Вести

Свршени богослов Слободан Маријановић из Сиднеја, цитирао је пре неколико дана у своме јављању, како велики Учитељ Цркве,

Протојереј Драган Сарачевић, 02.09.2010

+++

један од Света Три Јерарха – Свети Григорије Богослов, када говори о једном православном епископу, и узвишености ове службе, објашњава да се све мора чинити у љубави, која је основна и највећа хришћанска врлине, а не под присилом и без разумевања. О томе Свети Григорије Богослов каже:

“Архипастир мора превасходством своје врлине да привлачи народ поретку, а не силом да обуздава, јер све што се ради недобровољно, осим тога што је насилно и није похвално, а још горе није ни чврсто.”

Срби Аустралије су имали прилику да се упознају и осведоче о свим непочинствима епископа Иринеја, која су резлтат досада невиђене заваде, и зле крви унете у верни народ, а какву смо имали прилилку да видимо само у братоубилачком рату, када је коминтерна уз помоћ Стаљина сатирала Српску нацију. Историја тог братоубилачког рата је забележила крваве злочине, које су Срби – „верни синови“ комунистичке партије починили над Србима „верним Христовим народом и народом Светог Саве“.

За илустрацију једног таквог злочина, који представља и „амајлију“ братоубилачког рата, довољно је навести само један пример, где се леди крв у жилама, и где нормалном човеку остаје само да се згрози. Један од већих Брозових џелата био је чувени Светозар Вукмановић, звани Темпо, који је жарио и палио у послератној антисрпској политици. Новије генерације Срба не знају да је поменути непоменик, имао рођеног брата који се звао Лука Вукмановић, а који је био свештеник, високообразован и са највишим академским звањем Доктора Теологије.
По завршетку крвавог грађанског рата, свештеника Др. Луку Вукмановића, „преки суд компартије“ осудио је на смрт. И када је кукавна мајка, која их је обојицу на својим грудима дојила, на преслици и десници руци и у истом крилу одгајила, молила је сина Светозара да својим ауторитетом одбрани свог рођеног брата, али узалуд. Овај Кајин је својим крвавим злочином, показао и доказао Његошеву истиниту тврдњу, да онај, „ко се једном Сатани обећа, тај му слуга остане довијека“.

Историја, као учитељица живота је показала и доказала, да су Верски Ратови најфанатичнији по својој бити, као такви и најкрвавији, а уједно најдуготрајнији. Јер, и Први и Други Светски Рат, у које су били увучени милиони људи, трајали су само по четири године, док су средњевековни верски ратови, по карактеру провинцијски трајали деценијама.

Комунизам и нови светески поредак и Српска Црква

У оно време, почетком прошлог века, а која идеологија има своје корене још у деветнаестом веку са појавом Маркса и Енгелса, није била ништа друго, него да се под паролом „пролетери свих земаља уједините се“ створи својеврстан „нови светски комунистички поредак“ који је ширењем комунизма јасно оцртавао своје претензије, и чији је циљ био, покоравање свих држава и нација. И данашњи творци „новог светског поретка“, раде на истом принципу, само мало сервилније и под плаштом и маском такозване „демократије“, иду истом циљу.

Ондашњи творци свога, својеврсног новог светског комунистичког поретка су искасапили српски народ и десетковали Српску Цркву, а наметањем своје воље у дијаспори, уклањањем епископа Дионисија креирали поделу – раскол, и тако изазвали својеврстан верски рат. Јер када имате две супротстављене стране, које се међусобно опадају, нападају, оптужују, физички нападају, и воде судске спорове, то не можемо а да не подведемо под својеврсно „ратно стање“.

Тако и данас, после готово пола века, нови творци, новог светског поретка, искасапили су српски народ најжешће у његовој историји, а десетковање Српске Цркве, настављају са још већом жестином, и у истом стилу, али сада много перфидније, и то под видом „бриге“ за јединство и просперитет и модернизацију. Сада се овај „рат“ против цркве, води на истим принципима наметања воље, у који је укључен мало шири конгломерат „оружаних снага“, имајући у виду папизам, екуменизам, светски савет цркава, европску унију, нову светску владу, нато пакт и све остале продукте савремене ДЕМОНОКРАТИЈЕ, који свој крвави пир изводе над српским национом.

Плодови свега тога су већ увелико ведљиви. Прогон епископа Артемија са светог српског Косова, егзодус монаштва, новотарски раскол богослужбеног карактера, нови свети храмови без иконостаса, бласфемично фрескописање, насилно наметање Устава у Америци и Канади, које није прошло кроз Црквено Народне Саборе, и невиђена харанга у Аустралији, незапамћен изгон верног народа и екскомуникације, физички обрачуни у преузимању контроле над једним бројем црквених имања, већ настао раскол са четири Црквене Општине и Манастиром Новим Каленићом, и на крају и наша тема; октроисање новог Устава у Аустралији, на коме би епископу Иринеју и његов колега у Риму позавидео.

У Аустралији, последице су катастрофалне. Невиђена и небивала омраза у народу се наставља, и то у свим највећим српским центрима, у Сиднеју, Мелбурну, Бризбану, Канбери… Разорене су најтананије нити које су везивале поједине породице. Крвно су завађена рођена браћа, рођене сестре, родитељи и деца, кумови… Дугогодишња искрено гајена пријатељства су се распала у неповрат, и тај међусобни јаз постаје све шири и дубљи, уместо да се нешто предузме да се ово безмље једног човека, болесно амбициозног и жељног власти и славе и Пирове победе, заустави.

Посебна прича за себе су полупразне или готово празне цркве широм Аустралије. Јер никад више Срба у Аустралији, а никад мање верног народа на богослужењу и молитви.

Гебелсова стратегија

Инаугурацију овог пројекта, и наметање овог и овако сроченог Устава, карактерише једно крајње безакоње, које се на првом месту огледа у бестидном и бескрупулозном гажењу; прво Светих Канона Светог Православља, у гажењу у Аустралији још увек важећег Црквеног Устава, у гажењу природног Права, и у крајњем смислу државних закона, у присиљавању оних ЦШО које су ОДБИЛЕ да прихвате једну овакву накараду, а где су појединци покушали да мисле својим главама, што је се без обзира и на забрану гласања легитимним финансијским члановима, испоставило да немају право.

Опет су се у овој уставној еуфорији огласиле дневне новине „Вести“, које су интервјуисале појединце, из неколико градова, а који су „стицајем околности“, готово сви имали својеврсно једномислије, баш онако какво је било и потребно епископу Иринеју. За разлику од професионалних анкета, које се користе у тестирању јавног мњења, ово је изгледало навијачки, јер се није нашла ни једна једина особа која би бар у неколико речи показала да зна шта је Црква, да покаже да је бар прочитала текст Устава, него су сви у компартијском стилу викали, „доста нам је раскола“, а што се може упоредити и са јерусалимским, када је гомила наговорена од ондашњих јеврејских првосвештеника и свештеника викала „распни га, распни га“ , а да није ни знала о чему се ради, будући да је слепо веровала своме свештенству.

„Вести“ су на крају, користећи своје право, дале и коментар, који би имао много већу тежину, да је претходни кантар показао и већу озбиљност њихове анкете. Овако је овај коментар оставио утисак да се ради о „вађењу кестења из ватре“. Но без обзира на целу концепцију, он је вредан пажње, јер га карактерише не само реалан, можда и једини могућ приступ проблему, већ и извесна доза јеванђелске провејаности.

Градити полако, без предрасуда

Из одговора наших читалаца очигледно је да су људи листом за једно српско православно биће. Уз резерве – о начину како се то остварује. А, ту и јесте основ свих данашњих (и прошлих) евидентних несугласица. Људима је, дакле, доста подела и они неоспорно желе да су заједно.

То је добро полазиште. Али, оно што би било мудро научити јесте да се јединство не постиже указом („јединствени смо од понедељка“) нити одбацивањем предлога пре него што се и о њему и размисли. Свако јединство, а поготово ове врсте, јесте процес који се изграђује и негује на доброј вољи и усрдној жељи, уз размишљање о сваком озбиљном супротстављеном аргументу. Мирно, без предрасуда, увреда, међусобних оптужби и претњи.

У постојећим, барем јавним расправама, приметно је, међутим, поприлично одсуство разумевања, толеранције и културе дијалога, темеља сваке друштвене изградње, а поготово заједнице која треба да предњачи у миру, благости и љубави.

Треба бити свестан да, ако се на такав начин разговара, свако спајање изгледало би касније као уговорен брак – неуспешан већ од прве брачне ноћи.

Сви разговори објављени, али нема коментара

На општу жалост, „епископ“ Иринеј је као и до сада небројено пута показао, да на самом почетку цитиране речи Светог Григорија Богослова за њега немају никакво значење, а у случају наметања Устава на силу а што је његова позната крилатица, и „по сваку цену“, да је њему исто тако страно и свако јеванђелско понашање и опхођење.

Ако одемо на званичну презентацију СПЦ у Аустралији www.soc.org.au , видећемо да су сви разговори из Вести дословце пренети, а да је овај коментар ИЗОСТАВЉЕН. Зашто? Вероватно зато што му се није одговарао. А пошто он има обичај, да све оно што му се лично не одговара, он то пред собом руши, тако је вероватно било и овога пута.

Заборавио је „епископ“ Иринеј, да „свака сила за времена бива“, и да све оно што не сраста последично и природно, него се изграђује преваром, обманом, на присили и вештачки, природно је да не може ни да опстане.

Као доказ, опет нам служи најскорија историја, која се показала на примеру Југославије; и прве Краљевине, и друге комунистичке творевине. Обе су биле продукт вештачког уједињења. И наравно, пошто је било све било вештачко, није могло природно да заживи, па се распало, а што је најтрагичније, у крви. Други пример мало ширих размера је био и Сједињени Савез Совјетских Република, који је био исто тако вештачки и који се силом и присилом одржавао. Исто је морао да се распадне са катастрофалним и дугорочним последицама.

Ми у Аустралији имамо ту срећну околност, што „епископ“ Иринеј не може да нас буквално бомбардује уз помоћ Нато пакта, да би на такав начин у Цркви успоставио силу власти и амерички тип демократије, односно модерне и савремене диктатуре. Дотле остаје нам да сачекамо овај септембарски викенд, и да видимо најновије безакоње, изражено у противзаконитом скупу „представника“ две аустралијске епархије.

Додуше, остало му је да „уједињује“ само оне, који су са њим остали.

Протојереј Драган Сарачевић,
Канбера, на дан Светог Рафаила Шишатовачког