Вести

Пред човеком је само један циљ, остати човек до краја. Није га тешко пронаћи, али је тешко одржати се на њему.

пише Ленка Летић, 20.09.2010

+++

Један живот носи много изазова, неправедних удараца, тако да човек можда и не би тежио да иде путем на коме ће остати човек до краја, да то од њега не тражи дуг према животу који му је дат.

Бог је створио свет, али није сачинио слику света. Њу је осликао човек са свим својим делима и неделима. Бог је дао закон, а одело тог загона кроји људска рука провлачењем конца кроз жељу ума свог. Бог је дао једнакост, а неједнакост је само у одговорности. Од неког се тражи више, од неког мање. Човека је стврио да би стварао, а не створено рушио.

Епископ Иринеј нишки као да је време свог живота провео на некој другој планети, па по избору за српског патријарха дошао у заједницу СПЦ и тим доласком наишао на „непослушног“ епископа Артемија. По том доласку прво што је чуо било је да епископ Артемије ствара своју Шишатовачку Епархију и окупља око себе своје присталице.

Стиче се утисак да патријарх Иринеј није чуо за епископа Иринеја Буловића, Амфилохија, Атанасија, Григорија, Јована, Игњатија, Иринеја прекоокеанског, (не)послушног Теодосија и сва она монашка имена која су монашку скуфију оставили у кофер своје младости и по чину епископа открили лица своје главе.

Патријарха Иринеја треба упутити у истину и треба му рећи да раскол и неканонско живљење није потрекло од епископа Артемија већ од епископа чија су имена набројана. Власт епископа Артемија није била у свим епархијама СПЦ, а безакоња су се чинила у свим епархијама. Микронски део је честитог монаштва и свештенства.

Народ је на самом повратку светосављу, место духовног преображења духовно саблажњен управо од епископа, монаштва и свештенства, чијим (не)делима се патријарх Иринеј не обраћа.

Док се епископ Артемије борио са Арнаутима и светским „мисионарима“, народ се борио са сликом неканонског живота духовних пастира по свим епархијама СПЦ.

Ако је епископ Артемије нестручно баратао црквеним новцем и у тој нестручности за себе присвојио више, онда народ пита ко је стручно обогатио остале епископе, монахе и свештенике, и како се они нису нашли у некој „шишатовачкој епархији“, већ се у њој нашао само један епископ? Можда се ишло по азбучном реду?

Патријарх Иринеј сматра да епископ Артемије своју духовну децу трује расколом и антицкрвеним духом, и тим сматрањем даје потврду да чланови Синода, са њим као патријархом на власти СПЦ, на светосавље гледају као антицрквени дух у редовима новоцрквеног духа ка чему они иду.

Народ пита патријарха Иринеја зашто се брине којим „отровом“ ће епископ Артемије „затровати“ оне које је око себе окупио, ако се не брине којим отровом трују народ епископи, монаси и свештеници којима се он није писмом обратио?

Исто народ пита зашто се патријарх брине за духовну „пропаст шачице“ народа, ако се не брине за животно сиромаштво свог православног народа? Да ли се то патријарх спрема да откине од својих уста, и уста оних које је поштедео писменог обраћања и да пружи сиромашном народу?

Ако патријарх Иринеј захтева од епископа Артемија да престане са „блаћењем“ Светог архијерејског сабора и Светог архијерејског синода, онда народ пита зашто патријарх Иринеј блати епископа Артемија па пред народ износи да епископ Артемије одбија да исповеда монаштво које је остало у Рашко-призренској епархији?

Народ се са поштовањем обраћа његовој светости патријарху Иринеју са истином да епископ Артемије није ни једним словом облатио Свети архијерејски сабор и Свети архијерејски синод, већ су са многобројним словним неделима они сами облатили и своје митре и саборност којој титуларно припадају.

Још народ исповеда патријарху Иринеју да раскол у СПЦ не чини епископ Артемије, као што ни својим ставом не саблажњава српски народ, већ да је до раскола дошло из умотворине епископа којима патријарх није упутио писмо опомене. Што се тиче саблажњавања, ка саблазни се народ води управо ставом патријарха Иринеја који кори истину а штити неистину, који прети истини а соколи неистину.

Када би епископ Артемије пристао на све опомене које му стижу од патријарха Иринеја и архијерејских сабораца, када би се повиновао свим новим параграфима у новом канонском закону СПЦ, саблазан би и даље остала у народу. Слику преваре коју народ види када погледа у мантије, камилавке, митре, не би мењало попуштање епископа Артемија пред притиском који се над њим чини. Та слика је жива истина и не излази из става епископа Артемија, већ долази од оних који је недоличним делима стварају.

Најчистији извор светосавске цркве није замутио епископ Артемије, и са тог замућеног извора се склањају честити верници, домаћини, због дела по којима се суди епископу Артемију, већ су замутили синодовци и они који су у њиховој служби, сви они којима патријарх Иринеј или не жели или не сме да упути писмо казне (не опомене).

Ако патријарх Иринеј има време и вољу да посећује и веселе и тужне скупове у оквиру породице из које потиче, онда би требао да има и обавезу према народу, да се запути у тај народ и да чује из народних уста коме народ жели да се суди, да ли епископу Артемију или свим недоличним делима епископа, монаха и свештеника на које патријарх не жели да спусти палицу правде.

Патријарх Иринеј у свом обраћању епископу Артемију пише „Иначе, са жалошћу изјављујемо да ћете таквим понашањем приморати Свети архијерејски синод да предузме нежељене канонске мере, ради мира и поретка у Цркви и избегавања нових искушења“.

У своје име питам патријарха Иринеја ко су ти чланови Светог архијерејског синода који имају сажаљење у себи као људску, хришћанску врлину?

пише Ленка Летић, 20.09.2010