Вести

Спарни поподневни сати августовске врућине нису нас успорили да се радосне душе упутимо ка манастиру Преображење у Овчар Бањи.

Ленка, 19.08.2010

+++

У тим минутима припреме у нашим душама навиру сећања. Сва су везана за ту светињу. Како је светиња кроз године добијала своје ново рухо, тако смо осећали да се новим рухом преображавају и наше душе. И не ретко, питали смо се којим сивилом би били прекривени да нема преображењске светлости.

Оморина нас је пратила до тунела у Овчарско кабларској клисури. Излазећи из тунела изашли смо и из оморине неба и ваздуха. Из размишљања ме је пренео глас „мајко, ево нас у делу клисуре који ти називаш рај на земљи. Погледај како сунце овде сија другачије. Има природан сјај и све обасјава. Овде ме увек пресече нека трема“. Осмехнула сам се само за себе и ћутњом га пустила да неометано тражи своје емоције у тој природној светлости.

Скренули смо са магистрале ка манастиру. И увек на том скретању исте мисли се враћају „враћам се кући“. Кривудави пут до манастира подељен је на асвалтни и макадамски део. На коју год страну да се поглед заустави мора се приметити блистава чистота. Као да је сваки камен, грумен земље и самоникла трава, чистотом спремно да дочека вернике.

Излазим полако из аутомобила и у кораку застајем. Зауставља ме срећа у гласу сина. Нешто што већ одавно нисам чула. Радостан врисак „Милане“, привлачи моју пажњу. Гледам два млада бића како стиснути стоје у загрљају. На овом истом месту, у овој светињи, некада се њихово дечачко познанство преобразило у пријатељство братске љубави. Посматрам све то и већ следећег тренутка загрљај се шири, нови радостан врисак „Драгана…па јел то твој син?“ Већ ме сузе издају. Емоције ми полако муте снагу и осећам да ме ноге полако издају. Полако се наслањам на аутомобил, да ли због слабости, или жеље да својим шумом не прекинем слику љубави и среће. Гледам их како стоје загрљени и посматрам то малено дете како се и оно пропиње да својим рукама убухвати све у загрљај иако тог тренутка не зна ни ко је све у том загрљају ни зашто се таквим емоцијама грле. Али оно мало, са душом Божанске чистоте, својим невиним рукама крунише сусрет сад већ одраслих младих људи.

Сви заједно полако крећемо ка порти светиње. Сваким направљеним кораком улазимо дубље у чистоту светиње, и као да та чистота својом добродошлицом све наше нечисте мисли и дела оставља испред капије порте. Као кад улазиш у кућу честитог домаћина и он ти рукама љубави иде у сусрет, скида капут са тебе и не гледа те по делима које си у срцу понео.

У порти нас дочекује тиха богомољачка песма групе људи који седе за столом. У сусрет ми креће времешни домаћин који је од свог порода два цвета поклонио манастиру. И увек, када се у години једном сретнемо на овом месту, пре него што спустимо целив на образ, погледи нам се сусретну и сузе које видим у очима његовим, и његове очи виде у очима мојим, доживим као Господњу росу којом ми скида мрену са вида и брше све слике саблазног светског живота.

Упућујемо се ка самој порти испред цркве. Као и увек подижем поглед да бих њим обухватила заставу која поред своје чистоте којом се вијори кроз манастирски ваздух, у мојој души увек буди мисли да је баш то застава којом је Свети Сава Србима донео светосавље.

И ту на дохват заставе, угледах старешину манастира. И опет, по ко зна који пут, дотакнувши погледом ту духовну појаву, мојим крвотоком потече сигурност. Осећај да је сва моја сигурност живота у том погледу, и блажени мир да је тај један тренутак погледа довољан да сви страхови положе своју немоћ, блаженством ми ојачају мисли „сада су сва искушења немоћна да ме савладају“.

У делићу секунде мислима ми прођоше осуде моћних неверника којима осликавају лик овог духовника. Последњу ноту коју су додали лествици тонова којима му суде, је нота „зилот“. Док га нису назвали зилотом описивали су га као теолошког незналицу, и то они који не знају шта је Бог, вера у Њега, и којима православно светосавље значи занат којим ће обликовати јерес у православљу. И управо они не знају право значење речи зилот. Заборављају да су зилоти били јеврејски борци који су водили рат против римљана. Историја каже да су зилоти деливши нека уверења са фарисејима из њихових редова и потекли и груписали се са намером да поведу рат против Рима. За зилоте је Црква симбол победе над римљанима.

Духовник кога називају зилотом је потекао из српске православне породице. Богомољачки покрет за њега није била групица истомишљеника, већ снага која ће православље изнети кроз све кланце демонизма и атеизма. Цркву никад није сматрао симболом победе над римљанима, већ Господњим домом у коме сем духа хришћанства и светог Јеванђеља другим новотаријама није било места. У детињству је задојен капљицом хришћанства да се част не купује новцем, и да се част не губи због каменица које бацају нечастиви на правоверне. Зилоти су се један период борили са римљанима, а овај духовник се једино бори да људска душа у њему не поклекне пред непријатељима хришћанског светосавља.

Да је част купио новцем, како му верске занатлије суде, та част би трајала док траје и новац. Част своје духовности је почео да гради онда када није имао довољно новца да непрекидно гори пламичак у кандилу, и довољно новца да непресушно храни своје тело. Честитост коју у себи носи јача је од валуте којом су све ове године желели да купе његову душу и да пресуше речи из његових уста.

Називају га китњастим архимандритом, и беседе да је стекао част да би сјајем огрнуо своје биће, а не знају да он са части која краси његово биће није заогрнуо своје тело, већ појио свој ум и своју душу да у честитости узрастају.

Кроз свој монашки живот је корачао са мислима да све часно уради па и да му се част никада не укаже, него част да добије а да је ничим није заслужио.

Владику Николаја свет није желео да разуме, али је желео да му неразумно суди у периоду у ком је он живео. Умро је у тишини, далеко од свог народа. Умро је крај своје части која га није напустила и од које он никада није отишао. И зато, на стотине и стотине лета, памтиће се његово име и читаће се његова дела. Нечасних се не сећају више ни деца њиховог поколења, а када им историја спомене дела, од тих дела беже и ласте и вране.

…Полако сам се попела уз степенице и дотакла целивом руку духовника који је својим часним делима чистотом обасјао светињу Преображења да би је све заслепљене духовне очи виделе при изласку из тунела лутања и пропадања. И као увек, дотакнувши ту благословену руку, мојим венама потече иста мисао „крај ове светиње ће остати моје кости и кроз њих ће се обистинити речи владике Његоша да тамо где семе посеје клицу своју, онде треба и плодом да узрасте, тако ће плодови мог потомства увек изнова на овом месту рађати ново светосавско воће“…

Ленк, 19.08.2010