Вести

Јавно обраћање свој сабраћи ми монашкој развејаној које-куде са Косова равна и из Раса славна
Повод отворено писмо Митрополита Амфилохија јавности(од 24.8.10)

монах Антоније, 25. Август 2010

+++

Помаже Бог драга браћо, благословите и у напред опростите што се усудих овде потсећати Вас на оно што сви скупа добро знамо. Али брзина живота и поробљеност рафалној паљби многих и непрестаних информацијама нагони ме ипак да наставим ово словно низање, а намера нека би била свима јасна, свима ,од Митрополита с гуслама па до последњег убогог искушеника расељеног. Ево, нажалост, свако обраћање Господина Господина Амфилохија Радовића Митрополита брдско-приморског нажалост мора се прочитати до последњег слова да би се схватило коме се обраћа и шта жели, а шта ли тек намерава, е, то свима, обавезно, увек остаје тајна неодгонетљива.
Дакле, ове редове пишем једино потстакнут бригом да се, драго ми, монаштво расељено каубојским деловањем Синода по њиви Господњој, не уплете у преварни дијалог са овим, сада, нажалост, прикривено злурадим и превиспреним подговарачем. Човјек који не преза да и екуменизам, у коме, наочиглед свих, свом душом дела и обитава, назове (пред православним аудиторијем) чак „савременом пошашћу“, управо и пише сада ове нове редове, да скрене тему јавности са овог свог главног саблазног греха.

Браћо света, ван екуменизма све Му грехе праштајмо, али само на овај га неотступно стално подсећајмо. Молим Вас да се не уплићемо у ово пропагандно обраћање Митрополита, који је умишљени, наводно, „надолазећи раскол“ изгледа поистоветио са парламентарним изборима, јер се он управо и не обраћа нама већ се, изгледа, боји буђења вере у Србаља. Он на бини свога властодржија, притајено заодева свој грех наводном бригом за Цркву, све заводећи их „за Голеш планину“, на којој су ваљда нови топоними данас, гле, Шишатовац, Љуљаци, село Лозница, а за Голешом, виђу, Соко Град…

Стога, молим све поменуте у Његовом писму да му не припомогну у овом преварном скретању са главне теме упуштајући се у било какве преписке и препуцавања на ове споредне теме у којима се Он увек и обавезно бави преступима нашима, тиме умешно затирући трагове свога злочина, јединог неопростивог цркворушитељног злочина данашњице српске – Високопреосвећеног Му екуменског греха његовог. Него, нека нам Он и даље, праведно или не, чини по даној Му власти, а ми остале Његове преступе, ипак, никако не помињимо, додатно разводњавајући, сем овог цркворазарајућег греха о коме Он никако и не жели да прича и чије иноверне посленике по потреби назива час пошашћу, час „црквом сестром и светим оцем папом“ овисно о саставу слушалаца представе. Запамтимо да, ритори српске Цркве, ти балкански телали екуменизма сатаниног, пишу, говоре и одговарају само на теме које су им у интересу и у којима прозиру своју надмоћ. Тема може једино бити, дакле, или модерно риторско предавање о свачему(само без разобличавајућих потпитања), или бављење туђим преступима (стварним или умишљеним – небитно), као што је случај сада и овде у Митрополитовој „бесједничкој клопци за безазлене и наивне“ чије следно рашчињавање сада унапред образлаже јавности.

Једино је екуменизам Његов, или боље, Њихов, небрањена „рањива пета“ којом у „апостолкама“ поносно ходе кад хрле у јеретичке храмове, а коју лукаво скривају хаљинама побожности и одричу се њеног постојања кад у нашу Светињу пожеле ући. Ако се та пета не исцели молитвама и разобличавањима, саосећањем и исповедништвом целе Цркве, свег народа верног једино Христу и Христовима по Духу, она ће се неминовно претворити у копито које ће завршно погазити и оскврнути Место Свето, а то би заједнички смртни грех свих нас само јавно обзнанило, веровали ми то или не. Ако, данас, ван те погане пете указујемо и потсећамо на друге ситне ранице на телу духовних вођа, потпомажемо само и њиховој и свенародној духовној пропасти. Стога, боцкајте само у ту зловерјем смрадну им пету не били их бол од ње нагнао да је покајно разоткрију и заискају Лекара, не би ли им бол њен отворио очи да је схвате, те се, дао Бог, на крају спасемо сви са све њима скупа. Или, пак,не дао Господ, ако би било насупрот, тада „што чине нека чине брже“, како би се што пре разоткрио извор њихове погубне духовне болести на спасење многих њима прелашћених.

Ако имамо очи, браћо, и већ увиђамо то њихово храмање у вери светој немојмо анализирати сада остале преступе њихове, јер су небитни ма колико охоли или сладострасни били. Нека им је све Богом просто, све сем екуменизма, нека нас гоне непрестано, нека ишту чинове и сам живот наш, само нек се претходно одрекну чланства у Светској секти. Ево, молим Вас сада, браћо моја, молите их заједно да иступе из ССц а, заузврат, обећајте им скупа да ћете им се вратити у манастире, да ћете се, ако то најпогубније зло одврате са глава наших и васцелог српскога рода, радосно повратити у своје манастире. И опет, молим Вас, да не прихватамо дух оваквих свађалачких реторика већ да указујемо и предлажемо само пут истинског мира, јер какав би то мир био, па све и да врате владику Артемија на Косово са свим принадлежностима, када би опет непрестано морали стрепити над циљевима њихових домашњих реформи а гостинских саборовања са јеретицима. Нека нас и пусте на миру да на Марсу започнемо миран саживот у молитви, али, опет, не варајмо се, ни тамо где би уживали у спокоју телесног мира јер не би избегли мучење савести и немире душе – због заједничког ћуталачког и неотпуштеног нам смртног греха свих оних Равена, Шамбезија и Асизија, јер смо, просто, чланови истог јединственог организма Цркве.

Истинска вера је крв Тела Цркве којом се Она храни и живи, када она оболи, то није као обољење појединог органа. Насупрот, када неко некажњено проповеда кривоверје у Цркви то је грех који, као крв у организму, допире и трује свакога ко за то само и чује а не успротиви му се свецело. Не може се рећи „није такво делање у мојој моћи“, или „делао сам колико сам могао“, јер докле год је извор зле крви непокопан, тровање се наставља непрестано, даноноћно, а ми се покушавамо тешити тиме да нећемо одговарати за наводни грех њихов. Сваки је грех човеку лични само је грех против вере свима саборни и заједнички у Цркви Божијој укулико се отћути. Не свађајмо и не препиримо се око ситница (рашчињавања, гоњења, клевета..) са овим духовним властима посрнулим по питањима послушности Цркви, јер ћемо тиме само понети одговорност за њихов преурањен пад у самооправдање. Тиме као да би смо прихватили сатанино „такмичење у надвлачењу конопа“, у коме, на крају обавезно сви падају, једни падају унапред а други уназад, притом, узајамно сви потпомажући и сопствени, али и свеукупни пад свих.

Да, наравно да не можемо не приметити како Г.Г. Митрополит перфидно етикетира одбегло монаштво сектом „артемијеваца“ позивајући се на друге изворе само да би у миру своје дрогиране савести сажвакао сва рашчињења које му је срце већ у насладно прогутало. Али као и сваку другу новост овога света то брзо и заборавимо, јер ћемо сви бити под оптуж-бом за секташење у дан онај уколико не истрајавамо на иступању из ССц. Иако се и сами питате коме се у ствари обраћа Онај који у писму константно, иако изокола, прети, ако не отвореним непријатељима. О коме се то брине Онај који констатује да су деца оцу воденични камен о врату, и како ли се то људи Божији у срцу његовом претварају у камење па се потом то камење веша о врат брата му рођенога – то ће он, свакако, морати и сам једног дана самом себи да објасни, а нама нека то сада не објашњава јер он нама непријатељ није и неће ни бити. Занео се мало Он потом па допустио „уз гусле“ слободу да испева како су то, рецимо, Виловски и Давидовић „дефинитивно“ лишени монаштва и свештенства, јер ако је и у праву био овај наш брдско-приморски Судија, елементарни ред би био да попусти „недефинитивну“ могућност да и Врховни Судија „једног дана“ завршно бар завири у његове папире и да свој Исказ, ако већ тога није удостојен нико па ни сами оптужени.

Али, ето, то и све слично нека Му се само урачуна у наивну и симпатичну занесеност. Јер очигледно је да је Господин Господин Радовић, иако је „у свом смирењу“ сада постао и превише „дефинитиван“, ипак је то искључиво само услед тренутне намере планског застрашивања маркираног Му противника оличеног у избеглом монаштву, те, покушаја самопоуздане превенције да се „каратна кула“ рашкопризренске Му власти даље не урушава.

Знамо ми сви, да, када Митрополит спомиње „црквени поредак“, Он у ствари мисли на власт поекумењених Му садругова епископа; када спомиње „шишатовачку епархију“ мисли на апартман под кључем у патријаршији за Артемија; када спомиње „пошасти екуменизма, папизма и глобализма“ жели фокус пребацити на наводну „болест артемита“; када спомиње „раскол на помолу“ управо најављује „будуће општенародно унијатство“; када каже да су чистунством и јеретичким групашењима „у Цркви“ настајали временом аријанци, паписти и протестанти(!?! иако, последњи никад нису ни били у Цркви !?!), тада, вероватно жали што и будисте и кришнаите не може ту побројати као „гране осушене истога корена“ које нове екумено чудотворци без промашаја „оживљавају“… Да не дужимо. Наградно питање многих упознатих са стварним стањем ствари било би: „ко ће спознати језик и намере овог узорног римског ђака“?

Али, и поред свега, пустимо крају, Г.Г. Митрополите, свештени оче а по телу и брате наш, но напокон почни говорити по нашки – искрено и почни делати не екуменски – но исповедно, па да се до сита изгрлимо и исплачемо у Твом очинском наручју.

До тада, остаје само да закључимо следеће: да не би оног последњег Митрополитовог пасуса у овом „писму без адресе“, „премијера“ овог новог „трилера“ била би испразна и нејасна чак и самом редитељу, али, ипак, на крају призор јасан: Завеса се „цепа на двоје“ док аутор, који је истовремено и главни јунак, пере руке подно олистале „неродне смокве“, те, пред својом „сугубом савјешћу“ све довикује ближњима унаоколо „Ви ћете видјети“… и док злурадо унаоколо ишчекује одјек „крв наша на нас и на дјецу нашу“… Насупрот, ипак, само тешка, мртва тишина, једино оно бесплодно смоквино лишће као да подсмешљиво шумори: смиреноумље … смиреноумље… смиреноумље…

И, напокон… аплауз, аплауз за представу пакосно али и громко одзвања унаоколо… али откуда он то у ствари надолази(?)… Не, нека никако не буде ни од кога од нас браћо!

А Господ Бог који је, нажалост, скрајнут у последњи ред овог Митрополитовог игроказа, ове Му бесједе са самим собом, ове Му расправе са нестварним и по жељи исконструисаним Му непријатељима, дакле, у тузи големој и Сам Вишњи се запита: кога ли ово бога овај Мој сад призива и тражи“?

А ми, браћо и сестре, ако екуменски смрад и прилагодљив саживот са њим занемарујемо као главни узрок свега што нам се, ипак, заслужено десило и дешава – само стога јер смо, ипак, у помирљивом јединству Црквеном са отвореним екуменистима, тада ћемо стварно испасти поменуте слепе „гуске у магли“ које ће своје екстазно грајање и тумарање у круг, као по правилу, самопрогласити благодатним путем. Не дао Господ да тако буде! Ако је пак екуменизам српских владика главни узрок недаћа наших и свесрпских, тада не скрећимо са теме док не истерамо врага на видело пред целом Србијом, иначе, за свакодневну погибију нових наивних душа уловљених у замку екуменске љубави, сви заједно на челу са „перјаницом бачком“, сносимо страшну одговорност пред Богом Живим.
И како ћемо Богу песму у славу из душе отпојати ако се у селу до нашега, или у граду суседном нам духовни вођа наш, епископ Цркве наше, грли, љуби и другојако општи са непријатељима Божијим. Уколико не узревнујемо у сведочењу Истине, знајући да једино оно „што се изнесе на видело светлошћу се обелодањује“, све ово прети да ће се дугогодишње минирање Српске Цркве екуменизмом претворити у велику катастрофалну експлозију душа и тела људских.

Не, не покушава се овиме „немоћном руком зауставити свеопшта отпадија“ већ само исповеда основна дужност хришћанина, дужност обавезне, најмизерније љубави према Господу и Цркви Његовој, јер наше је да лајемо и истерујемо на видело дана науке и карактере ушуњалих се у саму Светињу непријатеља Господњих. Пас који кидише на непријатеља докле га не прогна или не притера у покорност газди истински је слуга, а онај који час лаје на истог непријатеља, час оћуткује присуство његово, таквоме псу домаћин не верује. Где су нам то запануле трубе исповедања вере које помиње свети Владика Николај, које непрестано треба да трубе на узбуну за заштиту вере, јер непријатељи ни часа не престају да дејствују саблажњавајући из дана у дан, а овако препуштамо духовном покољу многе малене Христове. Мислите ли да су становници браничевске и бачке епархије Иринејеви и Игњатијеви или Христови. Ако су Христови што смо их оставили у незнању и допуштамо им, тренутно, не покајаног вука за пастира, јер не може кривоверни вук у Цркви бити пастир „само комшији“ а не бити истовремено у органској заједници и са нама самима. Не може он бити тамо а ми негде овамо. Не нико, наравно не помишља на самовољно и не побожно самоумишљено одвајање од црквених власти, већ искључиво на мукотрпан и нелагодан труд непрестаног молитвено-исповедног сведочења и разобличавања који је допао у удео сваком верном од самог крштења, све док не пресахне извор зла или покајањем саблазнитеља, или докле „не онеме уста безбожничка“.

Израчунајте сви и пресаберите се и увидећете да сви предложени путеви СПЦ воде у раскол са мањим или већим мрцварењем, док јединство Цркве још иоле има перспективу једино у фронталном нападу на екуменизам, ради јединства у истини и охрабрења многих поплашених епископа пред овим властодржним, бучним „епископима добошарима“ нових глобалних уједињавања.

У страшном греху раскола увек је једна страна у благодати послужности Богу а друга у проклетству самовоље и посветовњачења, али пошто је то грех над греховима, детаљно ће се све преиспитати, тако да ће многи и многи који су изабрали останак у Цркви одговарати за поспешивање настанка раскола. Стога кренимо у миру а сложно и јасно само против екуменизма, притом, нека свако изабере себи начин борбе по својим моћима, а којима је по вољи, пошто је тротоар патријаршијски, дубоко верујем,једна од последњих нада будућег јединства СПЦ у Православноме Христу, на њему сте сви Ви увек добродошли у припомоћ дружини светосаваца која непрестано свакодневно овде звоне на узбуну. Кад се од све душе звони на узбуну тада је неминован тријумф истине, а онда и јединства љубави.

„Пас лаје ветар носи“ вероватно би нам сада рекли поједини презирачи унутар Патријаршије, али у Господа се уздамо да ће лајање овога пута бити предуго, јер су пси, просто, у безизлазу, пошто нам се једино Уточиште, Црква наша урушава, а чести екуменски ветрови нас само додатно још и потстичу на лармање к људима на позор, а к Богу на тужно завијање на помоћ.

Господе, Ти Сам у нама ревнуј и моли се, води нас и носи нас у овом времену раслабљености, маловерја и отпадије ради спасења свих све до самог краја, у окриље Тебе Самог – хтели ми то, или, чак, понекад и не. Амин.

25(12) август 2010.г. Св. муч. Фотије, Аникита и др.

монах Антоније

П.С. Нека нико не помисли да ја собом дајем какав пример исповедништва, но нека се бар сада не злоупотребљавају од демона малени трудови наши ако су стварно Господа ради. Јер, опет и опет, – само једна је рак рана на телу СПЦ а све остале су само последице њене, немамо моћи излечити је али дужност нам је објављивати је непрестано у свој њеној погубној величини све док је под истим кровом са нама и тада ће је Сами Господ исцелити на општу радост и спасење свих.