Вести

Nedovoljna transparentnost u trošenju novca iz kreditnih linija koje država ugovara sa inostranim kreditorima i zajmodavcima izaziva opravdane polemike.

Piše: Ivan Ninić

+++

U tom smislu zanimljiv je i kredit koji je ugovoren kod Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), za „investicije u rekonstrukciju gradske infrastrukture“ od čak 60 miliona evra, koji je grad Beograd ugovorio u julu 2001. godine. Sporazum o zaduživanju je 27. jula 2001. potpisao Nenad Bogdanović, tadašnji predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda.

Od ugovorenih i odobrenih 60 miliona evra, za „javni saobraćaj“ je izdvojeno ukupno 20 miliona evra, od čega 15 miliona evra za kupovinu novih autobusa, 2 miliona evra za obnavljanje tramvajske infrastrukture i 3 miliona evra za radioničku opremu (alate i poboljšanje radionice).

Gradska vlast je u prvoj tranši 2002. godine na račun GSP „Beograd“ izvršila prenos 16,8 miliona evra, što je u dinarskoj protivvrednosti iznosilo 729,2 miliona dinara. S druge strane, rukovodstvo GSP-a je bilo u obavezi da sredstva upotrebi za remont i nabavku novih autobusa, u skladu sa Odlukom o budžetu grada za 2002. godinu. A na koji način je novac iz kreditne linije EBRD-a zaista trošen, delimično je prekontrolisala Budžetska inspekcija Ministarstva finansija.

Nakon finansijske kontrole, koja je trajala punih godinu dana, 10. 03. 2004. godine inspektori su sačinili obiman i veoma kvalitetan nalaz (sl.br. 401-00-00591/2003-09-7). Analizom ovog dokumenta se na najbolji mogući mogu sagledati sve metode i tehnike kojima su arčena milionska sredstva iz kredita EBRD-a. Kako se zapravo montirani postupak nabavke trolejbusa i autobusa odvijao?

MUTNA KUPOVINA TROLEJBUSA

U aprilu 2002. godine Izvršni odbor Skupštine grada Beograda, odobrio je nabavku 10 solo i 10 zglobnih trolejbusa za potrebe GSP „Beograd“. Nakon javnog poziva koji je, 17. 4. 2002. bio objavljen u listu „Politika“, svoje ponude je dostavilo sedam ponuđača. Zatim je tenderska komisija razmotrila sve ponude i donela odluku da se za nabavku deset solo trolejbusa prihvati ponuda firme „Unibros steel“. U obrazloženju takve odluke se navodi da su od sedam ponuđača u uži izbor ušle tri firme, koje su nakon obavljenih razgovora dostavile pismenim putem „dopune ponuda u pogledu cena i rokova isporuke“. Od 3 učesnika iz „užeg izbora“, osnovna i prvobitna ponuda firme „Unibros steel“ je bila najnepovoljnija i u pogledu cene i u pogledu rokova. Međutim firma „Unibros steel“ je, u svojoj „dopuni ponude“, za ponuđeni model trolejbusa, smanjila svoju cenu sa 71.500 USD na 64.000 USD po komadu. Ostale firme koje su ušle u uži izbor, i u „dopunskim ponudama“ su zadržale svoje prvobitne cene od 64.988 USD.

Bez obzira što tadašnji Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije nije poznavao institut „dopunske ponude“, čelnici gradske vlasti su 5. 7. 2002. godine, sa preduzećem „Unibros steel“ potpisali ugovor o nabavci trolejbusa vredan 39,3 miliona dinara. Prema nalazu budžetskih inspektora, pomenuto preduzeće je isporučilo 10 ugovorenih trolejbusa za potrebe GSP „Beograd“, ali u nekompletnom stanju. Naime, u trolejbusima nije bio ugrađen informacioni sistem, već je sa dobavljačem dogovoreno da on naknadno bude ugrađen i to do kraja 2002. S obzirom da je nabavka izvršena mimo uslova iz javnog oglasa i mimo rokova navedenih u javnom oglasu, a na bazi „dopuna ponuda“, budžetski inspektor su izveli zaključak da „nije obezbeđena ravnopravnost svih učesnika javnog tendera“.

KUPLJENI SKUPLJI AUTOBUSI ZA „LASTU“

Ugovorom od 6. avgusta 2002. godine, gradske vlasti su preko Sekretarijata za saobraćaj grada Beograda, izvršile nabavku pet solo (gradsko-prigradskih) autobusa, a za potrebe Saobraćajnog preduzeća „Lasta“ a.d. Beograd. Komisija za izbor najpovoljnijeg ponuđača (tenderska komisija) je odlučila da se ugovor o nabavci autobusa zaključi sa firmom „Unibros Steel. Co. LTD“. Međutim, prema zapažanju budžetskih inspektora, pomenuta firma je sa svojom ponuđenom i prihvaćenom cenom od 5.454.000 dinara po autobusu bila skuplja u odnosu na ponudu od 5.350.000 dinara, koju je dala firma „Ikarbus“. Tenderska komisija je svoju odluku jednostavno obrazložila rečima „da ponuđeni tip vozila „FAP A537.2.3.“ više odgovara tehničkom opisu iz zahteva „Laste“, a u cilju nastavka započete unifikacije voznog parka istog prevoznika“.

Pritom, ne samo da je prihvaćena ponuda koja je bila ekonomski nepovoljnija, već je ignorisana činjenica da se u voznom parku „Laste“, od ranije nalaze autobusi preduzeća „Ikarbus“ i da u tom smislu nije postojala nikakva smetnja da se ponovo kupe vozila ovog proizvođača.

Prihvatanjem skuplje ponude firme „Unibros Steel. Co. LTD“, po oceni budžetskih inspektora, gradska vlast je prekršila odredbe tadašnjeg Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije. U suprotnom – da je posao dobila firma „Ikarbus“ sa ponudom jeftinijom za 104.000 dinara po autobusu, gradske vlasti bi uštedele 520.000 dinara, novca iz kredita EBRD-a. Pritom, za gradsku vlast je bila prihvatljiva anomalija iz članova 3. i 6. spornog ugovora u kojima se navodi da firma „Unibros Steel. Co. LTD“ ne poseduje fabriku, već vrši prodaju autobusa „FAP korporacije“ iz Priboja.

Da apsurd bude veći, pomenuta firma je poslovnu 2001. godinu, završila sa prihodima od svega 333.000 dinara (što je niže od cene jednog autobusa), rashodima od 477.000 dinara i poslovnim gubitkom od 114.000 dinara.

PREKO KIPRA DO AUTOBUSA „FAP-a“ IZ PRIBOJA

U novembru 2002. godine, gradske vlasti su raspisale javni oglas za nabavku 20 solo autobusa, u kojem je bilo precizirano da se ponuda mora popuniti na orginalnoj tenderskoj dokumentaciji. Oglas je sadržao kriterijume sa procentualnim učešćem u ukupnoj oceni koja će doprineti donošenju konačne odluke i to: kvalitet 30 odsto; cena 30 odsto; način plaćanja 15 odsto; i rok isporuke 25 odsto. Nakon isteka utvrđenog roka za dostavljanje ponuda, 16. 12. 2002. godine, tenderska komisija za izbor „najpovoljnijeg“ ponuđača je, radi otvaranja prispelih ponuda, održala sastanak i to u prisutstvu predstavnika preduzeća: „Unibros steel“, „Ikarbus“ i „FAP“. Komisija je u svom izveštaju, osim opisa svih ponuda, konstatovala i to da ponuda „Ikarbusa“ nije sastavljena na orginalnoj dokumentaciji, ali da bez obzira na to, predviđa određene elemente koji su kvalitetniji od zahtevanih.

Nakon ocene svih ponuda, komisija je konstatovala da je najpovoljnija ponuda preduzeća „Ikarbus“ iz Beograda od 7,6 miliona dinara po autobusu. Međutim, nakon toga, komisija je naprasno promenila mišljenje, ceneći da je „Ikarbusova“ ponuda skuplja od prvobitne ponude firme „Unibros steel“. Tako je Izvršnom odboru Skupštine grada Beograda upućen predlog da se pristupi nabavci 18 autobusa od preduzeća „Unibros steel“ koji se već nalaze u eksploataciji i po jedan autobus sa novim preformansama koji do tada nisu bili u eksploataciji. Ovaj organ je aminovao predlog tenderske komisije, nakon čega je 4. 3. 2003. godine potpisan ugovor o nabavci autobusa. Prema oceni budžetskih inspektora koji su kontrolisali dokumenta o spornoj nabavci, gradske vlasti su bez zakonskog osnova i obrazloženja svojih postupaka, odustale od nabavke autobusa na bazi kriterijuma navedenih u oglasu od 22. 12. 2002. godine, čime su prekršene odredbe Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Posebno je skandalozno to što je na bazi ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji između „FAP korporacije“ iz Priboja i kompanije „Unibros steel“ iz Limasola (Kipar), odnosno „Unibros“ d.o.o. iz Beograda, generalni direktor „FAP-a“, dana 06. 12. 2002. godine, dao ovlašćenje firmi „Unibros“ d.o.o. da podnese ponudu, pregovara i potpiše ugovor sa naručiocem proizvoda ove renomirane korporacije. To praktično znači da je firma „Unibros steel“ bila isključivo „protočni bojler“, odnosno posrednik za posao vredan 127,9 miliona dinara! Pritom je tadašnji, godišnji prihod firme „Unibros steel“ bio 20 puta manji od vrednosti jednog autobusa, a čak 384 puta manji od vrednosti sporne nabavke koju su gradske vlasti ugovorile!

KAKO SE KUPUJU PONIŠTIVAČI KARATA

Nezakonito rasipanje novca iz kredita EBRD-a ne završava se samo na skandaloznoj kupovini trolejbusa i autobusa, već doseže sve do nabavke uređaja za poništavanje karata u vozilima GSP „Beograd“. Naime, budžetski inspektori su došli do otkrića da je rukovodstvo GSP-a, bez sprovođenja javnog oglašavanja, kako je to nalagao zakon, a na bazi odluke upravnog odbora, izvršilo nabavku 400 komada uređaja za poništavanje karata, ukupne vrednosti 856.500 dinara. Ugovor o nabavci uređaja mađarskog proizvođača „BKV-GSZJ“, po ceni od 31,10 evra/po komadu, odnosno 2.141 dinara, potpisan je sa preduzećem „Dinara“ a.d. 15. 5. 2002. godine.

Istog meseca je raspisan javni poziv za prukupljanje ponuda za nabavku nove količine uređaja za poništavanje karata na koji se javilo 3 ponuđača. Kao „najpovoljnija“, prihvaćena je ponuda preduzeća „Enipinves“, a što je obrazloženo konstatacijom da je u pitanju dugogodišnji partner GSP-a, koji je pokazao spremnost da, ukoliko se prihvati njegova ponuda, otpiše (ranije) dospele kamate u iznosu od 1,4 miliona dinara. Da apsurd bude veći, preduzeće „Enipinves“ je uređaj o poništavanju karata ponudilo po ceni od 2.760 dinara/po komadu, dok je preduzeće „Motorkov“ dalo jeftiniju ponudu od 2.300 dinara/po komadu, a u pogledu rokova isporuke i garancije, oba preduzeća su dala iste uslove. Ove dve ponude nije razmatrala tenderska komisija, već referenti u nadležnim službama GSP-a, što direktoru GSP-a nije smetalo da uputi predlog Izvršnom odboru Skupštine grada Beograda, da se sa preduzećem „Enipinvest“ zaključi ugovor o nabavci, tako što će taj organ dati svoju saglasnost.

Budžetski inspektori su utvrdili da za spornu nabavku IO SG Beograda nije dao saglasnost, ali da je i pored toga, rukovodstvo GSP-a sa preduzećem „Enipinvest“ potpisalo protokol kojim se „Enipinvest“ obavezao da otpiše dospele kamate zbog neblagovremenog plaćanja GSP-a.

Samo mesec dana kasnije, sa preduzećem „Enipinvest“ je u junu 2002. godine, potpisan ugovor o kupoprodaji 2.000 poništavača karata po ceni od 2.760 dinara/po komadu. Nešto kasnije, u oktobru 2002. godine, potpisan je Aneks I osnovnog ugovora i sa istim preduzećem je ugovorena kupovina dodatnih 1.000 komada uređaja, po istoj ceni. U maju 2003. godine, potpisan je i Aneks II osnovnog ugovora, kojim je ugovorena isporuka dodatnih 1.200 komada poništivača po nepromenjenoj ceni.

Dakle, ukupno 4.200 uređaja za poništavanje karata je nabavljeno od firme „Enipinvest“ po ceni od 11.592.000 dinara. Da je prihvaćena povoljnija ponuda i da je nabavka izvršena od firme „Motorkov“, ona bi „ceh“ iznosio 9.660.000 dinara, a što je ušteda od čak 1.932.000 dinara.

Međutim, ako se ima u vidu da je aranžman sa firmom „Enipinvest“ podrazumevao i otpis ranije dospelih kamata od 1,4 miliona dinara, onda je u ovom poslu GSP pretrpeo stvarnu štetu 532.000 dinara. Drugim rečima, za ovaj iznos je perfidno „olakšan“ kredit EBRD-a, kod koje se grad Beograd zadužio.

Izvor: pistaljka.rs

Piše: Ivan Ninić