Вести

Srpski klimoglavci u Titovo vreme, da bi politički preživeli i beskonačno ostali u slasti vlasti, umesto umivanjem i kafom, svaki novi dan su započinjali ostrašćenim napadom da velikosrpski naconalizam i šovinizam.

za novinar.de Dragan Vidaković, 14.08.2010

+++

A čak i blaga kritika nekih šovinističkih ispada u drugim sredinama podrazumevala je da se prethodno čitavim vokabularom najtežih uvreda zaspe sopstveni narod. Time se naravno svakodnevno akumulirao bes, čak i kod najtolerantnijih ljudi, koji je neminovno morao da provali, iz čega bi se konačno trebala izvući pouka da je preko potrebno da se opasna disciplina „pljuvanja u vis“ izbaci iz upotrebe za sva vremena.

Nažalost, istorija se ponavlja i danas beogradska štampa ne sme da pomene zločine u „Oluji“, na dan njihove petnaestogodišnjice, dok prvo ne ponovi mantru o srpskim zločinima. Tako u članku „Srbi i Evropa“ beogradskog „Press Online“(1) piše:

„Genocid u Srebrenici koji su napravile Miloševićeve i Mladićeve zločinačke horde nije ništa teži od genocida Tuđmanovih hordi nad Srbima, u akciji „Oluja“ koju osvedočeni srpski prijatelj Ivo Josipović juče nazva legalnom i legitimnom“.

Ne mogu da kažem da se novinar ne suprostavlja zvaničnoj verziji o „najvećem zločinu posle Drugog svetskog rata“, jer ima bar jedan, njemu skoro jednak, ali je istina da ni u Zagrebu, ni Sarajevu, niti Prištini, Lodonu i Vašingtonu da ne govorim, ovako šta niko nikada ne bi napisao. Ostale bi naravno „Miloševićeve zločinačke horde“ , srpski zločini, i ništa više.

Inače, „Miloševićeve zločinačke horde“ u vreme zločina u Srebrenici su imale zvaničan naziv Vojska Jugoslavije (VJ). Haški tribunal ih je nazivao daleko korektije: „srpske snage“ , a u njenom sastavu su bili, što aktivno što u rezervi, svi vojni obaveznici, koji nisu pali sa Marsa nego su listom naša deca, braća, rođaci, kumovi, prijatelji, đaci, poznati i nepoznati. Verujem da je i sam novinar Press-a na osnovu zakona bio pripadnik VJ, da je učestvovao o odbrani zemlje, a ako ne on, onda sasvim sigurno neko od njemu bliskih, koji sada mogu da saznaju da su bili pripadnici „Miloševićevih zločinačkih hordi“ Da se normalan čovek prestravi. Em Milošević-„gori od Hilera“, em zločinci-što je nepotrebno reći pošto je Milošević sasvim dovoljan, em horde-divljaci, poluljudi. Gori opis jedne vojske i jednog naroda na svetu ne postoji.

Da li je i jedan narod na svetu ovako bestidno, lažno i surovo opisao svoje građane? Naravno da je tako šta nezamislivo. Pa i veći broj današnjih visokih oficira i aktuelnih političara takođe je pripadao „Miloševićevim zločinačkim hordama“. I mi hoćemo da nas neko uvaži, da nas smatra za ozbiljne ljude, kad mi ovako sami sebe, potpuno neosnovano pljujemo. Jesmo li mi „u vinklu“ što kažu seljaci?

Za tako neverovatno blaćenje časnih i poštenih građana Srbije koji su obavljali zakonsku i patriotsku obavezu Milošević je samo poštapalica i lažna meta da se svaka glupost i budalaština što lakše proguta: bez dileme, dokaza i suvišnih pitanja, jer čak ni Haški tribunal ne tereti Srbiju i njene „horde“ za učešće u zločinu u Srebrenici, ali to ne znači ništa za srpske podrepaše, oni idu dalje, i nije prvi put da su „veći katolici od pape“, ili srpski rečeno: „Turčinu ruke krvave do lakata, poturici do ramena“. Tako je bilo i biće tako nažalost dok je Srba i Srbije.

Ili, ne manje drastično: 10. maja, pred Bramercov dolazak u Beograd, u Srbiji je „pronađena“ masovna grobnica kod Raške. Tu morbidnu vest koja je obigrala palnetu saopštio je na RTS tužilac Vukčević:

„Masovna grobnica sa ostacima tela oko 250 kosovskih Albanaca stradalih tokom 1998-1999 PRONAĐENA je u blizini Raške“.

Pratili su je razume se neki bizarni detalji poput onog da su kosti žrtava samlevene u prah i ugrađene u temelje zgrade podignute na masovnoj grobnici. Beogradski mediji su se utrkivali sličnim detaljima a Press Online je sve ilustrovao slikom lobanje sa kostima.(2). Strava, da veće nema.

I potom, pre neki dan, čitamo da grobnica ne postoji:

“Rezultati istraživanja o postojanju masovne grobnice na lokaciji u Raškoj, gde se sumnjalo da su zakopani ostaci kosovskih Albanacana, negativnii su“,

izjavio je predsednik Komisije za nestala lica Veljko Odalović. Jasno je, naravno, da se nije samo sumnjalo, tužilac Vukčević je izričito tvrdio da je grobnica pronađena, što smo gledali na Dnevniku RTS ( koji se više ne reklamira kao ’javni servis evropske Srbije’, već je preko noći postao samo ’javni servis Srbije’) i čitali u gomili medija ispranog mozga. Ne znam šta je sa vukovima, ali su ovce su ocrnjene da crnje biti ne mogu.

I da ne zaboravim: Premijer Mađarske Viktor Orban u subotu će, na Paliću, prisustvovati proslavi Svetog Ištvana, mađarskog nacionalnog praznika i praznika mađarske manjinske zajednice u Vojvodini. Orban dolazi na poziv predsednika Saveza vojvođanskih Mađara, i prvi put će prisustvovati toj proslavi od kada vojvođanski Mađari obeležavaju taj dan.(3)

Ne mogu da verujem da u neku suverenu državu premijer neke zemlje može da dođe a da ga vlada nije pozvala u posetu. Orban u Srbiju dolazi kao da se ne radi o drugoj državi, i svako ko zna za njegove stavove zna da to nije slučajno. Severna Srbija se na mađarskom valjda kaže: južna Mađarska, ako se ne varam..

Dragan vidaković, 14.08.2010

(1) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/128233/Srbi+i+Evropa.html
(2) http://www.novinar.de/2010/05/14/kako-to-rade-srpski-mediji.html
(3) http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:296136-Orban-na-proslavi-SVetog-Istvana

Što gore to bolje (“Beljenje štampe”, NIN br. 2742)

Velimir Ćurgus Kazimir je izjavio, povodom sakupljanja napisa u štampi koji bi dali određene odgovore u vezi s atentatom od 12. marta, da “Nije prijatno otkriti šta je ko izjavljivao i pisao, da ne kažem mislio, u jednom dužem periodu”

Da bi se odgovorilo na postavljena pitanja, zaista je potrebno da se sakupi i objavi šta je ko pričao i radio, ali ne mesec-dva ili godinu koja prethodi atentatu, već treba obuhvatiti čitav period od uvođenja višestranačja do danas. Jedino je taj period duži i relevantan da se sklopi čitav mozaik, čime bi se eliminisala mogućnost koju nužno proizvodi preterano približavanje slici-mozaiku, a to je da onaj koji gleda iz takve pozicije, priča o slici nešto sasvim nebitno i potpuno različito, čak pogrešno, od onoga šta vide posmatrači sa veće daljine. A kako smešno mogu da izgledaju utisci o slici, onoga ko je preblizu, najčešće se uveravamo čitajući novine, pa i NIN, za šta je dovoljno samo pročitati umovanja onih koji su već u petnaest časova tragičnog dana sve jasno “videli”, kao na dlanu.

Gotovo jedini program mnogih, u protekloj deceniji, bio je slogan:”Što gore, to bolje.” Kako iz goreg može biti bolje, ubedljivo smo se uverili u prethodnom periodu, a da je takva politika dovela do mnogih neotklonjivih teškoća, ne može se lako poreći. Još je nejasnije kako se oni, koji su tvrdili takvu besmislicu, danas žale što je sve ruinirano, više nego što su pretpostavljali. Pa zar to nije onaj idealni, željeni ambijent? Zar neće iz najgoreg da proistekne najbolje? Neće, nažalost. Iz najgoreg samo proizlazi još gore. Ništa ne valja kad je od zla oca i još gore majke. Šta sve nije upropašćeno više nego što je moralo, da se sruši “diktator”.

“Diktator” i “diktatura” su posebna priča. Učesnici “diktature”, “zverinjaka”, “zločinačkog režima”, i drugih izraza koji su nam doneli nepodeljene “simpatije” “slobodnog sveta”, tada su bili: SPO (vlada sa Mirkom Marjanovićem), DS koja je imala potpredsednika vlade i ministra, a imala je nameru da “hodom kroz institucije” promeni, evoluira sistem, ND je vladala i bila koalicioni partner i razni drugi su učestvovali u vlasti i neka su, ali kad se proturi priča o diktaturi, put za satanizaciju “a la Alister Kembel” je lako otvoren. Kad se tome doda “zadnji bastion boljševizma na Balkanu”, šta da pomisli neinformisano svetsko javno mnjenje, do da crveni komesari i revolucionarni sudovi i egzekutori nemilice liju krv po balkanskom Sibiru, da Staljini, umesto pečuraka rastu u nesrećnoj Srbiji.

Srozavanje svih i svakoga više no što je bilo potrebno da se obori režim, koji je, kada je Zapadu odslužio svoje, relativno lako oboren, a kako stvari stoje, ni danas ništa nije isključeno ni nemoguće, doduše za zasluge sačuvan je život “diktatoru”, a nameravano ograničeno kratkotrajno puštanje krvi, koje je figurisalo kao opcija pod firmom “kratkog krvavog građanskog rata”, napušteno je iz razloga što svako u Srbiji ima nekoga na umu za takvu “ veličanstvenu” situaciju, i da bi se stvar otela kontroli, bilo je više nego sigurno.

Priče da je albansko pitanje u Srbiji demokratsko, zanemarivanje i potiskivanje i samog postojanja srpskih žrtava, tužakanje najpolicijskije države na svetu, satanizacija VJ i MUP, i tušta i tma primera, koji bi ukazali na to da ne postoji samo Jedan Krivac za našu katastrofu, što bi bilo dobro i lako otklonjivo da je tako, već da su mnogi i pričom i delom dosolili i presolili naš “karakazan”, i da bi bilo dobro da se objavi šta je ko radio, pisao i govorio od 1990. do danas, više je nego poželjno. Bez toga uvek će biti na ceni prodavci magle, opsenari, prevrtljivci, lažovi, koji su sve priče odavno ispričali, i uvek kada dođe do neke situacije, oni zavape: “mi smo to govorili”, a oni su govorili sve, od leva do desna, od Slobodana do Koštunice, od Tita do Draže, od Generalnog sekretara do Boga.

Dragan Vidaković

“Beljenje štampe”, NIN br. 2742