Вести

ОВАКО ЈА МИСЛИМ О ЗАПИСИМА И СНИМЉЕНИМ ДОКУМЕНТИМА ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА: ОД МЛАДИЋЕВЕ ИСТИНЕ НИКО НЕВИН НИКАДА НИЈЕ СТРАДАО!

Љиљана Булатовић- Медић, Београд, 14. августа 2010.

+++

Вест да су пронађени аудио и видео снимци и дневници генерала Ратка Младића дефинитивно ми је протумачила значење неких давних разговора са њим.

Бивало је то негде 97. и 98. године. У једном од тих разговора је учествовала и проф. Смиља Аврамов. Она му је објашњавала значај мемоарске грађе у историји, посебно у његовом случају. Нудила је своју стручну, методолошку и сваку врсту помоћи. На све наговоре да почне да пише или да нас укључи у припрему његових мемоара, он је био изричит да то никако не жели. Најзад нам је рекао, добро то памтим:

“Ја сам свој задатак према народу и историји обавио!“ И то наглашено поновио, беспоговорно.

Други пут ми је рекао: “Заклела ме мајка на ћутање. Јер, ћутање нико није победио!“ Она ми је то благо потврђивала, ту у његовом стану на Бановом брду, држећи ме за руку.

Али, ја сам била тврдоглаво упорна. Више пута сам му предлагала да ми преда бар нека писма од оних хиљада, која је добијао током рата, или да седнемо и снимимо његова сећања, сада када више није имао онолико обавеза, па да их објавим када он дозволи. Најзад ми је прекорно рекао да је требало да боље памтим наше разговоре, или да све снимам, као што он то ради све време… Показујући на мали џеп кошуље.

Још приликом првих сусрета, за време рата, питао ме је да ли могу да набавим мали диктафон који би могао да носи неопажено и да снима своје разговоре. Да буде тако посебан – да реагује на глас… Ја нисам била у стању да набавим ту важну справицу, али знам ко му јесте поклонио. И хвала богу да је тако.

Сигурна сам да од свих тих Младићевих забелешки и снимака нико невин не може страдати! Без обзира што сам ових дана препознала лично и професионално задовољство Расима Љајића, када је као председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом објавио да је још једну пошиљку ових историјских докумената, власништво генерала Младића послао тужитељима у хашком трибуналу, што ће рећи да верује да ће бити додатак “чињеницама“ и поткрепљење оптужници Србима у Шевенингену.

Иако је поднео оставку прошле године, јер није Хагу у пројектованом року “испоручио“ Генерала, он је славодобитно пребројао испоручене 93 аудио касете, 10 видео касета, 2 ЦД и 8 ДВД, које су изненада пронађене у таваници Младићевог стана. Пре тога Хагу је прослеђено 18 генералових бележница са више хиљада страница, а пробрани делови из тог обиља ексклузивних драгоцености опет су објавили изабрани србијански медији.

Када сам сазнала да су то лични дневници Ратка Младића, које је исписивао од 29. јуна 1991. године до 28. јануара 1995. и од 14. јула 1995. до 28. новембра 1996. године, а пронађени тек фебруара ове године – посумњала сам у читаву причу. При том, нисам се чудила откуд му време да још стигне и да пише дневнике. Сви знамо да је имао неограничене количине енергије. А ја мислим да је слободно могао да испише нека сећања и накнадно, када је добио превише слободног времена, јер знамо да има изузетну меморију. Највише ме је забринула могућност фалсификата, додавања корисних детаља, који би добро дошли за исконтруисану оптужницу невиних Срба у хашком трибуналу и другим “трибуналчићима“! Међутим, објављени детаљи и досадашња сазнања ми нису потврдили ту опасност, али и даље сумњам у све “оригинале“.

Остало је отворено питање како су се тек 4. децембра 2008. и 23. фебруара 2010. године – дакле, при крају мандата хашког трибунала, пронашле толике количине предмета у стану генерала Младића ( не знам зашто инсистирају да је то стан његове супруге Босиљке!). Заједничка недоумица свих који прате прогон генерала Младића била је: како су толико пута добро обучени специјалци претресали стан, а оволико обиље материјала им измицало из руку!? После толико преметачина и сталне вишегодишње апсолутне контроле стана!
Но, време ће дати истините одговоре. Пре свега, на пример, да ли и какве везе би ово откриће могло имати са нашом сумњом да Ратко Младић више није међу живима!
Ја мислим да сви ти “предмети“, уколико нису мењани и допуњавани, могу бити само истинита сведочанства из оних страшних ратних времена у којима је он био један од најодговорнијих људи на Балкану! Додуше, та одговорност односила се на извршење војничких задатака и обавеза, према уставним одредбама и законима државе Републике Српске и строго се држећи међународних правила рата. У рату који није он ни изазвао ни објавио. У рату у коме је бранио свој народ од окупације најмрачнијих светских сила, од намера “богова рата“. У коме је било превише манипулација, превара, издајстава, лоповлука.

То што је свом бремену одговорности и презаузетости, додао и обавезу да записује шта се догађало, што је снимао разговоре у којима је учествовао – само говори да је био сигуран у себе, али превасходно да је имао тај фантастичан осећај за историју! Он је тиме заиста извршио свој задатак пред народом и будућношћу! На најчаснији начин.

И закључићу својим најважнијим уверењем: од истине Ратка Младића нико невин до сада није страдао!

Љиљана Булатовић- Медић
Београд, 14. августа 2010.