Вести

Inžinjeri telekomunikacija se dosta bave teorijom signala, ali da se njome bave i političari nisam znao sve dok ovih dana ministri inostranih poslova zemalja EU

Dragan Vidaković, 14.09.2010

+++

nisu učestalo počeli da pominju udeljivanje nekih signala Srbiji u znak milosti što je potpunim popuštanjem i odustajanjem od svojih interesa omogućila konsolidaciju EU i učvršćenje do tada retko kad postignutog potpunog jedinstva.

A šta se to desilo u Njujorku i ko je opravdano zadovoljan a ko se pravi da je „limun sladak“ ne znam, ali je iz ponašanja i izjava zainteresovanih strana sasvim jasno da su Albanci dobili sve što im je u ovom trenutku potrebno, a Srbija će kako vidimo početi da dobija dimne signale čim poglavice odluče da popuše lulu. Jedini problem je za sada u nestrpljivom narodu koji sve hoće preko (demokratske) noći duge deset godina i što sve više sumnja u priču o Evropi kao zemlji dembeliji, poprilično prijemčivoj uhu naviklom na javašluk društvene svojine.

Inače, Amerika je zadovoljna, Kušner je zadovoljan, Josipović-osvedočeni prijatelj srpskog naroda- je zadovoljan, Albanci su zadovoljni, i mi smo vidim zadovoljni. Jedino se nešto bune Rusi, Kinezi, Brazici, Indusi, Indonežani…teži bre njima gubitak Kosova nego nama, remete idilu sa Ist Rivera, zabadaju nepotrebno trn u zdravu srpsku nogu.

A i Evropa ipak nije tako gruba kao što nas lažu srpski nacionalisti. Evropa je široka i tolerantna da čovek ne poveruje. Evo finski ministar Stub velikodušno kaže da „Beograd i Priština mogu o svemu da razgovaraju, to samo zavisi od njih“. A o statusu, pita novinar? E, o tome ne može, kaže Stub, veoma autoritativno, kao da je on neki novi stub naše spoljne politike.

Kažu da se ne zna gde će se, kada će se i o čemu će se voditi razgovori koji će biti „tehničke prirode“. Bave se izmišljanjem novih rečeničnih konstrukcija za zamagljivanje stvarnosti, kao i uvek. Kad je Zapad bombardovao, sećamo se da nije ubijao, samo je za sobom ostavljao ugljenisane „kolateralne štete“, naravno pod uslovom se nije radilo o nekom čoporu pasa, koji bi, naravno, za razliku od Srba, predstavljali tragične žrtve, zbog kojih bi svet nadao nadao takvu dreku, kakvu dosadne srpske „kolateralne štete“ nikada nisu imale šansu da izazovu.

I šta su njima problemi tehničke prirode dve susedne zemlje? Struja, putevi, carine, karaule, pasoši, penzije, lečenje, tranzit…Ljudi kojima je oteta imovina, koji žive u getima Evrope: bez slobode, bez nade, deca bez detinjstva, bez smeha, bez igre, evrokrate uopšte ne interesuju.

I zato, ako smo poklekli pod batinama, ako ne možemo drugačije nego da počnemo razgovore, uslovimo ih povratkom slobode na Kosovo, povratkom imovine i povratkom ljudi, predajom tela žrtava rodbini, kažnjavanjem zločinaca, a zatim neka se razgovara o svemu, samo, naravno, ne o statusu, za koji konačne i oročene sile(džije) smatraju da je definitivno rešen, a nije, jer se vekovni problemi ne rešavaju po principu „što je babi milo to joj se i snilo“, već fer razgovorima sa konkretnim rešenjima i plusevima i minusima za svaku stranu, a ne besmislenim signalima koji se tiču kandidata za status decenijskog kandidata za nešto, što razumne više ne interesuje, jer je sada čak i potpuno zabludelima postalo jasno da se faktički oduvek radilo o veoma jasnoj evropskoj politici:

Ni Evropa, ni Kosovo.

Dragan Vidaković