Демаскирање спин-мајстора“ објављеног у „Печату“ (бр. 128, стр. 21, 20. август, 2010. год.).

Један дипломирани правник и доктор правних наука је јавно преко Интернета чак писао следеће:

„На испиту из Уставног права на Правном факултету сам био добио управо то питање да ли неко у СФРЈ има право на самоопредељење и отцепљење. Одговорио сам да нико нема. Професор ме питао на основу чега тврдим.

Одговорио сам да је на то питање пре две недеље друг Моша Пијаде у Савезној скупштини објаснио: `Да смо хтели да им дамо то право, онда би смо то унели у Устав`. Добио сам 10 на том испиту!“

Он се на испиту из Уставног права позвао на изјаву политичара, а не на сам Устав! И добио је оцену 10! То чине и многи други. Створили су ПОГРЕШАН утисак у народу да је то тачно.

Претходни примери илуструју површан однос према основи Устава СФРЈ из 1974. године, погрешно позивање и нетачно приказивање права народа утврђеног као основа тог Устава. Они стварају у народу ПОГРЕШАН став о праву народа које је одређено тим Уставом. То је коришћено за многе манипулације с народом. Оне наводе народ да несвестан, у свом незнању (Устав СФРЈ 1974. није био штампан у толиком броју примерака да би га сваки држављанин могао слободно купити), прихвата вођење државе и решења супротно том Уставу. Последице су трагичне и катастрофалне.

Колико је битно за државу и народ да Председник даје пример поштовања Устава, на шта се јавно заклео, да цела власт, и сви државни органи поштују Устав и спроводе његове одредбе, а не да то треба да важи само за „обичне“ држављане, наглашавају следећи примери из блиске нам прошлости. Они такође показују колико је потребно да штампа, радио и телевизија, реагују у одбрани Устава када Председник или Влада, или други државни органи, делују супротно Уставу.

Када Председник, или Влада, крши Устав и оглушује се о сва упозорења, онда тим својим оглушивањем приморава народ да преузме власт уставно, мирнодопски, изјашњавањем и одлучивањем на референдуму.

ПРОТИВУСТАВНО ДЕЛОВАЊЕ ВЛАСТИ СФРЈ И ПОСЛЕДИЦЕ

Почетак прве реченице Устава СФР Југославије из 1974. године гласи (фотокопија се доставља уреднику господину Вучелићу у додатку, а свако може да провери у Народној библиотеци Р. Србије у Београду увидом у Устав објављен у Службеном листу СФРЈ, четвртак, 21. фебруар 1974. године, број 9, год. ХХХ ):

Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, …..

Тај Устав не само да је признао право југословенским народима на самоопредељење укључујући право на отцепљење, већ је цео био заснован на том праву народа. Он нигде није дао Републикама право ни на отцепљење ни на самоопредељење. Њима је дао одређена државна одличја у оквиру СФРЈ. Већ две деценије запрепашћује ниподаштавање широм некадашње СФРЈ ове уставне основе, чињенице и одредбе. Јасно је да су у СФРЈ искључиво југословенски народи имали право на самоопредељење укључујући право на отцепљење.

Је ли то право било природно, нормално, морално?

Јесте.

Заједничку државу јужних Словена су створили званично три народа: Срби, Хрвати и Словенци 1918., а васпоставили је они и новопризнати Црногорски и Македонски народ 1945., којима се придружио у том праву народа шездесетих година прошлог века, од тада признати, Муслимански народ. Републике нису имале то право. Нису ни могле да га имају јер нису ни стварале ни васпостављале Југославију. Оне нису постојале. Створене су тек после васпостављања Југославије. Југославија је њих створила, а не оне Југославију.

Савезна скупштина није уставно била потпуно развлашћена, како се тврдило, а понеко још то тврди, јер је Устав СФРЈ одредио следеће:

6. Била је врховни државни орган (2. Пасус Члана 282 Устава СФРЈ)
7. Одлучивала је о амандманима на Устав СФРЈ ( Под (1) у Члану 283 и у Члану 285 Устава СФРЈ)
8. Утврђивала је фундаменте домаће и међународне политике СФРЈ ( Под (2) у Члану 283 и у Члану 285 Устава СФРЈ)
9. Одлучивала је о промени граница СФРЈ ( Под (3) у Члану 283 и под (6) у Члану 285 Устава СФРЈ)
10. Одлучивала је о рату и миру ( Под (4) у Члану 283 и под (7) у Члану 285 Устава СФРЈ)
итд.

Савезна скупштина СФРЈ је једина била меродавна да разјасни поступак, процедуру и процес остваривања права народа на самоопредељење и отцепљење. Међутим, она је била паралисана и ниподаштавана, омаловажена потпуно од стране свих других органа власти у СФРЈ! Није утврдила поступак, услове и обавезе народа који се отцепљује од СФРЈ.

Зато су отцепљења Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Македоније од СФРЈ 1991./1992. потпуно самовољна и противуставна. Она су узрочник свега што је потом проистекло, свих злодела и злочина.

Последице су трагичне за многе, а за Србски народ су и катастрофалне.

Ко је првенствено одговоран за то?

Председник Савезне скупштине из 1990. године је био меродаван и обавезан да распише изборе за њен нови сазив најкасније петнаест дана пре истека њеног мандата. Мандат дотадашњег њеног сазива је био истекао крајем 1990. год. Председник Савезне скупштине није никада расписао изборе за нови сазив. Нити је иједан савезни или републички државни орган јавно тражио од њега да распише изборе. Тиме је било омогућено да шест Председника република противуставно преузму улогу Савезне скупштине у решавању ситуације и узурпирају власт, као и да иностране Владе добију могућности да ефикасно делују на противуставном и насилничком растурању СФРЈ.

Власт Р. Србије се правилно позивала 1991./1992. на чињеницу да републике немају право на отцепљење и да СФРЈ не може на тај начин да се растура. Међутим, она није захтевала од председника Савезне скупштине да распише изборе и није се званично позвала на уставно право сваког југословенског народа на самоопредељење укључујући отцепљење, већ га је занемарила. Није расписала референдум за Србски народ у Србији, нити је предложила Савезној скупштини расписивање заједничког референдума за цео Србски народ широм СФРЈ. Усредсредила се на очување СФРЈ упркос јасним показивањима Словенаца, Хрвата, Муслимана и Македонаца да хоће да издвоје Словенију, Хрватску, Босну и Херцеговину, и Македонију из СФРЈ, али нажалост, на противуставан начин. То је било посебно изражено у Хрватској и у Босни и Херцеговини. У овим републикама је Србски народ био конститутиван народ по њиховим Уставима из 1974. год.

5. јула 1991. је био јавно упућен апел за уставно мирнодопско решавање ситуације заустављањем оружаних операција и расписивањем избора за Савезну скупштину. Апел је био телеграфски послат свим врховним органима СФРЈ (Савету Федерације, Савезној скупштини, Председништву, СИВу, Генералштабу), Председницима и Скупштинама Република, председницима Академија, ректорима универзитета. Био је достављен штампи у СФРЈ. Он никада није био изнет у јавност. Штампа широм Југославије га није објавила. И она је својим ћутањем или подржавањем противуставног деловања председника свих шест република значајно допринела југословенској трагедији и србској катастрофи. Апел је на Енглеском језику био упућен Председницима/Премијерима, парламентима и Владама западноевропских земаља, Председнику, Сенату и Конгресу САД, Председнику и парламенту СССРа и Кине, и Парламенту Јапана. Одговорено је само у име немачког Бундестага и Британског парламента.

Власт Р. Србије се обратила иностранству за арбитражу, уместо да поштује и примењује савезни Устав и да се обрати Савезној скупштини. Тако је дошло до Бадинтеровог арибтражног Комитета да он предложи став по питању отцепљивања република из СФРЈ.

У свом Извештају арбитражни Бадинтеров Комитет није уопште споменуо ту основну одредбу Устава СФРЈ о праву народа на самоопредељење укључујући отцепљење. Тиме је Бадинтеров комитет ниподаштавао основу на којој се заснивао цео Устав и државни поредак СФРЈ, основу на којој је била саздана СФРЈ. А зашто би он то уопште и поштовао када ни један савезни и републички орган то није поштовао?

Последице непоштовања Устава СФРЈ су очигледне и дуготрајне: насилничко противуставно уништавање антифашистичке државе СФРЈ – пете потписнице за стварање ОУН, омаловажавање Повеље УН, противуставна отцепљења четири републике у самосталне државе, уништени мир и слобода, распламсала се мржња међу људима и народима, пљачке, убиства, ратови, лажне оптужбе, криминал, најгнуснији злочини, етничка истребљивања делова народа, отимање територија, …. , демонизовање Србског народа спровођењем пропаганде без преседана.

Поптуно неоправдано, противуставно насилничко уништавање мирољубиве СФРЈ, која није никога напала и никоме није била претња, је злочин против мира, против човечности, против људских и националних права равноправно за све држављане СФРЈ и за све њене народе, против људског достојанства, и против слободе човека и народа. Тај злочин је изазвао све злочине, сва злодела, сав криминал, који су потом настали на територији уништене СФРЈ.

Да су Председништво, посебно председник Председништва, Савет Федерације, председник Савезне скупштине, републички Председници и Генералштаб СФРЈ поштовали Устав СФРЈ и спроводили његове одредбе до свега тога не би дошло. Требало је да се распишу и одрже слободни и поштени избори за Савезну скупштину и да она води даље процес по Уставу.

Београд, 08. септембар 2010. год. Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋ
Џона Кенедија 31/15
ДОДАТАК: 11070 Београд
lyubomir_gruyitch@yahoo.com

Фотокопија прве стране Устава СФРЈ 1974 062/8399 551

НАПОМЕНА

Никакво обавештење нисам од «ПЕЧАТ»а добио до 18.10.2010. год. Зато ово све данас, понедељак, 18.10.2010. године, износим у јавност преко Интернета.

Др. Љубомир Т. ГРУЈИЋ




1 коментар у вези “Neistina o Ustavu, njegovo nepoštovanje i posledice”
  1. SVAKA CAST DR.GRUJICU! BOG VAS BLAGOSLOVIO!

    BEZAKONJE NA SVE STANE, I TAMO GDE BI NAJMANJE TREBALO DA GA BUDE: NA CELU DRZAVE I NA CELU CRKVE.

    PROPALI SMO NACISTO!

    A GOSPODIN VUCELIC SE UPLASIO…E, SRBI NESRBI!


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo