Вести

Да ли умиремо у души, онако како је Сартр описивао преовладиви осећај народа, државе, суоченим са ненадокнадивим губитком ?

Оливер Вуловић 03.102010

+++

Да ли смо се већ сартровски расрбили или ова косметска агонија траје само због још неких ситних искрица отпора којег пружамо те наши непријатељи још увек нису сигурни у набржи већ само релативно брзи коначни свршетак свог главног геоплолитичког опита – уништавања изворне Србије и стварања њеног по претходно утврђеним потребама измоделисаног клона којим је лако управљати ?

Опита који се врши у виду генералне пробе пред кретање у остваривање главног циља у овом делу света, уништавања Русије ­?

Ми смо као народ парализовани, залуђени, заблеђени и залеђени од страха . У нас више не постоји ни једна политичка снага која би тај страх, који није ништа друго до само субјективни доживљај искреираног, прво медијима, па ратом, па опет медијима наметнутог доживљаја ниже националне и државотворне вредности, преобразила у сналажљивост, борбеност и претворила га у интенционално осећање и, баш како Сартр предлаже, помогла да се сучимо се директно са страхом и самостално, у интересу одржања, одлучимо да другачије доживљавамо свет око нас са њговим претњама које нам упућује.

Ми смо и као и држава и народ престали да верујемо у своје способности. Ми смо пристали на ирационалну будућност, у коју ће нам бити дозвољено да закорачимо само ако апсолутно испунимо све услове из спискова многобројних финансијских и државних страних организација које их нама не шаљу само по њима уређеним траншама него их једноставно допуњавају и на дневнополитичкој бази, још од 1989е године.

Нама није дозвољено никакво самообликовање, никаква самоиницијатива макар она била и мирољубива строго пацифистичка, дипломатска одбрана националних и државних интереса.

Ми немамо право на аутохтони политички глас већ он мора увек бити претходно усклађен и изневиласан са „27орком“, евроатлантистима, „америчким пријатељима“, и другим са листе надређених или нам иначе следи македонско и црногорско признавање лажне шиптарске државе, напујдавање мула из Рашке на државу, слање посматрача, косидба репетитора, као благих опомена, до бомби по северу Космета и пуштања шиптарске Росе да се шири по српским енклавама.

Ми смо од „5. октобра“немоћ већ усадили у нацинални геном. Беспомоћно смо гледали и гледамо очајничку борбу за преживљавање сународника на Космету, како дувански картел одваја Црну Гору и како Српска сама и израњавана тешко мигољи испод шапа европско-амричких гувернера и муџахединских за сада политичких јатагана. Слушам како ми пребацују да је обнародовање оваквих опсервација ширење дефетизма, да смо ми само пример силом обесправљених.

Добро, зашто онда два милиона силом обесправљених, мирним и без оружја, лаганим маршом не крену и прођу кроз окупаторске пунктове на административној линији са Косметом и дођу пред мост у Митровици ?

Зато што су сви они који би требали да их у тако нешто поведу истински дефетисти и ти који сваког дана, користећи Тијанићев Јавни сервис непрестано тзв дипломатским победама и поразима системом и брзином којима функционише инфузија у национални крвоток дотурају политички арсеник и политичке опијате.

Среброљубље дефинисано флоскулама о борби за стабилни економски поредак државе и општенародно благостање али без млека и уља, властољубље дефинисано описом и именовањем ексклузивних политичких снага које су једино способне да нас уведу у ЕУ за пет-шест година (Тадић на седници ГО ДС), су постале оне „вредности“ које спадају у корпус обавезно импортованих ако желимо да на „прагматичан“ начин брзо доспемо у „европску породицу народа“.Запрепашћујуће је са којом се отвореношћу и дрскошћу се наследстство Душановог Законика подређује обичајима Леке Дукађинија, царска и краљевска подлога подређује племенско-фисовским неписаним правилима, кукавички умтрвљује и гура у раскол православни хришћански фундус наспрам исламског агресивног наступа и то све под тзв европским покровитељством и у име ширења евроатлантских демократских вредности.

Када се ни са Дејтонским уговорм није могло Српској претити јер га је поштовала, онда су се чистке вршиле јер се ствари нису одвијале „ у духу Дејтона“. У Србији се сада дешавају исте ствари.

Евроатлантски дух се има поштовати па макар он и сатанистички ударао и у оне свере у којима се чак и Срби некада бојаше Светог Духа. Апанаже, провизије, менаџерске плате су теме које су успешно десолидарисале народ јер су као такве заузеле примат у јавној опсервацији живота државе у односу на положај обичног човека који у њој има, односно, бори се да га заузме, јер га у ствари и нема.

Прва и Друга Србија су од академских флоскула претворене у реалност а и у оној где су своје место заједно имали рецимо Видовдан и НСПМ, дошло је до тектонских поремећаја којима се јавно обрадовао и лист Данас у Одаловићкиним злурадим коментарима, Пораз више није ни поток, ни бујица, ни брза река, пораз који доживљавамо је цунами који нас брише са мапе старих европских народа и претвара у етничку групу са само пола државног степена вишим статусом у односу на ирачке и турске курде или европске роме. Ми морамо бити мезијски провинцијализовани да би смо дошли до врата ЕУ.

Морали смо војску спустити на ниво обичне, додуше мало проширене, државне гарде, уклонити непослушне епископе, завести демократуру у медијима, криминализовати отпоре које смо пружали непријатељима. Најављени преговори са побуњеничким главешинама из Приштине зато и нису ништа друго до игрокази бриселско-амричких политичких сценографа и костимографа, једнаки онима које су својевремено правили Рибентроп и Молотов око Пољске, Хитлер и Черчил око Судета, када се ни Пољаци ни тадашњи Чехословаци нису нису ништа питали а док су се гласови пољских и чехословачких Немаца уважавали до максимума. Историја се малкице замаскирано увек враћа и тера упорно да учимо ненаучено.

Оно што је од познатог српског ината остало је инат упорног не учења основне историјске поуке – границе државе нису црвене и било које друге боје линије. Границе су онде где престају сви преговори и настаје борба или чекање на прави моменат за њено започињање.

За Турака нам је за то требало 500 година. За Брисела и Вашингтона су првих двадесет иза нас, с тиме што нас за разлику од времена под Турцима сада сваке године има по 35000 мање.

Oliver Vulović
www.olivervulovic.com
Tel . 0038163 7 000 583
Fax . 0038163 111 999 3