Вести

Поштовани господине уредниче, најучтивије Вас умољавам да објавите ова моја два писма, која сам својевремено послао своме духовном сину г. Владиславу Ђoрђевићу,

+++

још увек пароху у Флемингтону (Сиднеј) иако је према патријаршијској уредби о пензионисању свештенства прешао тај рок пуних осам (8) година. Друго писмо са пошиљком у пакету, слао сам два пута и оба пута пошиљка ми се вратила. Да није тога било, не бих имао разлога да Вас молим за објављивање.

Истовремено, догађај има сличности са недавним „оцеубиством“ на Косову и Метохији, и читаоцима може послужити као доказ, да је то данас „модерна“ појава у Српској Цркви, коју нова теологија вероватно оправдава, као што је Римска курија оправдавала ону Инквизицију у средњем веку, а која ни данас није престала, а коју и даље спроводи на много перфиднији и суптилнији начин, али данас искључиво, над српским народом.

Унапред захвалан

Прота Драган Сарачевић

Канбера
О Светом Илији, 2010. године

+++

+++

+++

Писмо Прво
Своме духовном сину, „Високопречасном протојереју – ставрофору“ Владиславу Ђорђевићу

Духовни сине мој, „Високопречасни оче“,

Пишем Ти ово писмо, на „свршетку“ једног поглавља мога живота, које је трајало пуне три деценије, да би се ево, завршило овако како се завршило. Пишем Ти на крају једне потресне животне приче, сматрајући да по Духовним Законима Свете Православне Васељенске Цркве на то имам право, имајући у истом том смислу у виду, наш „очинско – синовски“ однос, под условом да тачно поимамо шта је то Христова Црква.

Не намеравам ни на тој релацији „очинско – синовског“ односа да Те очински саветујем, нити пак критикујем, будући да сам се уверио у овом двадесетогодишњем раздобљу, откако си добио „свештени“ чин, да то нема и не може да постигне било какав циљ, или да има било какву жељену сврху.

Овде Ти прилажем писмо моме „убици“ – „судији“ овозамаљском, из кога можеш д закључиш да уопште није стршно, када ти нешто што имаш, узму људи, односно отму на превару, лажним обећањима и обманом као што сте мени отели парохију. Много је страшније кад Бог узима. Но Бог ником не отима. Он по своме најчистијем и најсветлијем правосуђу суди и пресуђује.

Изгледа да поједини „свештеници“ тога нису свесни, заслепљени егоизмом и бескрупулозношћу, храњени и преухрањени храном „осуђеног кнеза овога света“, који је лажа и отац лажи – Сатана.

Намера ми је у овом обраћању, да резимирам и заокружим „слику“ целог овог нашег „очинско – синовског“ раздобља, да би на свршетку приче остао траг „мастиљаве“ оловке, записан за будућа поколења, као историјско сведочанство, пошто и „покојни“ владика Милутин рече, а и Ти са њиме понови, нешто мало касније: „то нема ништа написано“. Ово ми одзвања у ушима још од оног нашег „састанка“ у Манастиру.

Но, ни Спаситељ наш, Господ Исус Христос није ништа оставио записано и написано. Све што је писао, како Свети Јеванђелисти сведоче, било је неколико речи на песку, што није остало забележено, нити они пак сведоче шта је био написао. Нису ли Његово Свето Јеванђеље исписивали сведоци догађаја, сведоци ИСТИНЕ, Свети Апостоли? Свети Јован Богослов каже: „Овај који ово говори зна да ИСТИНУ говори и сведочанство је његово ИСТИНИТО…“ У вези са овим имам једно врло важно питање, како за мога „покојног“ духовнног оца „епископа“ Милутина, тако и за Тебе, мога духовног сина. Значи ли то да је у Цркви дозвољено да се ЛАЖЕ, ако наша сведочанства треба да буду ИСТИНИТА? Колико се сећам из Богословије, Спаситељ је за себе казао, да је он пут, ИСТИНА и живот. Ово су сведочили свети апостоли, свети оци и учитељи Цркве кроз векове. Они су у Богословији били моји учитељи.
Насупрот овоме, Свето Јеванђеље сведочи за „осуђеног кнеза овога света“ да је, како сам већ горе поменуо он „лажа и отац лажи“, и да кад „ЛАЖ говори своје говори“. Из овога се може извести закључак, који се у логици зове силогистички поступак, да све зависи од тога, ко је коме био и остао УЧИТЕЉ.

Принушђен сам, пошто се ради о резимеу, да се вратим на почетак и на оно што си поменуо на том „састанку“, а то је објављивање оних писама (Твога и протопоп Недељка) упућених покојном епископу Василију. Нисам оно вече одговорио, али сада Ти одговарам, да их не би објавио у Веснику, да нису већ била објављена у Српском Гласу. То значи да Вас је покојни Василије издао у вашој заједничкој ЛАЖИ, исто као што је издао и Митрополита Иринеја, Твога великог добротвора,кога си и Ти издао, уосталом, као што су га и многи други издали. Наравно, било је јасно да ће ми се због тога и протопоп Недељко, пошто му се указала прилика осветити, јер сам му ето тада на „синедриону“, био дошао „ко кец на дуплу десетку“.

Само, има нешто различито у моме приступу овом питању, од приступа Вас обојице, мислим на Недељка и Тебе. Ја никада, и паки никада, ни у једном једином моменту нисам доводио у питање Вашу службу, Ваш опстанак на парохији, односно остајање БЕЗ ХЛЕБА. Нити код Недељка у Вајколу, нити код Тебе Ђилонгу, чак ни онда кад сам дошао по налогу Митрополита Иринеја, и када су „они“ тражили да се „склониш“. Код мене се то у оно време, а и никада није могло догодити, јер ко су то „они“?

То што си ме нап роменутом састанку окарактерисао као „расколника“, коме треба да „предаш парохију“, (нико те није био по ушима да обећаш), то је опет била Твоја лична ствар, да би тада потврдио, оно што си увек негирао, да наводно ниси Ти тај који ми као „недаш“ у Флемингтон, и да ниси Ти тај који је са тамошњим „управитељима“ организовао опструкцију. Све то пада у воду духовни сине мој, пред снагом аргумената и ИСТИНЕ, која може бити само једна. Никако не може бити мало истинито, а мало неистинито. „Рачун без крчмара“ сте правили Вас тројица сами.

А ја будући да чврсто верујем у Бога и да из мојих уста никада није изашла реч неистине, и да никога у животу нисам слагао, преварио или обмануо, поверовао сам вашем „трујумвирату“, тој „јерархији“ Христове Цркве, и прихватио трансфер, и наравно био сам ПРЕВАРЕН, или свеједно ОБМАНУТ, односно СЛАГАН.
Ово се тако, на свим језицима света каже.

Оно што је за овај разиме најважније, духовни сине мој, у Твојим рукама је била моја будућа животна судбина, као и питање мога свештеничког чина, који ми је, после на превару отете парохије и он као што видиш од „људи“, „узет“.

Морам да Ти кажем, а и то је велика ИСТИНА, да је Твој духовни отац, а он се зове Драган Сарачевић, учинио у оно време и дао све од себе, прво да Те пошаље у Богословију, а после и да добијеш жељени свештенички чин. Шаљем Ти из моје архиве за успомену, ова два оригинална документа. Чак и онда када је Епархијски савет, блаженоупокојеном епископу Петру опонирао Твоје рукоположење и кад он није прихватио да Те рукоположи, јер си у Богословији, уместо да проведеш четири године, провео само четири месеца. ИСТИНА је да си тражио да разговарамо, да си дошао код мене кући и да сам на Твоју молбу умолио Митрополита да он интервенише, што је на следећем састанку Епархијског савета и урадио.

А сада морам да Ти кажем, исто и ово, да си Ти, када је била у питању и када се решавала моја животна судбина, учино све од себе, да ја после три деценије изгубим и парохију и свештенички чин.

Морам да Ти кажем, а осећам се дужним, као Твој духовни отац, да ја никада нисам у моме животу „јео кисело грожђе“, о коме говори премудри Соломон у Светом Писму, ни по било коју цену, па чак ни по „цену живота“, као што је то и овога пута било, и да због тога мирно спавам. Наравно, зато сам вероватно и овде где јесам. Но зар није и Христос, наш равнитељ и сравнитељ, пљуван, понижаван, шибан, и на крају од „првосвештеника“ и „свештеника“ ондашњих био бијен и убијен? Не понављају ли се то и данас „убице“ у мантијама, само за разлику од ондашњих који су вешали, данашњи су се специјализовали да убијају душу у човеку.

Призанајем, и исповедам да сам имао „грех језика“, а ко није, почев и од самих светих Апостола, али сам сигуран, да мојим унуцима неће због „киселог грожђа, трунти зуби“.

У немилосрдном обрачуну овог широког круга завереника, обрачунаваоци су се у обрачуну самном користили добро препознатљивим методама „осуђеног кнеза овога света“; лажима, преваром, обманом… И Ти си им Твојим саучесништвом на овај начин послужио као „оружје и оруђе“. Ја сам се насупрот користио само словом закона, како Христовог, тако и овоземаљског, и на свим судовима добио спорове, доказујући своју невиност. Будући да расплет тек почиње, ја ћу се и даље користити само ХРИСТОВОМ ИСТИНОМ и словом закона.

Имало би још много тога, али да не дужим више. Доста је и оволико.
Теби желим од Бога све најбоље, и опраштам Ти све, да би и мени Бог опростио. А имај на уму и то, да је човек велики онолико колико може да опрости.

Али, пошто се у Божанско правоссуђе не можемо ни накоји начин мешати, нити било шта придодати или одузети, остаје нам да чекамо Његов, једини и праведни суд. Исто као што написах и моме „судији инквизитиру“, ни Тебе због ове „чаше жучи“, нећу клети и проклињати. Али ипак треба имати у виду, да су нечије проливене сузе, због нечијег безакоња, мерило горчине нечијег овоземаљског живота. А човека ће увек сама његова недела проклети.
Твој духовни отац

У Сиднеју, о Божићу 2007. године

 +++

+++

+++

Писмо друго
Сиднеј, 13. јули 2008.

Духовни Сине мој,
„Високопречасни оче“,

Ових дана, пред Маријину свадбу, фарбали смо кућу и препакивали покућство, и у томе послу наиђем на овај Крст, кога сам од Тебе добио као „замену“ за ручни – парохијски, кога сам Ти својевремено поклонио, а кога Ти овом пошиљком враћам. Питаћеш се можда зашто? А можда и нећеш. Но не мари. Али за сваки случај, укратко ћу Ти објаснити, зашто Ти га враћам.

Када су у оно време, пре више од две хиљаде година римски сенатори одлучили да убију великог императора Јулија Цезара, (чији календар још данас српска Црква користи), а да би били сигурни, заверници су успели да за тај план придобију и његовог сина који се звао Бруг. Кад је Цезар у тој групи, гледајући смрти у очи, видо и свога рођеног сина, изговорио је кажу, оне данас сваком врло добро познате речи: „Зар и ти сине Бруте?“

Будући да су моји „убице“, били организовали један шири круг завереника, стицајем околности ту си се и Ти, духовни сине мој нашао, и како сам Ти у прошлом писму написао одиграо једну од кључних улога, као „ОЦЕУБИЦА“, забивши ми олучујући и „смртоносни ударац“, наравно крајње мучки, „ножем улеђа“. Поверовао сам да као СВЕШТЕНИК Бога Живога говориш истину у моменту када је се радило о мојој глави, и ето, преварио сам се.
Претпостављам да си сада срећан човек, који ужива у туђој несрећи.

У прилогу тога писма послао сам Ти и копију писма моме „инквизитору“, који је како сам чуо, целу годину дана гледајући смрти у очи, ових дана променио светом.

Кад кажем „убице“, имам разлога за то, јер је отимачина парохије са преваром која је у моме случају извршена, коју си Ти потпомогао и у којој си на крају сам великодушно и учествовао, истовремено била и отимање ХЛЕБА, а у духовном смислу, узимање свештеничког чина, по моме мишљењу, за мене је равно у световној сфери смртној пресуди.

У томе писму сам моме „великом инквизитору“ написао да ми никада, док сам жив, или ја или он, не пржи своју, у мојој невиној крви до рамена „окрвављену“ руку. Њему бар ништа у животу нисам помогао, јер нисам имао прилике, да би ме тако мрзео, као што сам Теби помогао.

Додуше, од Тебе сам се могао и надати, подсећајући се на ону француску изреку која каже: „Зашто ме мрзиш, кад ти никад у животу нисам ништа помогао“? И поред тога што сам му то написао и потписао, будући да је био личност без савести и карактера, односно једном речју најобичнији безбожни као најамник заогрнут свештеничком мантијом, пробао је да то уради у манастиру на дан устоличена вашег новог епископа, што сам ја наравно држећи се речи, одбио, јер никада нисам у животу пљувао па лизао.

Нисам га после тога више никад видео ни срео. Видео сам на телевизији прво, да су му неки разбојници зклали јадну мајку, а онда сам чуо да се тешко разболео, а ових дана сам из новина видео, да је отпутовао Богу на ИСТИНУ, да би за своја дела – недела, „примио и плату своју“.

Тако и са Тобом духовни сине мој. Приликом нашег задњег виђења на гробљу у Руквуду, учинило ми се да си хтео да ми се јавиш, док сам ја са неким разговарао. Можда јеси, а можда и ниси, нисам сигуран, јер кажем да ми се учинило, а Ти знаш да ли си или ниси имао намеру да се самном после свега и „рукујеш“. Ако јеси, то је још једно сведочанство Твога „људског“ некарактера“.

Наравно, истим разлозима руковођен сам да Ти вратим и овај Крст, и да те исто замолим, као што сам то и њему написао, и под истим условима: немој више никад да ми пружиш своју руку. Крст Ти враћам, зато што би ме стално подсећао на то, да сам га примио из те Твоје руке, а када угледам руке мојих инквизитора; Твоју, Ђура Ђурђевића, Ненада Ђурашиновића и осталих, на њима увек угледам трагове моје невино проливене крви. Ово је још једно сведочанство, како се лепо слажу, и заједно под руку иду, „крвопије и мантије“.

Но, као духовни отац Твој, спасења Твога ради, а под условом наравно да у Бога верујеш, јер човек који је у стању да овако недело, над другим човеком учини, (не мора тај ни да му буде духовни отац), тај у Бога сигурно не верује, сматрам да имам право да Ти дам и један чисто духовни и „очински“ савет: Било би, мислим за Тебе, душекорисно да се обратиш Твоме надлежном епископу, да клекнеш пред њега и кажеш му ИСТИНУ, која ће Те можда „ослободити“.

Ово горе, „ако у Бога верујеш“, написао сам са разлогом, јер Спаситељ наш каже: „Неће свако који ми говори Господе, Господе, ући у Царство Небеско, него само онај који ТВОРИ ВОЉУ Оца мојега који је на Небесима“. Вера се дакле доказује и оправдавапо по овоме и по светом апостолу, ДЕЛИМА. А у моме случају, од онога како сте се ви у „тријумвирату“ (Ти, Ђуро Ђурђевић и Михаило Кнежевић) договорили, и како сте показали, Ваша недела, односно како сте „делали“, и како си ми Ти пренео, цитирам лично Твоје речи: „Воља Божја, владичански благослов, моја послушност“, није било ничега: ни Божије воље, ни владичанског благослова, ни Твоје послушности. Нечија ДРУГА ВОЉА је том приликом испоштована, јер мене је требало, пошто је било тешко одрубити главу, барем сломити кичму, и тако живог сахранити. „…Првосвештеник и Свештеници“!?

Без обзира на овај савет, када сам казао да сумњам да Ти уопште у Бога верујеш, а на основу свих поступака према мени, коначно сам стекао утисак да и Ти, без обзира што преко двадесет година носиш православну свештеничку мантију, немаш у Твоме свештеничком животу, раду и поншању, са Богом и са вером у Бога никакву везу, нити ишта заједничко. Сад тек могу мирне савести да закључим, да си и Ти био једна моја велика грешка.

Наравно, из тог разлога сам убеђен, да Ти каао најамник у Христовој Њиви, овај мој савет нећеш узети у обзир, нити о њему размишљати.

Но, да ме неби погрешно разумео, овај савет није због мене, јер мене сте „инквизиторски убили“, и самном сте завршили свој „крвави пр“, него искључиво збот Тебе, и спасења Твоје душе, и ако је шта од ње још остало, јер по речима Светих Отаца: „Хришћанина без вере не може бити, нити вере без љубави, нити љубави без добрих дела (1. Кор. 13, 1-8). Иначе, Свети Владика Николај Жички каже, да „такав хришћанин остаје ништа друго до незнабожац, иако исповеда Име Божије и Христово.

Твој духовни отац,
од стране Твога епископа „деклараторно рашчињени“ свештеник
Драган Сарачевић