Христос Васкрсе! Манастир Шишатовац се налази на јужним падинама западног дела Фрушке Горе у близини истоименог насеља.
Игуман манастира Шишатовац, Варсануфије, 08.09.2010
+++
Жички монаси предвођени игуманом Теофилом почетком 16. века побегли су од турскиг зулума у Срем и ту су нашли малу стару цркву посвећену св. Николи. Они су ту цркву срушили и на истом месту подигли 1520. нову и посветили је Рођењу Пресвете Богородице. Тај нови манастир се од друге половине 16. века назива Шишатовац. 1634. године мајстори Јован и Гашпар саградили су од камена двокуполну цркву, а 1742. године саграђен је четвороспратни звоник квадратног пресека прилогом Вука Исаковича (главни јунак „Сеоба“ М. Црњанског).
Вићентије Поповић, као архимандрит шишатовачки, порушио је стару тескобну двокуполну цркву и сазидао нову, садашњу цркву од 1758. до 1778. године. Манастир који су током Другог светског рата рушиле усташе, Немци и пртизани, после рата је докрајчила нова власт. Крајем 1970. године почела је обнова манастира, а до 1995. завршена је већина радова. Данас манастирски комплекс чине обновљена црква, стари и нови, недавно изграђени конак.
О манастиру је почело више да се прича када је Синод СПЦ одлучио да владика Рашко-призренске епархије Артемије своје пензионерске дане проведе у овом манастиру на Фрушкој Гори. То што се мало зна је да манастир, а пре свега конаци за епископа и монахе нису завршени, није завршена и комплетирана инсталација котларнице и грејања у старом и новом конаку.
Пошто хладно време стиже, а зима на Фрушкој Гори зна да покаже своје право лице, неопходно је најхитније завршити започете радове. До краја септембра ваља прикупити потребна средства и материјал да се заврше котларница, топловод и инсталације за грејање.
Уверени смо да ћете пронаћи начин да Ви, ваше предузеће и људи са којима се дружите и сарађујете, помогнете братству манастира Шишатовац да се могу посветити своме најважнијем послу, мoлитви Богу за спасење у Исусу Христу.
Уплаћена средства ће аутоматски бити усмерена на набавку грејних тела за нови део конака, као и за радове на инсталацији грејања новог дела конака. За уплаћена средства добићете Уговор о прилогу, за књиговодствено правдање. Уколико имате могућност да помогнете у материјалу (радијатори, вентили, цеви, подстаница, котлови на гас и струју) или на било који други начин, молимо вас да се јавите ради договора.
Желимо Вам свако добро од Бога!
Игуман Варсануфије
Жиро рачун Манастира Шишатовац:
160-199999-24 позив на број ЕС-002
Телефон: 022.663.530 јерођакон Дамјан
или 065.319.7778 и 064.861.24.35
Е-маил: manastirsisatovac@gmail.com
+++
+++
+++
Dragi moji,zao mi je sto ste u takvoj situaciji,ali dokle god javno i glasno se ne ogradite od bezboznistva i unijacenja SPC,onda ste u zajednici sa istom kojoj svi pametni iskreni Srbi pravoslavci nece ni centa vise da daju.Ono sto sam davao Crkvi sada dajem direktno u ruke onima koji gladuju,kao na primer samohranoj majci sa mnogo sirocadi.Vladike SPC plivaju u bogastvu,ugojeni,skupe odezde,luksuzna kola,jos luksuznije vile,dok narod gladuje,a Srbija se rasparcava i besomucno pljacka. SPC ruku pod ruku sa njima.Posto pripadate takvoj SPC red je da od vase brace u veri zatrazite pomoc i da vas ogreju vatrom na drva umesto verom pravoslavnom i postenjem.Svako dobro i ja zelim vama.
Treba uvek pomoci Bliznjeg svoga ako smo u stanju da to uradimo?!
Medjutim nesto se mislim, gde su tolike nase vladike iz Otadzbine i inostranstva koja vecina uziva u luksuzu. Gde su oni da prednjace u toj pomoci i tako budu primer ostalom narodu – mirjanima?!
Tужно је видети са колико површности и неразумевања, заправо без стварног интересовања, појединци прате шта се заиста у СПЦ дешава и која је страдалничка рола намењена Владики Артемију и осталим становницима Шишатовца.
Није брате Жикице све црно-бело како бисте ви лакше схватили. И Црква се не своди на саопштења, ограђивање од било чега или кога, на изјаве за медије. То су паписти наметнули као модел понашања онима који не разумеју да прави духовник, прави православни пастир, не распреда по новинама и не води јавне расправе. По томе се прави духовници распознају, брате Жикице. А Србију вам распарчавају и бесомучно пљачкају они други, које се не усуђујете да поменете. Лакше је пљунути на прогнане и прикрити свој кукавичлук.
Не знам зашто сте се уопште осетили позваним, али овај вапај оца игумана није упућен вама. Он је упућен нама који ћемо од срца помоћи да прогнани Владика и његова мала обитељ у релативно људским условима проведу ову зиму. Јер игуман је учинио баш оно што саветујете – обратио се својој браћи (и сестрама, свакако) у вери.
Опростите и помјаните
Електронском поштом Ленка Летић.
Поштовани хришћани, и поштовани брате који се трудиш да се речи православне нађу на овој страници, мој одговор на апел игумана манастира Шишатовац неће бити непоштовање ка његовом тражењу помоћи, већ ће бити истина коју бих желела да признате и сами. Признање истине није потребно ни због вас ни због мене. Наше ЈА пред понором где нам стоји светосавље треба да буде иза нас, а испред нас треба да је озбиљност којом ћемо спасити оно што смо сами до пропадања довели.
Народ својим прилозима и служењем ризама, а не Богу и Његовим речима, довео је до тога да ризе постану квариљива „роба“ (дужно поштовање онима који то заслужују), па је тако у обавези народа да душама са кварљивим оболењем помогну да се врате на пут на ком су дали завет молитве, одрицања и жртве.
Нису се зидови храмова искварили, и нису се странице Јеванђеља исквариле, па због тог труљења светосавље доспело у одаје пропадања. Искварили су се епископи, архимандрити, игумани, монаси, свештеници. Демонска магија, а то је новац, омађијала је заветну скромност, и окаменила молитвена срца. Зачадила молитвена плућа и затамнила молитвени ум.
Због тог виталног обољења саборности у СПЦ, данас имамо прогон светосавља и прогон свих риза које одлучно стоје испред светосавља ради одбране.
Игуман Варсануфије у свом апелу наводи да је прилогом Вука Исаковича (главни јунак „Сеоба“ М.Црњанског) изграђен четвороспратни звоник квадратног пресека, и овакав навод ми ствара слику да овде само недостаје и име глумца који је глумио лик Вука Исаковича у филму „Сеобе“.
Жички монаси, предвођени игуманом Теофилом, доласком у Срем и уласком у стару цркву посвећену Св.Николи, у тешким условима прогона, немаштине, глади, студени и неизвесности подигли су цркву и посветили је рођењу Пресвете Богородице. Српски народ је у том времену био гладан хлеба, и гладан сигурности да и у сутрашњи дан уђе са главом на раменима а да га не покоси турска сабља. Тај напаћени народ није могао много да помогне монасима у изградњи цркве, па ни да их прехрани, обује, огреје. Монаси су ипак успели светињу да подигну. Како? То знају њихова одрицања, патње, молитве и Свети који су их крепили да истрају.
Тад су зиме биле још оштрије и окрутније. Одећа и обућа је била оскудна свима па и монасима, али су им срца пламтила ватром да опстану међу Турцима. Ту ватру у срцу су разбуктавали вером у Бога и жаром ка молитви. Из тешких тренутака историје српског човека изашла је и српкса умотворина „Без невоље нема ни богомоље“.
Када је невоља нестала у животима српског човека и српских заветника Богу, нестала је богомољачка вера, са тим нестанком почиње да нестаје и чистота светосавља. И све то нас је довело до овог у чему смо сада.
Игуман Варсануфије је у делу свог обраћања навео историјат манастира Шишатовац, али ни једном реченицом није описао снагу духовности која се дешавала у том манастиру. Да ли те снаге није било, или је игуман заборавио да без те снаге, све подигнуто и посвећено остаје само као подигнуто?
Многи од нас смо знали за манастир Шишатовац и док епископ Артемије није упућен у њега. О свему другом, а то је духовност светиње, се није причало. Да ли из незнања или због недостатка оног о чему је требало да се прича?
Епископ Артемије је доживео већ једну неправду коју као крст носи на својим монашким плећима, тако да би било нехумано додати му још једну неправду и његов боравак у манастиру Шишатовац користити као слику која ће тоновима страдања прикупити новац за топлину рама.
Биле су то давне године када је епископ Артемије као искушеник закорачио на пут ка Господу, тако да за њега није непозната ни глад, ни оскудица, ни студен. Носио се он стојички са свим тим недаћама, и докле год међу нама имамо бића из година немања, имаћемо и од кога да учимо како се невоље носе и како се до победе долази.
Верујем када би епископа Артемија питали да ли се смиреније молио Богу крај пуцкетања ватре из бубњарице, или крај радијатора у тескоби сувог ваздуха, рекао би да се смиреније молио крај бубњарице. Крај бубњарице је испред себе назирао веру, љубав и наду, а данас крај радијатора испред себе види тескобу светосавља опкољену епископима купљеним за материјалну удобност. Ради тих сребрењака жртвована је његова слобода и право да сва годишња доба дочекује и испраћа у епархији за коју се борио онда када су је други продавали.
Да, заиста су зиме некад биле окрутно хлане. Још као дете користила сам сваку „несмотреност“ својих родитеља да побегнем у цркву. То бежање је било у свим годишњим добима, па тако и зими. Своје уласке у храм у зимском периоду памтим и данас. У дечијем незнању сам мислила да је свим светим ликовима хладно у цркви и било ми је жао што то „трпе“. Посебно ми је бол парала малена плућа када бих у тој студеној хладноћи стајала крај Распећа. Гледала бих у Распеће, у крпицу која је покривала Његово тело и док би се сузе сливале низ моје лице, питала сам се како да Му „помогнем“. Нисам имала решење и одлучила сам да са уласком у храм скидам свој капутић са себе и док се пред Његовим распећем молим да и сама трпим хладноћу. Убрзо сам осетила да хладноћу више не осећам иако је у храму било хладније него напољу. Када сам стасала толико да су моји лажни разлози били „истина“ за моје родитеље и тако могла несметано да пратим литургију а да они не знају где сам, у великим мразовима сам без капута стајала у хладном Саборном храму и на чуђење свих хладноћу нисам осећала. Тако је и данас. Ни у једном храму у зимском периоду литургију не пратим са капутом на себи. И знам да игуман Варсанифије зна боље од мене да са љубављу према Господу могу све недаће да се изнесу.
Шта је хладноћа зимског периода спрем хладноће која је у нашим срцима, нашој садашњости и као ледена громада плута до наше будућности? Ништа је хладноћа зимског доба, спрем хладноће која нам леди светосавље. А леди због свих нас и наше тежње да у добности живимо док је Он и даље на распећу наших дела.
У септембру је сав српски народ. И због немаштине у коју је гурнут зебе пред зимом која није само календарски пред њим, већ у којој се он налази у свим данима своје садашњости и у којој ће се у будућности налазити његова деца.
Нигде нема апела да се помогне том оголелом српском домаћину и његовој слабашној деци. Нигде нема апела да се помогне несрећним старцима који сами бауљају из дана у нови дан, а верујте да их има јако много и да су моје очи виделе стравичне призоре услова у којима живе. И у свим епархијама у којима и они у немаштини бауљају свој живот, кроз имање корача и парох и стојећи домаћини, а опет ти старци имају мање него што има нечија кокош у кокошињцу.
Познајем самохрану мајку која крај себе има синчића са мањом виталном снагом од кактуса у саксији. Хришћанка је. Љубав према Богу дала јој је смирење да на свилен кончић живота свог сина гледа са радошћу као што ми гледамо на своје синове док раздрагано трче око нас. То нејако дете трпи по неколико напада грчења тела у току дана. И само у том тренутку када се злокобно згрчи његово тело он показује знаке живота. Као комад меса бачен на врелу маст, тако се уз цврчање згрчи и његово слабашно тело. То недужно биће све те нападе „стојички“ поднесе. Одтрпи их та дечија биљка са мушком снагом. Када прођу и тело се опусти, оно поново може само капке своје да помера, помало уснице и све друго је код њега клонуло или сеном покретно. Али има душу. Скупљен у свом бићу, смирен крај крста који кроз живот мора да изнесе, после напада утоне у неку своју тишину и онда уснице почне да скупља у најтужнију мимику, ону која би и камен расплакала и тад креће тужно и сам да плаче. То је најнеутешнији дечији плач који сам чула. То су најтужније сузице које се спуштају из његових плавих очију низ малене образе. Чини ми се да тад и небо плаче, али над његовим крстом није заплакао ни један хришћанин, па тако о његовом животу брине само његова мајка уз помоћ своје браће и своје сестре. Они брину да она има храну за себе и дете. Брину да јој кирија стана буде редовно плаћена. Бринули су да јој обезбеде аутомобил и сва друга помагала која су јој била неопходна јер је та биљчица недужног дечијег живота расла и отежала да га мајка на рукама носи. И кад год је питам како успева, како се сналази, увек каже „слава Богу и мојим најмилијим који су ми све ово пружили“. Ни једног тренутка нисам чула да о његовом животу и о свакодневним потребама живота патњом испуњеним, брину наши молитвеници или ми који смо их искварили на путу до молитве.
Био је само један тренутак када су хаџије помогле ујацима тог малог напаћеног живота да може мајка да га однесе на гроб Господа.
„Стојички“ тај недужни памук уз своју мајку прати скоро све недељне литургије. Нема га само онда када су напади јачи од жеље мајке да га ка светињи однесе.
Колико је оваквих патњи, тежих или лакших, али су патње. Што их је више, и што више редови хришћана пред путиром стоје, толико је мање нашег осврта на те патње. Помоћ и моба је постојала само у периоду српске немаштине и недаће у историји српског опстанка.
Огроман је број српских домаћинстава где је немаштина, незапосленост, немоћ домаћина, родитеља да спреми дете за септембарски почетак школске године. Да спреме огрев за долазећу зиму, напуне оставу намирницама које ће деци бити потребне у зимским данима.
Колико је данас наквашених и промрзлих ногу у јефтино купљеној обући, или немању и за ту јефтиноћу. У тој српској немаштини више се не чује само прича „погледај које луксузно ауто вози“, већ се у зимском периоду чује „погледај ђонове његове обуће, а погледај моје“…и са оправдањем се огољен народ пита одакле богатство и богаташи у свом овом паклу кроз који је прошла држава Србија и у ком паклу су никли сиромаси с једне стране и богаташи са друге стране…и са оправдањем се може рећи да је мали број сиромаштва због лењости, а да је у многоме због жеље да се и у паклу настави поштен живот, без лукавог стварања за себе и своје домаћинство.
Није укусно у вакату у ком су многа српска уста гладна или полу сита, у вакату када дуговања притискају многа домаћинства, када домаћини пред немаштином вену, упутити апел да је манастиру потребно централно грејање, радијатори, котларница…многа домаћинства такав вид грејања немају у својим домовима и на њих и не помишљају јер је то за њих луксуз. Она домаћинства која их имају, затварају вентиле и уносе пећице да би у својој немаштни могли бар једну собу да огреју и да се у тој топлоти окупе.
Народ и у немању треба да подиже домове Господу у којима ће славити име Његово и тако показати да са речима „слава Теби Господе“ спремно носи сву неправду у коју је гурнут народни живот. Народ од свог немања треба да одвоји део који ће пружити молитвеницима да и њихова уста буду нахрањена. Са својих ногу треба скинути обућу и обути њихове ноге ако су босе јер је њихов пут завета Богу трновитији и тежи, али ако они све у изобиљу имају и тако више не корачају трновитим путем за Господом, већ им недостаје само котларница, радијатори и централно грејање, онда народ треба да се окрене онима у народу који не могу да закрпе голотињу свог живота.
Последњи је час да се епископи, монаси, свештеници окрену од изобиља и удобног живота, да се осврну око себе и да помогну народу који остаје без виталних права на потребе једног живота. Исти тај час важи и за богате српске домаћине који својим огромним прилозима заобилазе немоћне у комшилуку и носе пред ризе. Само тако се ризе могу вратити испуњењу завета који су дали пред олтаром, и само кроз то можемо очекивати благослов Божији кроз који ће Србија устати, српски домаћини стати на своје ноге и благодат светосавља плодовима испунити и воћњаке у светињама и оне у српским домовима.
Ленка Летић
Sestro Magdalena
Vec godinama pisem na novinaru.de o bezakonju nazovi Vladike SPC Jezuite Irineja Dobrijevica koji je na sramotu SPC postavljen u AUstraliju, a koji cini sve da unisti pravoslavnu veru, i otvoreno zagovara ujedinjenje sa Jereticima,a debelo je umesan u progon Vladike Artemija sa KiM.Cesto komentarisem clanke na koje mislim da imam sta reci kao i svi drugi,cisto da iznesem svoje misljenje na postojece cinjenice.Ne plasim se ja vlasti (ne mogu da mi stave ni soli na rep)i nije bilo potrebe nabrajati imena Tadica i ostalih stenica koji razorise,popljackase,rasparcase Srbiju,kad svi znamo koji su i njihova imena.Ponovit cu,sa takvima je SPC sada ruku pod ruku.Ne moram da nabrajam njihova imena jer su isto svima poznata.Ko je u zajednici sa njima nije ni mlak ni vruc,ili to je sedenje na dve stolice. Tadic i kriminalci oko njega pre 3 dana predadose siptarima na tanjuru KiM,uz potpunu saglasnost SPC koja to svojim delima pokaza proteravajuci Vladiku Artemija sa Kim,i koja rasirenih ruka prima u srpske svetinje srpske ubice.Sve se to vidi,niti SPC to krije. Lepo kaze stara poslovica sa kim si takav si. Uz duzno postovanje,pitam se kako se u nekoliko vekova starim crkvama i manastirima moglo moliti Bogu bez parnog grejanja,koja nemaju mnoga domacinstva u Srbiji ni danas?Ko misli da je to u redu ima pravo na to,kao sto i ja imam pravo da kazem da ne mislim da je u redu i svojim komentarem podsetim citaoce koliko gladnih decijih usta ima u Srbiji i da je njima potrebnija pomoc u hlebu,odeci,obuci,knjigama za skolu,lekovima.Moja porodica koliko moze pomaze andjelcice,i nadam se da ce mnogi shvatiti da je to mnogo vaznije nego cevovodi i kotlovi. Koristi se prisustvo Vladike Artemija da ako mogu pozlate sve od naivnog naroda kao sto to SPC cini godinama krijuci od naroda istinu,i radeci mu iza ledja na ujedinjenju sa vatikanom,zestoko proganjajuci one koji se protive tome.
За сестру Ленку Летић
Драга сестро нисам могла а да останем нема на ово што сте написали.Има истине у свему томе што сте написали али истине коју ви видите са ваше тачке гледишта и која опростићете није баш реална.Игуман Варсануфије у свом обраћању или апелу за помоћ није писао о историји манастира или духовности јер би то онда било писмо од три странице а не краћи апел за помоћ.Драга сестро пођите мало фрушкогорским манастирима,пођите мало манастирима широм Србије.У фрушкогорским манастирима видећете и грејање и луксуз и леп амбијент и ентеријер.Пођите само у Старо Хопово.Видећете младе њу ејџ монахе који имају све конфоре овога света.А тако је и широм Србије.Мало који манастир нема климу,парно грејање и остале ствари али нека и монаси имају право да се угреју.
Али свако време носи своје бреме па и ово наше.Погледајте у каквом комфору живи владике Качавенда,Јован,Иринеј,Игњатије и даље да не набрајам а о владики Григорију и да не причам он је постао власник Требиња.Због чега онда некоме смета да један старац има грејање.Вама сестро смета како је то срочио игуман Варсануфије, како кажете, али не то је само разлог да напишете оно што сте написали.Тачно је да се у Србији живи лоше и сама сам то осетила на својој кожи.Изгубила сам родитеље,уследио је развод брака и губитак имовине а ја остала буквално на улици.Некако сам се снашла а онда остала и без посла.И шта бих ја сада требала да радим да седнем и да кукам „дајте мени а не владики“
Сестро то би била велика срамота пред самим Христом са моје стране.Ја сам та која сам у свету и нисам се одрекла овоземаљских чари док је владика тај који се одрекао свега и градио свој духовни живот уз аву Јустина,ангела Божијег и духовну величину.Исти тај владика Артемије је двадесет година остао на Космету у најгорим могућим условима са својим народом.Исти владика није бежао од нато бомби,исти владика је био утеха свим напаћенима и уточиште гладнима.Колико људи је само прошло кроз манастире епархије рашко-призренске и дочекано и угошћено.
Колико је само монаха поникло из Црне Реке који су сада широм света и свако од тих монаха је поносан што му је владика био учитељ и духовник.А исто сви ти монаси имају своја духовна чада која такође свим срцем воле и поштују дела владике Артемија.Ви пишете о материјалним стварима а оне духовне ви први изостављате а исте замерате игуману Варсануфију.Много је нас сестро који немамо.Који ћемо можда сутра остати без хлеба али је мало оних од којих ћемо чути душекорисне речи оних који ће нас учити лепоти православља,оних код којих се осећате као „свој на своме“.Не треба нама игуман да пише о духовности јер свако ко је једном био у Шишатовцу осетио је ту духовност.
Због тога ја грешница и недостојна кажем јавно пред Богом и људима да бих се одрекла свога парчета хлеба и новац дала манастиру Шишатовац јер знам да тамо станује највећа духовна величина данашњице владика Артемије.Ако он старац који је и прогнан и распет није заслужио од нас мирјана да се огреје зими онда могу само да кажем „нека нам је на част браћо Срби“
Исто тако могу да вам нагласим следеће.Да има нас који смо спремни свакога тренутка да своје грешне животе положимо у замену за живот старца Артемија.Јер он је тај који је потребан народу а ја нисам.Ко сам ја сестро Ленка?Бедни црв а сутра трупина меса.Од мене не можете добити оно што можете добити од монаха подвижника и ангела и светога човека који је Слава Богу међу нама.
Сетимо се блажене Ксеније која је све своје продала и живела под ведрим невом а спавала на земљи.Али је иста блажена Ксенија ишла ноћу и зидала цркве Божије да је нико не види.А зашто је помагала храмове а и људе?Помагала је храм или цркву јер је то кућа Господња.Ако ми данас нисмо у стању да свако одвоји по мало за кућу Господњу онда и нисмо заслужили боље од овога што данас преживљавамо.Нека смо и гладни и жедни тако нам и треба.Све бива по допуштењем Господњем.А прогнани правде ради су блажени а то јесте владика Артемије а не ја или ви сестро Ленка.
Свако добро од Господа
Ксенија Анрејевић.
Електронском поштом: Ленка Летић
Мој одговор сестри Ксенији шаљем овим путем, нека буде доступно свима или нека буде само коментар на њен коментар, у тај део не улазим.
Познајем фрушкогорске манастире, као и манастире по Србији и Републици Српској. Ка њима сам кренула ради Бога и светиња које су Њему посвећене. У монаштву сам само тражила људе који су душом и карактером од нас цивила јачи, да би та наша јачина била снага нашим животима и снага пред искушењима у којима ми живимо. Ти људи су се зато монаштву и посветили да би били мање трулежни од нас који смо остали напољу.
Сестра Ксенија је набројала све луксузе луксузног монаштва, и моје писање је управо и било у том правцу. Престанимо да кваримо и до луксуза да доводимо ово мало неисквареног монаштва што нам је остало. Моје писање није ишло у правцу да се исповедамо колико ко од народа тешко живи, већ да се стане са богаћењем риза и луксузом који их је довео до трулежности, па нам је та плесан захватила и веру, а уједно да се и осврнемо на терет народа.
У сиромашној држави, каква је данас Србија, појавили су се српски богаташи, тајкуни и богате ризе. Питам се и ја и обичан народ са којим делим судбину обичних, али је делим са благодарењем Богу, како је то могуће? Одговор знамо сви па није потребно да ширим објашњење.
И сама сам рекла да ми не треба да једемо ако је наше монаштво и свештенство гладно, већ да за себе не оставимо а њима да пружимо, али ако наше ризе теже само ка удобном онда, ако им желимо добро станимо да ту удобност за њих чинимо, јер што је већа удобност ту се удаљава од Бога.
Моја прича на коју је сестра Ксенија ставила примедбу, јасно је рекла истину оног што ја нисам измислила, већ оно што је као истина потекло од раскоши риза, и оно што квари и ризе и српски народ.
И сама сестра Ксенија говори о раскоши оних које је именовала, па још једном кажем, сачувајмо од раскоши оне које у скромности имамо. Нисам ја рекла да монаштво треба да се одрекне луксуза и да се веже за сиромаштво (а знамо о каквом је ту сиромаштву реч), већ је то потекло од оних који се данас налазе међу светима. Од тих подвижника је потекло правило да се монаштво заветује за одрицање од светског живота и светске удобности.
Ја ћу од себе рећи поново и код тог ћу остати, а остајући у томе не мислим и не осећам да сам рекла нешто што није истина, већ сам рекла истину, није умесан апел за помоћ који је упућен од игумана Варсануфија. Народ данас има још мање, и не стиже апел од оних који су учитељи и послати ка својим ученицима (а то је народ) да се помогне духовном и материјалном сиромаштву које је данас у народу.
Апостоли Господњи нису сабирали за себе, већ су од сабраног делили на једнакост да имају сви, па тек онда и они са њима.
И најмањи проблем је пред епископом Артемијем да зиму дочека крај топлине пећи, највећи је онај због ког се он нашао у манастиру Шишатовцима, и онај који је тек као почетак пред прогоном светосавља и светосавског народа.
Тако да је и сестра Ксенија добро разумела моје обраћање, а зашто је то обраћање окренула у текст којим жели да ја осетим своју грешку то није моје да тумачим. Она зна зашто је то учинила, и ја поштујем њен труд, као што и ја знам да ме њен текст не може поколебати да у себи видим кривца који је нешто погрешно учинио.
Монаштво треба да буде оно чему су се и заветовали без осврта на оне који тај завет крше. Кад се буду држали уз свој завет духовност ће ојачати своју снагу над злом у ком се налазимо.
Сестро Ксенија, ја и даље гледам у голотињу, бол и сиромаштво разапетог Господа, али у том страшном призору увек видим Његову духовну снагу која је била веће од свих луксуза и сабраног блага.
И дијамант се бруси да би до сјаја дошао, тако и живот ако буде у одрицању брусио наше заветнике и нас који за њима идемо, до сјаја можемо доћи.
Господ нам је рекао да се истине држимо и о њој да зборимо све и да нас та истина до страдања доведе. Ја ћу се истине увек држати без осврта да ли ће је неко као истину препознати или као такву признати. Нећу бити ни богатија ни сиромашнија ако будем по вољи људи, или пред судом њиховим. Мој пут је пут за Истином, оном која је у сиромаштву и са сиромашнима ишла до свог Распећа.
Ленка
Neka Vas dragi Gospod cuva u vasem zdravlju za vase reci.Vladiki Artemiju je dovoljna jedna pec ili grejalica na struji.Ja sam sigurna da on nije trazio pomoc,a ostala braca neka potraze pomoc od Patrijarha koji se gusi u svojoj neskrivenoj radosti unijacenju sa Papom i ostalim jereticima.Nismo culi da je iko iz Sisatovca zamerio Patrijarhu na ubrzanom sjedinjavanju sa Katolicima.Vladika Artemije jeste proteran sa Kosova i hvala braci iz Sisatovca sto su ga primili.Imamo prilike i da vidimo zbog cega je proteran,a imacemo jos „zlatnih prilika“ u Nisu kada dodje Papa,rece Patrijarh Irinej.
… [Trackback]
[…] Read More on that Topic: novinar.de/2010/09/09/manastiru-sisatovac-hitno-potrebno-grejanje.html […]