Вести

Prema pisanju beogradskih medija, Hrvati imaju u planu da kupe sve srpske firme koje se bave proizvodnjom prehrambenih proizvoda,

Piše: Ivan Ninić

+++

među kojima su „Jafa“ iz Crvenke, „Karneks“ iz Vrbasa, „Bambi“ iz Požarevca i „Imlek“ iz Beograda. Kao nosioci ovog plana su označene vodeće hrvatske kompanije „Agrokor“ Ivice Todorića, „Atlantis grupa“ Emila Tedeskog i „Kraš“ Nadana Vidoševića. Navodno, oni bi u tome imali podršku države Hrvatske, kao i finansijsku pomoć Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD).

Ukoliko do kupovine spomenutih firmi zaista i dođe, jasno je da naša država, niti će umeti, niti će moći, niti će smeti da se tome suprotstavi, s obzirom da ekonomsko uređenje u Srbiji počiva na „otvorenom i slobodnom tržištu“. Ograničavanje našeg tržišta po bilo kom osnovu bi podrazumevalo kršenje međunarodnih dokumenata, Ustava i važeće zakonske legislative, i na Srbiju bi se “osulo drvlje i kamenje” sa svih strana. Međutim, paradoks je u tome što režim Borisa Tadića, bez ikakve političke i ekonomske strategije, mirno posmatra tihu „okupaciju“ srpskog tržišta, dok je s druge strane Hrvatska drži „spuštenu rampu“ za kapital naših privrednika.

Režim u Srbiji nikada nije istrajao u zahtevima da se primeni načelo reciprociteta koje bi obavezalo Hrvatsku da omogući srpskim privrednicima da na njenom tržištu investiraju u istoj meri u kojoj to hrvatski investitori čine u Srbiji. Naše vlasti ćute i aminuju hrvatske floskule: da je njihovo tržište „slobodno“ i da za sve investitore važe „isti uslovi“.

U februaru 2010. godine, bez ikakvih obavezujućih sporazuma, Boris Tadić je iz Beograda ispratio predsednik Hrvatske Ivu Josipovića. U direktnim razgovorima na tu temu, Josipović se pravio veoma nevešt izrekavši notorne laži: „Investicije su dobrodošle. Čuo sam prigovore da postoji neki put nevoljnost da se prihvate investicije iz Srbije. Nisam siguran da je to tako, možda je to pitanje uslova investiranja i ulaska kapitala“, pravdao se Ivo Josipović („RTS“, 17. 2. 2010.).

Tom prilikom Tadiću nije palo na pamet da kolegu Josipovića pita kakav kontekst ima izjava gradonačelnika Splita Željka Keruma?! Nepunih pet meseci ranije, za državni kanal HRT 1, Kerum je na pitanje „šta misli o otvaranju srpskih trgovinski centara i ulaganju srpskog kapitala u Hrvatsku“ odgovorio: „Srbe ne bih dovodio. Oni nam nikad nisu ništa dobroga doneli, ni oni ni Crnogorci, pa neće ni sad. Onaj ko posluje s njima neće dobro proći“ („Politika“, 22. 9.2009.).

Takođe, Tadić nije pitao Josipovića, a trebalo je, zbog čega se Hrvatska služi najprljavijim trikovima i najgnusnijom mogućom propagandom koja ima za cilj bojkot srpskih uvoznih proizvoda koji se nađu na hrvatskom tržištu. Najbolji primer za to jeste slučaj iz jula 2007. godine, kada je iskonstruisana lažna medijska afera da je u srpskom proizvodu „Jafe“ iz Crvenke, navodno, otkrivena salmonela. Sa tržišta Hrvatske, Slovenije i Bosne i Hercegovine ovaj srpski brend je ekspresno povučen, da bi se naknadno ispostavilo da je uzbuna bila potpuno lažna i neutemeljena.

STOP za robu i ulaganja iz Srbije!

Zvanični podaci Privredne komore Srbije (PKS) govore da u poslednjih desetak godina, ulaganja hrvatskih biznismena u Srbiju iznose oko 500 miliona evra, dok srpska ulaganja u Hrvatsku dosežu svega 20 miliona evra. Sa 19 odsto ukupnih inostranih ulaganja Srbija je, odmah posle Holandije, na drugom mestu zemalja u koje je Hrvatska najviše investirala (period: 1999-2008). A praktično gledano, danas u Srbiji posluje više od 200 hrvatskih preduzeća i predstavništava, dok u Hrvatskoj posluje svega između 5 i 10 srpskih firmi. Izvoz Srbije u Hrvatsku u 2009. godini je iznosio 286,6 miliona dolara, dok je iz Hrvatske u Srbiju uvezena roba u vrednosti od 402,4 miliona dolara. Nepriznavanje sertifikata o kvalitetu, navodna neusaglašenost domaćih standarda sa propisima EU, neprihvatanje carinske deklaracije i dokumentacije koja je ispisana ćiriličnim pismom, samo su neke od metoda kojima se blokira i sabotira izvoz srpskih proizvoda na Hrvatsko tržište.

Prema podacima PKS-a, jedino veliko srpsko ulaganje u Hrvatsku privredu dogodilo se sredinom 2008. godine, kada je koncern „Svislajon Takovo“ kupio fabriku „Evrofud trejd“ iz Siska i to po ceni od 20 miliona evra. Pritom, vlasnik koncerna „Svislajon Takovo“, Rodoljub Drašković (inače brat Vuka Draškovića) ne krije činjenicu da jedva egzistira na hrvatskom tržištu: „Niti imam podršku tamo, niti imam podršku odavde. Vrlo je teško na hrvatskom tržištu opstati kao srpska firma. Radim na ivici egzistencije, iako imam ambiciozne planove i ne predajem se“, kaže Drašković („Politika“, 27. 7. 2010.).

Svojevremeno je vlasnik „Pinka“, čuveni tajkun, Željko Mitrović nameravao da svoju televiziju proširi na teritoriju Hrvatske tako što bi kupio nekoliko manjih TV stanica, ali je naišao na žestok otpor javnog mnjenja i političkog establišmenta Hrvatske države. Srpski „Galeb group“ iz Šapca je bezuspešno pokušao da kupi većinski paket akcija preduzeća „Pluto“ iz Zagreba, što je obrazloženo da je navodno sa dostavljanjem ponude „zakasnio za jedan dan“. Kompanija „Danube Food Group“, u čijem sastavu se nalazi „Imlek“ i „Mlekara Subotica“, tri puta je sa najboljom ponudom bezuspešno pokušavala da na tenderu kupi „Karlovačku mlekaru“ u Hrvatskoj. Čak je i „Delta“, tajkuna Miroslava Miškovića, prilikom pokušaja da kupi zemljište kompanije „Zagrepčanka“ u Zagrebu i mesnu industriju „Improm“ iz Križevaca, naišla na „spuštenu rampu“ u Hrvatskoj.

Hrvatski „lov“ na srpske brendove

Podaci Hrvatske narodne banke govore da su investicije iz Hrvatske najviše zabeležene u oblasti poljoprivrede, lova i usluga i čine udeo od 47 odsto svih ulaganja iz te zemlje, dok su ulaganja od oko 19 odsto zabeležena u sferi proizvodnje nemetalnih i mineralnih sirovina.

Prema istom izvoru najveći investitori iz Hrvatske u Srbiji su: „Agrokor“, „Pevec“, „Vindija“, „Idea“, „Lura“, „Našice cement“, „Kroacija osiguranje“ i „Magma“. Hrvatski kupac „Našice cement“ je kupio 4 firme i to: „Jelen Do“, „Polet“, „Stražilovo“ i „Opeka“, dok je hrvatska „Atlantik grupa“ postala vlasnik: „Soko Štarka“, „Grand proma“ i „Palanačkog kiseljaka“. Hrvatska „Mlekara Laura“ je kupila „Somboled“ iz Sombora, dok je „Vindija“ kupila: „Mlekaru Lajkovac“, fabriku stočne hrane „UNIP“ iz Valjeva i 8 farmi „Agroživa“ u Plandištu. Investitorima iz Hrvatske prodata su srpska preduzeća: „Radijator Zrenjanin“, „Potisje Kanjiža“, „Inteks“ iz Mladenovca, „MIN holding“ iz Svrljiga, „Fabrika hartije Beograd“, ciglana „Udarnik“, „Milenijum osiguranje“, „Jolly travel“…

Među prvim hrvatskim investitorima u Srbiju je došao „Agrokor“ Ivice Todorića i to februara 2003. godine, kada je po ceni od 10,25 miliona evra kupio srpsku fabriku sladoleda i smrznute hrane „Frikom“! U međuvremenu „Agrokor“ je postao vlasnik „Dijamanta“, Klanice u Plandištu, „Kikindskog mlina“, lanca hipermarketa „Idea“, “Mivele“, „Nove sloge“ iz Trstenika, „Zlatnog traga“ iz Leskovca… Za 6,5 miliona evra Todorić je pazario više od 25.000 kvadrata fabrike „IMT“ odlivaka na novom Beogradu i to uz obećanje da će tu graditi distributivni centar za „Frikom“, ali to nije učinio, već je iznenada otvorio supermarket „Idea“.

Javnost u Srbiji je nedavno saznala da je Todorićev „Agrokor“, preko marketa „Idea“, postao vlasnik beogradskog bioskopa „Voždovac“ i „Jadran“, koji se inače nalazi u neposrednoj blizini Trga Republike u Beogradu. Interesantno je da marketinške usluge Todorićevim firmama, „Idea“ i „Dijamant“, pruža kompanija „Multicom“ čiji je suvlasnik Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i visoki funkcioner Demokratske stranke.

Iza Todorića stoji novac EBRD-a!

Dosta primera ukazuje na to da Hrvatske firme, među kojima je lider „Agrokor“, imaju velike pretenzije prema poznatim srpskim brendovima, prirodnim resursima, a prvenstveno prema prehrambenoj industriji. Verovatno se rukovode logikom da je bolje kupiti celokupna srpska preduzeća, nego na tržište Hrvatske uvoziti proizvode tih istih preduzeća iz „srpskih ruku“. A zapravo sa kakvim pretenzijama na srpsko tržište gleda vlasnik „Agrokora“ i hrvatski tajkun Ivica Todorić, možda najbolje svedoči jedna od njegovih skorašnjih izjava: „Da sam ja iz Srbije, puno bih manje ulagao u Hrvatsku. Kako vidim, u Srbiji ima mnogo više prilika za ulaganje nego što je to slučaj u Hrvatskoj“, iskreno je priznao Todorić („Press“, 30. 6. 2010.).

I ne čudi, jer prema njegovim rečima, „Agrokor“ u Srbiji godišnje ostvari promet od 600 miliona evra, od čega je 40 miliona evra promet po osnovu izvoza. Po analogiji, u javnosti je prisutno mišljenje: da što je za Srbiju Miroslav Mišković, to je za Hrvatsku Ivica Todorić. Svakako da jedan drugome jesu konkurencija, ali i sam Todorić priznaje da se „najmanje jedanput mesečno“ čuje sa Miškovićem i da „Delta“ i njegova kompanija „jako dobro sarađuju“.

Nema nikakve sumnje da je želja i cilj EU da upravo Hrvatska bude „lider u regionu“, pa je u tom smislu jasno zašto ekspanziju „Agrokora“ Ivice Todorića na srpskom tržištu ekonomski potpomaže EBRD. U oktobru 2008. godine, „Agrokor“ je od EBRD dobio kredit od 70 miliona evra i to u svrhu povećanja kapitala kompanije i širenje poslovanja trgovinskog lanca „Idea“ u Srbiji. To je predstavljalo prvi kredit koji je EBRD uložila u razvoj trgovine u Srbiji, i to ni manje ni više nego preko Ivice Todorića. Meseca maja 2009. godine, EBRD je odobrio još jedan dugoročni kredit „Agrokoru“ u vrednosti od 50 miliona evra. A 2006. godine, EBRD je u „Agrokor“ investirala 110 miliona evra, pa je samim tim postala vlasnik udela od 8,33 odsto u Todorićevoj kompaniji.

Zbog toga Todorićeva izjava, maja 2010. godine, u kojoj kaže da on može propasti, ali da iza njega stoje „EBRD i Svetska banka“ koji su „unutra, u nadzornom odboru i u skupštini“ kompanije, sama po sebi sve govori. Zapravo, govori da se iza prodora Hrvata na srpsko tržište krije želja međunarodnih finansijskih institucija da steknu dugoročnu kontrolu nad tim istim tržištem.

A ima li režim Borisa Tadića strateški odgovor na ovo ekonomsko porobljavanje države i nacije?! Nema!

Fond Slobodan Jovanović (www.slobodanjovanovic.org)