Вести

Legenda kaže da je jednom Đavo ukrao Sunce. Natakario ga na trozubac, zabo dršku u zemlju i zaseo da ga čuva. A Zemlja – izgore.

KOMENTAR Milan Jovanović, VESTI 25.09.2010

+++

Sveti Savo ugrabi kad je rogonja zadremao, dokopa se Sunca i bjež’ na nebo! Đavo se, mada izreka kaže da nikad ne spava, probudi, pa trk za Savom. Stigne ga kad je trebalo da kroči na Božji presto, pa onako besan i u nemoći uspe kandžom da iščupa parče mesa iz tabana.

– Kako ću, Gospode, sad ovako grdan među ljude – zaplače se Savo.

I tu se Bog sažali pa kaže:
– Da bi ti bilo lakše, zapovediću da svi ljudi imaju takvu jednu malu dolinu na tabanu.

I, eto, otud svima nama ono što nas razlikuje od dustabanlija koji su zavladali Srbijom, a bogami i njenom majčicom Crkvom. Đavo nam je svetinju odavno natakario na neverničko koplje, a nigde junaka da nam je vrati.
Nit ga ima na vidiku.

U toku je, inače, šminkanje Đavola. Provlače ga kroz fotošop, feniraju mu repić, manikiraju mu rogove. Da izgleda kao uljuđeni pregovarač, a ne kao Nečastivi. Savetovano mu je da se ne smeška suviše široko, da mu ne bljesnu očnjaci.
I Sotona koji, otkad ga je nadmudrio Sveti Savo zaista nikad ne spava, čeka da mu otvorimo vrata od naše utrobe. Mudar je, taktičan, ne žuri. Pred ciljem je. Neće užurbano ko june pred rudu, niti tvrdoglavo ko ovan u krivu šljivu.

Budućnost je njegova. I dobro zna da uvek može da nas gurne dublje, dublje nego što možemo i da zamislimo.
Ketrin Ešton, produžena ruka Nečastivog iz Prištine i Đavolovi šegrti iz Beograda bacaju i poslednje cepanice pod kazan u kome se kuvamo vekovima. Konstruktivni dijalog koji će dovesti do pomirenja sa zlikovcem može da počne.

Zato preosvećeni poručuje da je ustoličenje Njegove Svetosti duhovni, a ne politički čin i da ne bi bilo dobro busati se u grudi tamo gde srpska noga može da kroči samo uz Đavolov pečat.

„Ko me postavi u ovaj crvinjak, da budem sused zmijama i ručak jastrebovima i saputnik krvnicima i bezbožnicima“, pisao je mudri vladika Nikolaj Velimirović.

Bezbožnik iz ložnice mis Madlen nije zadovoljan konstruktivnošću Beograda, a sumnjive su mu i bradonje u mantijama, nekako mu se čini da nisu dovoljno iskrene. Proverava da li im je care Lazo i dalje miliji od njega, sadašnjeg (trenutnog?) gospodara Kosova ravnog.

Zato hoće pravo u oltar, da čuje iz prve ruke šta poju ti crnorisci, ima li u liturgijama nekih elemenata netolerancije, šapuće li se o oslepljenoj Simonidi ili obezglavljenom Lazaru.

Poziv mu, međutim, još nije stigao. Što prosvećena Evropa, koja je odavno raskrstila sa mržnjom, moralom i čovečnošću gleda nabranih obrva.

Jer, kako, gospodo iz Beograda, a pogotovo vi iz reformisane, rimoljubive SPC mislite da dokažete da ste za iskrenu saradnju sa susedima što su vam izbacili decu iz kolevke i opoganili rodni prag?

Dela, dela, tražimo, gospodo!
Ne reči…

Zar ne bi, uvaženi naši srpski partneri u protivprirodnom bludu, bilo divno videti Sotonu lično kako sa pogledom uprtim u oslikani svod Pećke patrijaršije zajedno sa ostalom pastvom pobožno sluša „Gospodi, pomiluj“?

Takav primer pomirenja Dobra i Zla ostao bi zapisan vo vjeki vjekov, vaistinu. Možda bi se Nečastivi i prekrstio! Ko zna…
Bože me sakloni srpske budućnosti sa ovakvim svetovnim i duhovnim vođama. Sve što ima pameti, pozvaće se na reči Nikolajeve:

„Podigni me bar za jednu glavu iznad truležnog mirisa ovog crvinjaka. Da udahnem nebesnog tamjana i da oživim. Podigni me bar za jednu palmu visoko, da se i ja mogu nasmejati zmijama, što jure za mojim petama.“

25. 09. 2010. 00:00h VESTI