Вести

Дана 10.10.2010.године Срби и србска земља су доживели велико понижење.

Братство Светог краља Милутина, 11.10.2010

+++

На земљи коју су милошћу Господа светитељи створили и која је освећена крвљу светих мученика и ратника, учињен је сатански ритуал у виду геј параде (параде поноса). Најгоре од свега је, што је то учињено са благословом ове државе, односно власти која ће све жртвовати за Европску унију. У складу са оном комунистичком крилатицом “циљ оправдава средства“, они су без потребе гурнули у сукоб србске полиције са нашом децом. Намећу нам терор шачице настраних, над већином нормалних породичних људи. Терају нас да се одрекнемо нашег Светог Православље и наше лепог Светосавља, да се одрекнемо себе самих, јер без тога ми више нисмо Срби. Ова власт то не крије, они то раде отворено, јер су сами признали да Европа нема алтернативу.

Међутим није проблем у тој несретној власти, већ о онима који пре свега треба да чувају и бране поменуте вредности, које нас чине људима-Србима, а то је наша црквена власт. Зашто наш Патријарх и синод не истакну да Христос нема алтернативу? Зашто они по својој дужности и вери, не кажу јасно и гласно да ми хришћани не можемо служити Богу и мамону, да не можемо да прихватимо нешто што је против нашег Светог Православља? Зашто наша црквена власт није иступила као у Русији, Грузији и Бугарској, где су отворено осудили ту настраност и затражи
ли забрану таквих парада? У Бугарској која је иначе члан ЕУ, од стране цркве су награђени највишим црквеним одликовањима, они (јавни тужилац, градоначелник…) који су заузели за заштиту хришћанских вредности, одбрану врлиности и морала, светости брака, породице и државности.

Зар је требало народ, у виду петиција и писама буквално да натера синод СПЦ да се изјасни. И уместо да осуде хомосексуализам, да траже забрану сатанске геј параде и запрете анатемом свима онима који то организују, наши архијери дају некаква саопштења, попут политичара, нејасна и без конкретних одговора (нема одговора на постављена питања). Држе се оне народне пословице:‘ ‘Вуци сити и овце на броју“.

Мисле да могу да испуне, и Европа и Господ немају алтернативу, што је ван памети. Њихова је дужност, наложена од самог Господа Исуса Христа, да чувају јеванђелске принципе, укључујући моралне и етичке принципе, на којима се заснива јавни ред, и да увек разобличавају Лукавог, када он покушава да разруши тај ред.

Да је тако поступио наш Патријарх и Синод, не би било овог понижења, нити братоубилачког сукоба србске полиције и србске омладине. У једном од тих саопштења, кажу да ми хришћани треба да трпимо ударце. Знамо ми Православни верници да се зло злим не враћа, и да ако нас неко лично вређа и напада, треба да трпимо. Али ако неко вређа нашег Господа и нашу Православну цркву, као у случају ове сатанске параде, онда не смемо да ћутимо, јер се ћутањем Господ издаје.

Ако ова световна власт (која за Бога не мари, јер за њих Европа нема алтернативу) не послуша, онда су наши Архијереји дужни да изађу са народом у Крсни ход да спрече ово што се догодило, сукоб и насиље. Они треба да охрабри оне, који се боре против зла и устали су у заштиту хришћанских вредности. Нажалост након тога несретног дана, наша црквена власт даје саопштење у коме се ограђује од те злоупотребљене наше деце.

Понашају се не као добри пастир који брине о својим овцама, већ их одбацује. Лако је осудити, али тешко је помоћи. Зар се никад не запитају зашто су та деца на улици, а не у храмовима. Ко је томе крив? А криви смо сви, јер смо препустили децу да их уче у школама по Сорошевом плану и програму, који је у директној супротностима са нашим традиционалним вредностима. Баш у тим школама они уче овакво понашање, што су показали на улици насиљем. Али да има наде за нашу децу и будућност ове земље, показало се баш тог дана у једном моменту када је засијало оно право лепо Светосавље. Верујући народ је после Свете литургије у Саборном храму, кренуо у молитвени ход са Крстовима, иконама, молитвама и песмом.

Нас стотинак са песмом Св. мученику Харитону стижемо кроз улицу Кнез Михаилову до Теразија и гле чуда. Тог момента сукоб жандармерије и насиљем опијене омладине, одједном престаје. Омладина задивљена призором, где види неке људе са иконома и мали крстовима певају молитвену песму, баца мотке, каменице и после аплауза придружује се молитвеном ходу. Одједном збуњена жандармерија које је стајала у кордону, пуста нас да прођемо. Сви присутни су тога момента осетили присуство велике благодати. Како је молитвена поворка ишла, омладина је престајала са насиљем (уништавањем имовине) и придруживала нам се.

Када смо стигле до следећег кордона, почело је мирно убеђивање да нас пусте. А омладина која је до тада размишљала само како да повреди полицајце, сада је са нама певала духовне песме и мирно се убеђивала са кордоном. Онда опет чудо, браћа и сестре у Христу са иконома одлучују да се вратимо на Теразије, и опет тих неколико стотина насилника без речи прихвата и окреће се. Код Лондона опет кордон и при томе двадесетак учесника Хода га је прошло, а остале (неколико стотина) су зауставили. Гле опет велико чудо, кордон полиције између народа и нигде сукоба, мирно убеђивање. Од толиког црквеног клира нашли су се ту само један частан свештеник и два монаха да покушају да уразуме нашу подивљалу децу.

Уз помоћ браће и сестра у Христу, богомољаца, скоро да су у томе и успели, али нажалост овог пута зло у човеку је победило и дошло је до нереда. Наша омладина није могла дуго да савлада у себи бес и жељу за насиљем и дошло је до сукоба. Међутим да је тога дана било још бар десетак свештеника и да су као духовни пастири (а не вуци) ушли међу децу уз молитву и праву реч, она би се уразумила. А они нe да нису изашли, него су једва дочекали да се ограде од свога стада (као вуци, а не пастири).

А након тога је ишло све по оном старом (протеклих година сви простести се смишљено завршавају насиљем) неконтролисано насиље, уништавање имовине, повређени и наравано општа хајка од стране медија (пре тога припремљеним текстовима и коментарима).

Браћа и сетре у Христу које су после Свете Литургије у Саборном храму кренули у молитвени ход са иконама, малим крстовима, барјацима, певајући духовне песме и изговарајући молитве, показали су да још увек постоји она лепша и боља Србија, Светосавска Србија. Покушали су колико су могли да спрече братоубилачки сукоб и насиље, али нажалост нису успели до краја, јер нас је било мало.

Сви они који су насели злонамерној и искривљеној причи медија, нека знају да су се та браћа и сестре молитвом, постом и Светим причешћем припремали. Да су док је трајало убеђивање са полицијом да примењује силу и са децом да не чине насиље, неки од њих коленопреклоно молили у близини кордона и да су кад је почео сукоб неки од њих повређени што каменицам, што пендрецима, жртвујући се за мир међу браћом.

Једна група око 30 богомољаца је обилазећи кордоне и при томе закрштавајући полицајце и простор који су пролазили, молећи се за мир међу браћом, успела да се пробије до храма Светог Саве.

Ипак је тога црног, тешког и пуног зла дана, било нешто свето и сјајно, што буди наду у боље сутра. Показало се семе оне лепше Светосавске Србије, у виду богомољаца са иконама и часним свештеником и монасима, које може да роди добар род. На том семену, које живи у Христу и за Христа, за које нема алтернативу наше Свето Православље и Сјајно Светосавље, треба заснивати будућност.

И на крају ћу завршити речима нашег блаженопочившег Патријарха Павла:

“Живот треба осмислити по вери, угледајући се на претке и учинити све што можемо за добро свог народа и читавог човечанства“.

Шабац дана 11.10.2010. лета Господњег.

С љубаљу у Господа браће и сестре у Христу
Братство Светог краља Милутина