Потпун коментар „Правди“ (који је само делимично објављен 21.09.2010) на најновију забрану (Богослужења) владици Артемију.
Дана 21. 09. 2010.г. монах Антоније
+++
Мислим да се владика Артемије налази на Голготском распећу, као да је између чекића и наковња, са једне стране немилосрдни епископи екуменисти који га својим охолим кажњавањима желе одгурнути од себе и приморати да се од њих одвоји, а са друге стране народ побожни који нема више стрпљења гледати мирно на вишегодишња безакона и вероломна саблазна пропапска дела српских екомуниста, пардон, екумениста. А, пошто, одлука владики-на представља будућност православља у Србији, најпобожније пред Господом би било поштовати све њине неправедне казне и подносити прогоне и мучења, све дотле док не постану отворени јеретици, што нека им не би допустио Господ. А отворени јеретици не подносе православну побожност те ће је они анатемисати позивајући се на своју екуменско фолирантску љубав. А када они анатемишу православне, сами ће се одвојити од православне Цркве, као што су вероломни латини донели своју анатему православнима и спустили је на свети престо Свете Софије 1054.г.
Дакле, неопходно је: неућутно исповедништво православља све до избацивања и анатемисања православних од стране непоправљивих екумениста, чиме ће се јеретици јавно објавити сами собом ограђујући се од православних. То је једини Пут, а све остало би биле људске филозофије које би неке више неке мање одговарале за цепање ризе Христове, тј. Цркве Његове.
Негде у тајним службама и у ноторним екуменским главама процењено је да би „непоправљиво“ и истрајно православни владика Артемије био најлакше ућуткан ако би се што пре медијском клеветом избацио из њихове цркве и прогласио непокорним сектантом са све онима који би га следили. Јер, иако је чистота православља непобитно на страни Артемијевој, ипак се надају да би инструисаном медијском кампањом то пред народом увелико могли оповргнути. Људима овога века увек је био приоритетан број и количина а не Истина и страдање за Њу, Која је по земљи увек прогоњена.
Екстремно секташење, дакле, види се сада јасно једино у деловању екуменских Синодских епископа, који дрским забранама, клеветама и немилосрдношћу, просто желе ишчачкати било који разлог за продубљивање овог неминовног раздора између истинољубивих и човекопоклоних, свесно или не, заборављајући да ће ово њихово екуменско пастирствовање у Дан Божији бити разоткривено као разбојништво у небоземном царству Господњем које се Православном Црквом зове.
После усменог одјављивања јесењег Сабора епископа, њега ће, изненада, ипак бити, и то 17. новембра. Екуменски лукаво одређен датум, дакле, ван сваког досадашњег традиционалног распореда. Зашто Сабор да не почне после устоличења папољубивог патријарха Иринеја у Пећкој патријаршији 3.октобра када се и онако окупљају сви епископи СПЦ? Одговор је, једино стога да би се позаборављале све њихове септембарске Бечке екуменске активности (оне минуле , али и наредне 25.септ), те како би имали времена да се све то слегне и заборави, те поново путем њихових медија усредсреди припремана клеветна јавна пажња ради даљег жртвоприношења владике Артемија на престо глобалних екуменских сједињења у Антихристу.
Екуменизам епископа српских, то није само савршено глумљење љубави према непријатељима истине, већ и највећа могућа унутрашња заблуделост. То је смртна болест духа при којој се устима исповеда православље а делима га се одриче. А управо дела су та, смирена или горда, која разоткривају каквоћу вере, то су плодови по којима се препознају пастири од вукова. Наводно волети јеретике римске, а не подносити искрено православне, шта је то.
Дуготрпељивост подношења страдања владике Артемија ради јединства Цркве (ево сада повиновање и страшно охолој новој забрани богослужења која се изриче у само екстремним условима и без приметне поразне секташке злурадости, као овде), јединства у православној вери, показује народу српском Христолики пут који треба следити. Када би владика немо посматрао саблазни у Цркви тада би он био за јединство новоформирајуће се Буловићевске унијатске „православне“ Цркве.
Али страдајуће исповедништво владикино сведочи о бризи за јединством у Истини Православној свих оних који желе сачувати целосном заједницу православних Која је једина Христова Црква Православна.
Дана 21. 09. 2010.г. монах Антоније
Одмах, просто да се разумемо; екуменизам нуди некакав компромис.
А шта је то „компромис“ и чему он служи?
Компромис као, служи да се „најлакше“ разреши кризна ситуација, употребом тог „компромисног“ решења.
А дефиниција компомиса би се у овој (или свакој) ситуацији најлакше приказала овако;
То је као када би смо правили једну лепу торту са намером да је у сласт и окрепљење поједемо од најквалитетнијих састојака потребних за ту торту: кекс, јаја, чоколада и др.
И на крају када је већ стављен и комплетан фил, е онда ми као одједном „паметни“, пристанемо (пали пред искушењем), наговорени у договорима / преговорима са ласкавим преговарачем (ђаволом), а зарад „понуђених“ неких „виших циљева“ и „светлије будућности“ да на врх те готове торте ставимо уместо једне јагоде (посласичарску) куглу псећих гована.
И то тако лепо објавимо свима у свету, да су на врх торте „успешно“ стављена псећа говна.
Пошто је компромис једно „употребљиво“ решење онда се очекује и да народ употреби ту торту, и да је једе, јер је у ту сврху и направљена.
Али ко би је такву јео? Ко би је чак само и загризао? Можда само неко ко је луд или „необавештен“.
Међутим има ко ће је јести, и то међу првима, па чак и пред свима нама!
А то су наши „мајстори“ који су је правили и преговарачи. Они ће први загристи ту своју торту да би је касније предали нама на употребу.
Уствари, питање је како ће то да изведу? Тј. где ће је најпре загристи?
Па, са краја наравно, тамо где је још увек „најслађе“ и „чисто“ говорећи нама; „јел видите да може“, и „да то није ништа страшно“.
Али зар не би ипак на крају закључак био прост, и то би се одмах могло рећи на српском језику и у народском стилу; да су „почели да једу говна“
Od Crkve Bozije su otpali one Vladike, svestenici i narod koji ne priznaju Sabornost Crkve,i koji koriste svoje polozaje u crkvenoj organizaciji da bi tako Crkvi nametnu svoje poglede i svoja shvacanja koja cesto puta nemaju nista zajednicko sa Pravoslavnim ucenjem Crkve. Od Crkve su otpali i oni vernici koji ne zive po ucenju vjere svoje, i koji svojim zivotom tako sluze na sramotu vjere svoje koju jezikom priznaju, a djelima se svoje vjere javno odricu. Veoma mali broj sadasnjih Srba zaista moze da se ubroji u Pravoslavce,a jos manji broj u Svetosavce koji zaista idu u zivotu svome putem Svetih Srbskih Bogo otaca i Materi nasih. Sve dok Svetosavaca bude manjina u srbskom narodu, nama Srbima nece biti zato ni napretka i uspjeha, jer odrodjeni srbski sinovi i kceri koji danas sa Srbstvom osim svog porekla nista drugo zajedno nemaju, su kao kulj u zlatnoj psenici, koji Srbima ne dozvoljavaju da se uzdignu iznad svoga greha i iztinski pokajane duse svoje tako Bogu i Srbstvu povrate. Mi danas imamo suvise puno, Germanofila, Rusofila, Anglofila, ali veoma malo ili gotovo nimalo Srbofila, kojima je Srbstvo cilj i smisao zivota, a ne tudje ideje i tudji uspjesi. Zato budimo ono sto jesmo: Srbi, Pravoslavci i Svetosavci, i to ne samo na jeziku svome, vec cijelim zivotom svojim. Pokazimo Srbstvo svoje: Pravoslavlje i Svetosavlje iz dobrih djela svoji. Ispovedajmo tako kroz djela svoja Srbstvo svoje: Pravoslavlje i Svetosavlje, pa ce tada i Gospod nas Isus Hristos da bude sa nama u sve dane zivota naseg, kao sto je sada i sa Vladikom Artemijem i njegovim slebdenicima koji zivotom svojim javno svedoce kroz svoja stradanja i patnje da su oni danas zaista jedina ISTINSKA CRKVA NARODA SRBSKOG!