logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво, Догађаји, Економија    Аутор: новинарство    501 пута прочитано    Датум: 21.09.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

...дошле су нам године сиротињске забавеКада је, а томе има већ неколико деценија, пријатељ писца ових редова, иначе у своје време врхунски спортиста, боравио у Бразилу,

Предраг Анђелић

+++

тада му је љубазни домаћин у улози водича показавши велелепну Маракану, резигнирано рекао: Док год овај стадион буде пун, у Бразилу се неће догодити револуција! И заиста, и поред тога што народ Бразила, на ободу великих градова чије плаже шљаште са разгледница и туристичких проспеката, у фавелама живи испод сваког људског достојанства и егзистенцијалног минимума, у Бразилу ни данас као ни онда револуције нема. Иако се са правом упиње да у садејству са осталим чланицама такозваног БРИК-а (Русија, Индија и Кина), створи предуслове мултиполарног (читај: праведног) света, Бразил је и даље ‘задње двориште’ Америке, са одговарајућим третманом. За то време, боље речено сво време, становнике фавела, осим утехе коју им пружа римокатоличка црква задужена превасходно за период након физичке смрти, држи још једино нада да ће попут Роналда или Роналдиња, кроз фудбал пронаћи излаз из досуђене им беде. Када полуписмени телевизијски спортски коментатори, у жељи да обогате своје јадно изражавање, фудбалски стадион назову храмом спорта, та квалификација свакако има много дубље значење од мишљеног.

У чему се српски случај, ове двехиљаде и десете године разликује од бразилског? Највише по клими, могло би се рећи. Све остало имамо: беду, бесперспективност, лепотице, тајкуне и њихове латифундије, exit-e, гуче, фестивале, и бескрајну количину спорта.

Пошто смо се, како председник владе недавно подсети определили за капитализам, и за тржишне принципе који уче да је све роба са својом ценом коју у слободном промету без уплива државе одређује тржиште, требало би да се у складу са местом и веком и понашамо. Тако у народу који има лепотица на претек, а у условима новог животног стила што га путем јавних медија диктира рука неког невидљивог диригента (видети оглед Заглупи, осиромаши, владај), појављује се дефицит платежно способних мушкараца, речју – богаташа. Језиком нашег мудрог премијера, потражња за њима је већа од понуде. Шта нашим младићима, осим одласка у бели свет, стоји као могућност за остварење наметнутог животног стила, који је постао толико уврежен и нормалан као и капитализам? Неколицини је то предузетништво, поготово ако потиче још из осамдесетих, малобројнима неко менаџерско место у страној компанији. Већини, баш као у Бразилу или било којој другој сиромашној земљи, то је спорт. Спорт, који за рачун његових власника троши своје протагонисте, и телесно али и духовно, развијајући у њима најниже капиталистичке пориве под маском жеље за победом. Star систем, тај изум Лукавога што од људи жели да направи богове којима ће се осиротеле масе клањати и са њима идентификовати, заживео је и у спорту поодавно.

Када је негде крајем осамдесетих један од најбољих југословенских кошаркаша свих времена, трагично преминули Дражен Петровић потписао уговор са страним клубом, тај се трансфер називао епохалним. Чак је и тадашњи председник савезне владе, Бранко Микулић, ускликнуо: ”Да ми је чета таквих, извео бих земљу из кризе!” Но, иако је за ово недуго време декаденција обезвредила све па и новац, у поређењу са данашњим трансферима много лошијих играча, Дражен Петровић је мирне савести у свој уговор могао дописати барем још једну нулу.

sirotinja.jpgИ ту се, попут мистичног Уробороса, змије која једе властити реп, затвара круг: индустрија спорта, као део тоталне индустрије сваке врсте под надзором истих власника, инвестирајући огроман новац у спорт очекује, по систему спојених судова, добит на привидно другој страни – индустрији забаве, тојест замајавања. Јер, шта је збиља спорт, осим огромне, хипнотички привлачне, планетарне забаве за масе? У време тоталитарних режима, он је, попут свог античког узора, био инструмент слављења и уздизања вође, од Зевса до Хилера, да не идемо даље. Или је у једнаке сврхе служио за потребе нације. Овај аутор, насупрот медијског главног тока, не мисли да су српске навијачке групе (највеће) друштвено зло. Напротив, у њима жели да види, јер се ради о младости, израз најбољих, слободарских врлина нашег народа. Ти младићи вођени каквим – таквим идеалима још увек нису стигли да се покваре и легну на руду конформизма и себичног интереса. Невоља је, међутим, у томе што њихова енергија, лична и колективна, није усмерена ка конструктивним, већ пречесто ка деструктивним циљевима, у недостатку поимања онога што је заиста важно. Јер, прескочити ограду амбасаде једне нама по свему непријатељске земље да би се скинула њихова застава, из протеста због учињене нам спортске неправде, нема за овај народ исти значај као када би се нека навијачка група окупила да искаже своје неслагање са досадашњим учинцима приватизације народне имовине, или са преосталим најављеним продајама.

И док Дунав и Сава, баш попут времена теку у неповрат, тако се повећава количина свих забавних (глупост не може бити забавна?) садржаја, посебно у најутицајнијим, електронским медијима. И ту предњаче, не само квантитетом својих ресурса и емисионим дометом, него и квалитативним учинцима у заглупљивању, највећи. Једна са наводно друштвеном улогом, којој је намењено емитовање несношљивих количина спорта, и друга, комерцијална, којој су ближе лаке ноте и reality програми. Тако овај народ живи у непрекинутом карневалу, према којем је онај бразилски у Рију, отприлике што и сеоска кобасицијада наспрам неколико дана опијања у Гучи. А и одржава се свега једном годишње, док је Србија европска, па и светска велесила слатког живота. Овде се ноћу не спава. Но, када се једном ипак отрезни(мо), да ли ћемо, попут јунака филма Кад порастем бићу кенгур, два губитника на врху солитера, и даље зевати и питати: Хоће ли већ једном нешто да се деси?

После година које су ‘појели скакавци’ дошле су нам године сиротињске забаве. И то је и логично: што је мање хлеба, више је игара.

Предраг Анђелић

http://www.predrag-andjelic.com/tekstovi.html




1 коментар у вези “Godina sirotinjske zabave”
  1. И С П Р А В К А НАСЛОВА:

    НЕ: ”ГОДИНА СИРОТИЊСКЕ ЗАБАВЕ!”
    ДА: ”ГОДИН/ЕУ/РОПСКЕ СИРОТИЊСК/ЕУ/РОПСКЕ ЗАБАВЕ!”

    ПОРУКА БОРИСА ТАДИЋА СРБСКОМ НАРОДУ:
    УЗРОКУЈУЋА: ”ЕВРОПА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!”,
    ПОСЛЕДУЈУЋА: ”СРБИЈА ИМА АЛТЕРНАТИВУ – ПРЕКО КОНТЕЈНЕРА
    ЗА ‘УЛАЗАК’ У ЕУ-РОПСКУ УНИЈУ!”.
    Драган Славнић


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo