logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    365 пута прочитано    Датум: 15.09.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Екуменисти владајуЦрни облаци годинама путују ка Србији. Своје путовање засутављају над Србијом. За Србе је све то била приметна или неприметна случајност.

пише Ленка Летић, 30.08.2010

+++

Само за оне који су их ка нама слали није била случајност. Сваки товар црног облака носио је одређен садржај српског уништења.

Одрекли смо се своје старине, ливада, воћњака. Када смо спустили капке над природном лепотом отворили смо их и поглед усмерили ка српским светињама. У том погледу нисмо препознали дом Господа, а још мање да је у њему мирис старине, ливада, воћњака.

Прво је за нас то била грађевина непознатог, за неке и мистичног живота. Перон чији возни ред још нисмо испробали. Колико је ко имао могућности, такво је место у класи за себе и куповао. Стидљиво, усамљено и одбачено монаштво, није препознало у нама путнике, излетнике, истраживаче и обмањиваче. Вођени својим путем ка Богу поверовали су да смо и ми путници са истим пртљагом у души.

Усмеривач црних облака је све то пратио. Кад су путници кренули ка српским светињама, светске утабане стазе им је заливао отровима из различитих облака. У једном тренутку падао је садржај распада заједничке државе. У другом ратови, збегови, материјална инфлација, угашена радна места, стварање тајкуна, политичких странака, криминала у свакој пори светког асфалта…и још брже од свега тога множио се бели прах крај пута и од српске омладине стварао дрогиране крајпуташе.

Усмеривач отрова ка Србији познавао је Србина боље од њега самог. Годинама га је проучавао и спрем фолклора српске нарави правио је одређен отров. Знао је да Србином можеш управљати кроз неслогу, и купити кроз зелену новчаницу.

Срби су почели да трче од света до светиње, и у том трку мењали само гардеробу. Пред светињом су имали толико времена да направе измену маске на лицу док се не огласе црквена звона. Ни један звук које је клатно у звону правило, српски путници нису познавали, а нису ни препознали.

Задиханих плућа да стигну да се пресвуку, борећи се за кисеоник, на постојање душе се нису освртали. Усамљена душа, исцрпелих сокова које јој Бог даје када је у зачетом животу створи, замирала је у светском и обмањивана у верском путу. Такве душе нису ни могле да препознају звук који се правио док се клатно одбијало од зидове звона.

Та српска путујућа бића журно су пружали руке у српским светињама, нудили дарове и потврде да познају сва дела светих отаца, и још брже китили зидове иконама и украшавали полице духовним књигама. У свету су корачали обучени у сјај и кадифу спрем својих могућности, ка светињама су хрлили обучени у оно чиме би се код куће огрнули када се на неки рад спремају. Борећи се за кисеоник нису спознали да Бог не тражи скромност на телу, већ скромност у срцу и души. И када се душа и срце обуку у скромност, тек тад могу осетити топлину части и љубави којом ће загрејати промрзло биће, управо оно које је неко на студен избацио, или га они сами на перону верског возног реда на студен гурнули да би до боље класе сами дошли. Тако су године спрског пута до светиње гмизале као и гуја што гмиже кроз врео камен док се зубима не задржи на топлом људском телу.

Бог је допустио да нас зуби гује уједу. Отров се шири кроз српску веру, али српске душе не осетише отров и страх да га из себе избаце, већ од отрова још више кроз обману подивљаше. И тако дарови као жртва благодарења Богу и даље се приносе а плодови погубни све више узрастају. Зашто нам Бог не прима дарове и после даривања пушта у корову да нестајемо? Цитираћу из текста „Мили мисионар-Дар и уздарје“…“Зато што су постала празна, без срца и духа и живота. Зато што су вршена тек обичаја ради без познавања смисла и без срдачне благодарности Богу. Још давно давно, кроз великог пророка Исаију говорио је Господ своме народу: Не приносите више жртве залудне; гадим се на кадове (1,13). Зашто, Господе? Зато што закон погазише, правду попљуваше, идолима се поклонише, истину помрачише, тело и душу своју оскрвнише. Недостојни недостојно приносе жртве, које Господ не прима“.

И сама сам недостојно своју жртву љубави ка Богу приносила. А зашто? Јер ме пут незнања до митре пакла довео. Само је три године митру на глави носио, већ четврте је отровом моје тело и душу затровао. И данас…данас је моје тело победило отров, и кроз ту победу отворило ми пут до душе. Поново, после више од једне деценије срела сам своју душу. Остарела она, остарила и ја. Сада, у збиру својих година, знам да морам зрелост ствоје старине да понесем снагом којом ћу понети крхкост њене старости. Стојим пред њом са шакама пуним искуства али се питам коме сад то да дам. Да ли души која више учињено не може исправити или свету који се на том искуству може научити. А свет ко свет, док чује оно што говориш, време већ одавно гроб говорника прекрије слојем зрелог опалог лишћа. Окрећем се поново својој души. У зрелости остарела она, у зрелости остарила и ја, а рана још отворена. Још трепери као нежна зелена листка испупела из коре мог усахлог живота. Дотичем прстима ту огрубелу кору свог бића и све боли ми личе као давне јесење кише. Само једно кроз ту давнину видим, а то је истина. Кишним капљицама сапрана неистина, и бистрог смиреног погледа гледам у истину. Одвајам прсте од огрубеле коре свог бића и спуштам немирне дамаре својих јагодица на своју душу. „Где смо то ти и ја?“, и први пут осетим да у тишини изговарам то питање. Врисак гласа којим су шибане све моје дугогодишње обавезе више не постоји. И ја више нисам машина која мора да избљује асвалт за све путеве којима су морали изданци из мене да се крећу. И осећам да ми стопе више не бриде, да ми срце више не дрхти од страха како ћу ући у то минско поље, и да ли ћу из њега изаћи да би онима који ме нејаки прате знала да кажем „овде станите, а овде прескочите“.

Први пут ми је дозвољено да дотакнем своју душу, да осетим њен мирис. Не нађох мирис спокоја, већ удахнух мирис кајања. Али ме покајање не плаши. Мириши ми на постељицу мајке. И као што сузе више не капљу што је из те посетљице нестало и оно друго биће, тако не капљу ни сузе сујете. Мирис мајчине постељице ме враћа у месеце када смотуљак мог бића није познавао свет, већ само сокове којим ме је Бог кроз пупчану врпцу спремао за пут покајања. Данас не јецам над сликом гроба тог другог бића које је отишло и оставило празнину у постељици, данас знам да је крај њега у гробу и мој светски живот. И нека га тамо. Одслужило је своје. Данас знам када сам кренула путем света на коме се врши служба светским правилима, да ми је из срца проклето била откинута жеља за Богом. Колико год сам се упињала да Га пратим светска правила су ме од Њега откидала. Успела сам шаке пуне успеха пред Њега да изнесем, али то није оно што је Он од моје душе тражио, то је оно што је мој ум за Њега стварао. И ево донела сам пред Њега те шаке пуне успеха, али и спознала да то сад немам коме да дам. Он није живео за свет већ за вечност. И није живео за наше светске дарове, већ се жртвовао за наше вечне плодове.

И шта сад имам да дам за ризницу вечности? Празну душу, мирис покајања и отету жељу душе. И где су сад дарови које сам Му на жртвеник приносила? Ту су, али не у плоду већ у пепелу. Али сад се не плашим ни Њега ни пепела својих дарова. Још увек памтим ноћ детињства, ноћ завета када сам Га спознала и за Његову руку се дотакла. Памтим завет својих детињих усана да ћу Га пратити, да са Његовог пута нећу одлутати. Одлутала сам у пут света. Одужила свету све разумне захтеве и одбранила се од оних неразумних. Вратила сам се Његовом распећу, ослонила се на њега јер је Његово распеће почетак нашег покајања.

Његове речи „Оче, опрости им, не знају шта раде“, је одежда коју је Он обукао на моју душу и сигурним корацима ме шаље ка испуњењу завета који је давно прешао преко мојих детињих усана. Ако је Он као богочовек опростио грех Распећа, онда ће и они који му као људи служе опростити грех мог световног распећа и чути моје прсте на капији тешкој у позној ноћи пута ка вечности.

Данас знам да служба свету доноси материјални рај а духовни ад. Да би у свету сачували душу од ада морамо много да се трудимо. Капљице црвеног зноја у том труду да цедимо. А ми, шта ми чинимо? Стекнемо, али више сналазећи се вештинама које Бог презире, него што стичемо онако како ћу поново цитирати из текста „Дар и уздарје“…“Ако би људи подједнако поделили бригу о давању и узимању, сви би се спасли у царству небеском. Ако би пак више бринули о давању него о узимању, претворили би се у анђеле, и земља би била рај. Тад би Бог све више и више давао људима. Није парадокс него искуство, да ко више даје Бога ради тај више и има“.

Данас знам да сам највише имала када сам стицала у свом немању, а стицала сам тако што сам све своје делила онима који то нису имали. И кад бих им данас дала једну ствар, сутра сам је добијала у пару, и кад бих данас остала без оног што је требало мени, али је нечији вапај рекао да треба и њему, сутра сам добијала и оно што у скромности нисам смела да помислим да ми треба. Када сам престала да чиним јер рекох себи да људи својом пакошћу то не заслужују, и тим реченим се нисам освртала на чињење Бога ради, а не човека ради, данас сам остала у молзолеју свог стеченог. И данас у то стечено гледам као хришћанска душа што гледа у кип идолопоклонства. Таква душа на то гледа без хришћанског жара. Гледа у хладну материју од које ће се одвојити кад као пепео буде земљи враћена. И оно што си у свету за себе и светски престиж стекао, остављаш иза себе, остављаш новим домаћинима и новој пролазној заблуди живота. Време прође, а тебе се сете само ако у доколици отворе албум породичних фотографија.

Стани са читањем ти, који сад мислиш да су ово речи изанђалог бића. Не ово су речи из зелене листке која се пробила кроз кору остарелог стабла. Тај нежни пелцер сад расте кроз искрен сусрет са Богом. Одвојен од светске таштине сад се први пут окреће ка зрацима вере што даље од сунчевих зрака којима човек управља.

Оросих ту зелену нежност у недељном дану на ливади светосавске духовности. Оросише га капљице стаменог монаха и оних које митре на људским главама називају одбегло монаштво. И ту крај скута те стамене сигурности чија јачина даде сигурност мом страху да никуда отићи неће и да никоме неће дозволити да му помере стопе са калдрме завета, тој истини се придружише и одбегли од усана преваре.

У том дану недељног светосавља, у једном тренутку из руке духовне старине у моју руку се спустила малена бомбона. И касније заноћих у ноћи са том бомбоном у својој руци. Дуго сам је у свом дому приносила свим стеченим стварима мог светског зноја. И ниједна материјална лепота не би лепша од те малене стакласте сласти умотане у парче шареног целофана. Јутро ме је пробудило са бомбоном у руци. То ми је био знак да сам ноћ, после много непроспаваних ноћи, провела у мирном сну. У тај мир ме није могао увести раскош собе, а увела ме једна бомбона из руке остарелог молитвеника.

Дотакох прстима своје снене очи и сетих се да сам дан пре тога своје сузе покајања, вапаја и наде, оставила пред стопама стаменог духовника кога нећу оставити ни пред једном силом лажних усана, а нећу оставити ни онда када ми он буде рекао „даље замном не можеш“. А зашто знам да нећу, и зашто знам да ћу успети?, зато што нам је Господ рекао „тражите и наћи ћете“, зато што нам је Господ рекао да вером својом и горе можемо да померамо…а материјално, шта смо материјалним успели да померимо…успели смо једну обману да померимо до друге обмане, а преко тога смо успели породичан албум да напунимо својим сликама…е, да да Бог да се нас и нашег стицања неко после нас сети и без узимања породичног албума у руке.

Речи песме које су красиле грло те духовне старине су ми рекле шта сам била и шта треба да будем. Тим речима је свима нама на блажи начин прено оно што је некада Господ рекао кроз пророка Исајију „Не приносите више жртве залудне; гадим се на кадове“ (1,13).

Жртве залудне смо сами унели у светиње. Залудесмо се још више када смо видели да такве жртве примају залудни свештеници, монаси, епископи. Од светиња смо направили световне седељке. Утихнуше звона пред нашом галамом. Жртве паљенице се савише пред бурним гласовима наших празних прича и неућутканих дечијих гласова. Са безвредним даровима и бескорисним стопама пунимо светиње и заборављамо да се пред звуком наше галаме повлаче и травке у порти светиње. И оне, навикнуте на тишину мира, немо се савијају под теретом нашег непоштовања да је светиња и све око светеиње свети дом који су наши преци дизали у нади да ћемо знати где смо и шта нам ваља чинити. А све што чинимо то је вашарско чињење као што из учињеног светског вашара излазимо и ка светињама крећемо.

Причамо да морамо да сачувамо, да не смемо да дозволимо да нам наслеђено нестане, а не видимо да нам наслеђено не узимају само уста лажи, већ да им ми својом лажном побожношћу нудимо на исти раскалашан начин као што је и пред Ирода била изнета глава праведног Јована. И заиста, све више испред себе видим слику која ме подсећа да још само недостаје музика, заводљив плес Иродијадине кћери, а немоћ честитог монаштва ми личи на недужну главу Јована Крститеља.

Понекад, док сам у хорди те „верске“ побожности, кад јачина њихових гласова пређе све прагове октава моје душе, погледом прелазим по њиховим лицима и пратим којом брзином померају у причи своја уста. Што брже, и још брже да се у затеченом стању испричају, заборављају и на место где су, још брже место са ког су изашли, заборављају на Бога и мир који ни анђели својим крилима не нарушавају. И колико тек заборављају да у светињама нису ни домаћини, ни гости, већ слуге свог пута и незналице пред ногама оног који упорно тражи да међу нама влада мир Божији. И када видим да их ништа за причу уморило није, онда схватим да је света литургија кроз њих прошла на исти начин као што и вода кроз цев пролази, и да је терет њихових дарова плутајућа маса на површини воде њиховог безверја…а несрећни мисле, да су баш они у вери, и баш у невери они против којих кажу да се треба борити. И у том хаосу верског „мира“, крај трпезе верске „љубави“, све чешће погледом тражим слободан угао простора који смо тесно напунили и покушавам да замислим, ако ту сад седи Господ пита ли се чему ране Његове, или смирено чека тренутак да нам каже „никад вас видео нисам у дому свом и никад вас нисам видео на путу Оца Свог“.

Као што су залудни свештеници, монаси, епископи, својим неверјем залудели нас, тако и ми који сматрамо да смо на жртвеник принели довољно прилога свог имања и свог долажења, залуђујемо оне који се жртвенику тек приближавају. И пре него што пожеле да виде побожност ветерана у нама, ми их већ непобожно затрујемо јавашлуком свог верског обмањивања.

И сви ти верски ветерани када крену да отварају своја уста у светињи са истим правом који себи дају кад отварају дарове које су за себе купили, треба да знају да је такво даривање пред Богом узалудно, а пред светињом исто као и слика плеса Иродијадине кћерке и недужне главе Јована Крститеља. И када пустимо крик из свог грла да би оног до себе надјачали и тиме показали да ми о вери, Богу и монашком поштовању знамо боље, треба да знамо да смо управо тад то недужно монаштво цару таме принели на тацни, као што је и Иродијадина кћи тацну са светом главом принела тами своје мајке.

Да би нам Бог примио дар прилога који смо принели својим телом које смо до жртвеника донели и својим рукама из којих смо дарове на жртвеник спустили, треба да знамо да прво морамо своја уста немим учинити. Кад престанемо то недужно монаштво на тацни безверју поклањати, тек тад се можемо надати да ћемо уста лажи победити, и да ће наша деца кад одрасту смерно ка светињама долазити и у светињама налазити траг старине, светосавља, мирис кандила. Овако, док их уводимо по својој жељи, и доводимо да би се видело да смо их са собом повели, а корачамо са њима са истим мислима као што их уводимо и у паркове забаве, сутра ће та деца стасати у бића окренута свету, а ако се које и окрене светињи да ли ће видети светињу или ће памтити слику јавашлука у ком сада са њима испуњавамо и храмове и порте.

Поново ћу се вратити на речи из текста „Дар и уздарје“ и питање које тамо стоји „Шта ћу дати Господу за све што ми је Он дао?“ Чисте хришћанске речи дају нам и одговор на постављено нам питање „Шта су твоји оци давали Господу као уздарје? Пођи по овом старомладом Балкану нашем, покривеном славом и светињом као ниједна друга земља на свету. Пођи од Охридског језера па до Фрушке Горе, и од Сињег Мора до Старе планине, па посети најзнаменитије храмове и упитај ко их построји и зашто.

Постави их најбољи од најбољих предака твојих Богу на уздарје за све то им је Бог дао“…али су их поставили у побожности, скромности и тишини немих уста, и као дивови имања над сиротињом немања, поставише од свог имања, али су ћутали као што су ћутали и они у свом немању…ни имање ни немање није нарушавало мир светиње и мир у душама молитвеника који за нама остају да се и даље моле…како за нас, тако и за њих да их Бог сачува у безумљу нашег урлања…

Ленка Летић,





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo