Вести

Jedna od novina koju je aktuelni režim „ugradio“, u Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju,

Piše: Ivan Ninić, 12.08.2010

+++

jeste konsolidacija tekućeg finansiranja fondova PIO u Srbiji. U planu je da se poslovi koji su bili u nadležnosti Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (Fond za SOVO), od 1. januara 2011. godine prenesu na Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (Republički fond PIO).

Tako će se, po prvi put, na istoj adresi i pod istim „krovom“ naći: vojni osiguranici, zaposleni osiguranici, poljoprivrednici i osiguranici samostalni delatnosti. Predloženo je da se finansijsko poslovanje Republičkog fonda PIO obavlja putem dva podračuna – za vojne osiguranike i ostale osiguranike – do 1. januara 2012. godine, a od tog datuma putem jednog računa. Takođe se planira da Republički fond PIO preuzme zaposlene, imovinu, obaveze i kapital Fonda za SOVO, kao i to da „ovlašćeno lice“ izvrši procenu „vrednosti imovine, obaveza i kapitala“ Fonda za SOVO.

Ovakvo „utapanje“ Fonda za SOVO u Republički fond PIO, samo po sebi, može da bude korisno jedino ukoliko se posmatra sa aspekta konsolidacije svih postojećih penzionih fondova u državi. Međutim, istovremeno se nameće pitanje na koje režim uopšte ne daje odgovor, a to je pitanje koliko će na kraju takva konsolidacija koštati građane Srbije? Republički fond PIO će na sebe morati da preuzme apsolutno sve, za sada neprocenjene i neutvrđene, odnosno neizmirene obaveze koje Fond za SOVO ima prema ukupno 56.126 vojnih osiguranika, među kojima je 49.413 vojnih penzionera. Upravo višegodišnja dugovanja Fonda za SOVO prema vojnim penzionerima, koja se za sada pouzdano nemogu ni utvrditi, predstavljaju najveću pretnju za održivost, likvidnosti i buduće poslovanje (konsolidovanog) Republičkog fonda PIO.

Prema nekim procenama koje su izneli ljudi iz Udruženja vojnih penzionera, dug države prema vojnim penzionerima premašuje astronomskih 8 milijardi dinara i samo je pitanje dana kada će doći na naplatu! A kako je uopšte do toga duga došlo?!

PENZIONERI PRVOG I DRUGOG REDA

Neizmirena dugovanja prema vojnim penzionerima nastala su kao posledica ignorisanja uredbe koju je doneo nekadašnji Savet ministara Državne zajednice SCG, a koja je na snagu stupila 1. avgusta 2004. godine. Tim aktom su povećane plate svim pripadnicima tada aktivnog vojnog sastava, što je po zakonu i uredbi moralo da dovede i do povećanja penzija vojnih penzionera i to u istoj srazmeri. Bez odlaganja država je praktično bila u obavezi da izvrši korekciju, odnosno da uveća vrednosti boda koji se primenjuje u obračunu visine vojne penzije, što nije učinjeno. Tadašnji ministar odbrane Prvoslav Davinić nije mario što se krši uredba i što se vojnim penzionerima svakog meseca „zakida“ oko 4.000 dinara. Opravdanje je bilo da je vojni budžet „tanak“ pa se neko iz režima dosetio da uredbu primeni na krajnje fleksibilan način, tako što će se povećanje penzija odobriti samo za ona lica koja su penzionisana posle 1. avgusta 2004. godine.

Ovakva odluka ne samo da je bila u suprotnosti sa spornom uredbom, već se kosila i sa odredbama tadašnjeg Zakona o vojsci Jugoslavije. Bez imalo stida „demokratski“ režim je izvršio podelu i ustanovio vojne penzionere prvog i drugog reda,. Dakle penzionere kojima pripada uvećanje penzije i penzionere koji na to nemaju pravo. Međutim, pod dugotrajnim pritiscima Udruženja vojnih penzionera, koje sa svojih 36.000 članova uopšte nije zanemarljivo, režim nije imao drugog izlaza nego da ovakvu nepravdu ispravi. Tako je od 1. decembra 2007. godine izvršeno usklađivanje penzija i za onih 47.069 penzionera, kojima je od 1. avgusta 2004. godine to pravo bilo uskraćeno. Međutim, ovim je samo delimično rešen problem jer je tih istih 47.069 vojnih penzionera ukupno 40 meseci ostalo uskraćeno za iznos od oko 4.000 dinara mesečno. Praktično je država svakom vojnom penzioneru ostala, u proseku, dužna oko 160.000 dinara, a procene su da je taj dug zaključno sa mesecom novembrom 2007. godine iznosio preko 4,5 milijarde dinara.

OD PRIZNANJA DO PUSTIH OBEĆANJA

Ako se ima uvidu da je vojnim penzionerima po zakonu i uredbi pripadalo nešto što im režim nije priznavao, a što im je kao pravo priznato naknadno, tek u decembru 2007. godine, onda je svima jasno da su vojni penzioneri perfidno „odžepareni“. A „džeparenje“ je indirektno priznao i pukovnik Milojko Milovanović, direktor Fonda za SOVO, kada je izjavio da „novac nije isplaćen zbog nedostatka planiranja sredstava u budžetu“. On je „lopticu“ prebacio u Vladu Srbije, rekavši da je Vlada obavezna da „do 31. marta (2008. godine) vojnim penzionerima isplati dug“ („Politika“, 28. 3. 2008.). Da je ova problematika zaista prešla u nadležnost Vlade, utvrđeno je i novim zakonom koji je usvojen krajem 2007. godine: „Stupanjem na snagu Zakona o Vojsci Srbije (1. januar 2008.), nadležnost za rešenje tog duga je na Vladi Republike Srbije, shodno uredbama člana 193, stav 2. Naime, Vlada je obavezna da u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu Zakona o Vojsci donese propis iz svoje nadležnosti o modalitetu vraćanja duga. S tim u vezi, javnost će biti blagovremeno informisana“, obećavao je svojevremeno pukovnik Milojko Milovanović, direktor Fonda za SOVO (Vojni list „Odbrana“, 1. 2. 2008.).

VLADA SRBIJE IGNORIŠE DUGOVE

U Udruženju vojnih penzionera takođe su postavili pitanje ko treba da reši problematiku isplate duga, i iz Ministarstva odbrane je stigao odgovor da je za to nadležna Vlada Srbije. Međutim, uprkos tome Vlada Srbije ne samo da nije ispoštovala zakonski rok za rešavanje ovog pitanja (31. 3. 2008.), već ni dve godine nakon roka nije osmislila i utvrdila modalitet kojim bi izmirila obaveze države prema vojnim penzionerima. Rok iz Zakona o vojsci Srbije su „omeli“ vanredni parlamentarni izbori, te je tadašnja tehnička Vlada bila preokupirana isključivo izbornom kampanjom i jalovim predizbornim obećanjima. U tom kontekstu Ministarstvo odbrane je u sred izborne kampanje izdalo saopštenje u kome se ističe da to ministarstvo zajedno sa Ministarstvom finansija i Ministarstvom rada „intenzivno radi na izradi programa za izmirenje duga korisnicima vojnih penzija“ („Tanjug“, 28. 3. 2008.). Zatim je samo dva dana pred održavanje izbora (9. 5. 2008.), tzv. „tehnička“ Vlada Srbije donela zaključak da se formira radna grupa sa zadatkom da razmotri sva pitanja vezana za donošenje i obezbeđivanje finansijskih sredstava za izmirenje duga prema vojnim penzionerima. Na čelo radne grupe postavljen je tadašnji ministar finansija Mirko Cvetković, koji je nakon izbora avanzovao u premijersku fotelju i naprasno zaboravio, kako neizmirene obaveze države, tako i sve vojne penzionere.

TUŽBAMA DO ZAKINUTIH PENZIJA

Pošto su videli da aktuelni režim Borisa Tadića ne pokazuje spremnost da izmiri dugovanja, vojni penzioneri su pokazali odlučnost da se za pravdu i za svoj novac izbore sudskim putem. Procene Udruženja vojnih penzionera govore da je oko 30.000 vojnih penzionera presavilo tabak i podnelo tužbe sudu protiv Fonda za SOVO. Za sada zvanični podaci do kojih je došlo ovo udruženje, govore da je u delovodniku Fonda za SOVO evidentirano 24.360 tužbi oštećenih vojnih penzionera. Njihova potraživanja više nisu 4,5 milijarde kao što su to bila na početku, tačnije u decembru 2007. godine. Na osnovni dug koji je iznosio oko 160.000 dinara po penzioneru, treba dodati zatezne kamate, sudske troškove, advokatske troškove, kao i troškove veštačenja. Upravo zbog ovoga, dugovanja Fonda za FSOV su se skoro udvostručila i prema procenama Udruženja vojnih penzionera, premašuju 8 milijardi dinara.

Iz podataka do kojih je došlo Udruženja vojnih penzionera proističe da je samo do 7. aprila 2010. godine Fond za SOVO primio 4.466 pravosnažnih i izvršnih rešenja za prinudnu naplatu sa računa Fonda za SOVO. Ova prinudna naplata „teška“ je blizu 1,5 milijardi dinara, a prosek po predmetu prinudnog izvršioca (oštećenog vojnog penzionera) iznosi 224.456 dinara. U Fondu za SOVO procenjuju da bi tokom 2010. godine, po osnovu prinudne naplate, moralo da se isplati čak 2,2 milijarde dinara onim vojnim penzionerima koji su tužili državu. A ukoliko se ovaj problem posmatra metodom analogije, onda se lako može doći do zaključka da će Fond za SOVO u narednom periodu morati da izdvoji oko 5 milijardi dinara za regulisanje spornih dugovanja. U Udruženju vojnih penzionera se „šuška“ i to da država namerno odugovlači sa sudskim postupcima, jer se smišljeno ide na to da potraživanja penzionera „zastare“.

PRESIPANJE IZ ŠUPLJEG U PRAZNO

Na kraju je i laicima jasno da se u dogledno vreme mora pronaći adekvatno rešenje koje podrazumeva izmirenje obaveza i dugova koje Fonda za SOVO ima prema vojnim penzionerima, a koji svakako nisu zanemarljivi. Režim Borisa Tadića takvo rešenje upravo vidi u „utapanju“ Fonda za SOVO u Republički fond PIO. Jer, ako režim mora da u Republički fond PIO „upumpava“ novac iz budžeta Srbije (kao što je to slučaj ove godine: 213 milijardi dinara), tako će jednostavno jednim udarcem „ubiti dve muve“. S obzirom da jedan fond postaje pravni sledbenik drugog fonda, perfidno će se na teret sredstava Republičkog fonda PIO pokriti svi gubici i potraživanja koja dolaze na naplatu Fondu za SOVO. Problem je utoliko veći što se ni dosadašnji dugovi Fonda za SOVO ne mogu pouzdano izračunati, a vojni penzioneri najavljuju nova potraživanja i nove tužbe. Oni ovog puta tvrde da im je režim Borisa Tadića od 1. januara 2008. godine „zakinuo“ penzije mesečno za 11,06 odsto i napominju da su u borbi za svoja prava spremi da idu do Strazbura! Dakle, potpuno je razumljiv strah i više su nego očigledne okolnosti zbog kojih režim užurbano „gasi“ Fond za SOVO, predstavljajući to kao deo velike „reforme“ sistema PIO u Srbiji.

Piše: Ivan Ninić

Objavljeno 12.08.2010