Вести

У уводу свог сажетог али заиста дубокомисленог разлагања “Каноничност двоструког осуђивања у Цркви“, Жељко Которанин истиче да смо данас:

за новинар.де  Часлав М. Дамјановић 02.08.2010

+++

“Сведоци смо да се изричу и потврђују двоструке казне у СПЦ.“
“Двострука казна означава изрицање казне лишења свештеничког чина истовремено са одлучењем од мирјанског општења. Оваква пракса има своје упориште у Уставу СПЦ члан 216. под а) тачка 9.“(1)

Иако Которанин то не спомиње, очигледно је да наведена чињеница захтева одговоре на два суштинска питања:

Како је “казна лишења свештеничког чина“ уопште повезана са “одлучењем од мирјанског општења“?

И како је такво накарадно, може се рећи чак ознашко-удбашко скрнављење слободе – заправо de facto забрана слободној људској мисли да се чује у јавности – управо de facto идеолошко политичко партијашко убиство…

…како је уопште дошло до тога да таква злочиначка политичка премиса уопште нађе “своје упориште“ у православном Уставу православне СПЦ?
Закључак истог списа – иако је вредно поново нагласити да Которанин то уопште не спомиње – ипак даје одговор на горња питања:

Прво:
“Из овог малог приказа видимо да одредба Устава СПЦ која предвиђа двоструко кажњавање мимо речених изузетака – није у складу са канонима.“
Значи – “одредба“ – “није у складу са канонима“.

Друго – због чега “одредба“ “није у складу са канонима“:
Иако се “одредба“ “може довести у склад уколико се ограничи на изнете изузетке“ – ипак – “у примени ове уставне одредбе не налазимо ни трага канонскоме предању.“

Треће – шта је стварно значење “одредбе“:
“Двоструко кажњавање се у ове дане користи у циљу прогона “непослушних“ и застрашивања свих осталих.“

Четврто – шта је стварни мотив “одредбе“:
“А све то из страсне мржње.“

И пето – шта је заиста циљ “страсне мржње“:
Циљ је – “на штету Цркве.“(2)

И гле… једино истинито чега смо данас сведоци – јесте:

Прогон оних које је црква “одредила“ за “непослушне“!
Прогон “непослушних“ зато да би се “застрашили сви остали“!

А пошто су прекршени православни Канони, те сходно томе пошто Устав СПЦ јесте деформисан – јер би требало да буде православни Устав православне Цркве – а прогон “одређених“ “непослушних“ да би се “застрашили сви остали“ непобитно нема везе са православношћу и непобитно јесте производ “страсне мржње“ – према томе јесте непобитно:

Да заиста једино истинито чему данас јесмо сведоци – јесте:

Узурпаторска активност “поретка јереси“ – камуфлирана нашом “Црквом“ – која заиста јесте – “на штету Цркве“ – на штету наше Цркве.
Та злонамерна активност је умишљена, диригована од споља од Цркве, систематска, и наизглед добро камуфлирана…
Та злонамерна активност у бити заиста јесте идеолошко политичко и партијашко убиство…

…стога је стварни одговор како је таква злочиначка политичка премиса уопште доспела да нађе своје покриће – “своје упориште“ – управо своју камуфлажу – у православном Уставу православне СПЦ – заиста заснован на некадашњем ознашко-удбашком скрнављењу слободе – настављен данас под камуфлажом “одредби“ – јер “одредбе“ заиста не штите нити Веру нити Чистоту Духа Православља – већ им је једина одредница заиста “страсна мржња“ Вере и Чистоте Духа Православља.
Према томе, изванредно документован и образложен закључак конференције за медије са темом “Одлука Врховног Суда Грчке у случају оца Симеона (Виловског) и стање у Српској Православној Цркви“, одржане 26. јула 2010. у Медија Центру у Београду – да “стање у коме се налази СПЦ заслужује посебну пажњу јавности“ – јер “све супротности унутар“ Цркве “ових месеци“ заиста јесу “испливале на површину“ – и то “у виду рушења канонског и уставног поретка у Епархији рашко-призренској“ – што јесте “довело до исељавања монаштва из својих манастира у потрази за њиховим прогнаним духовником Владиком Артемијем“ – и што јесте “створило две супротстављене групације унутар Српске Православне Цркве“ – на шта заиста “разјашњење може да пружи“ једино “одлука неутралног и непристрасног ауторитета“ – и што се заиста и догодило налажењем тог “ауторитета у Врховном Суду Грчке у случају екстрадиционог процеса против оца Симеона“ – по свему се испоставља да упркос својој неприкосновеној тачности – легална битка за Правду и Истину мора да се навеже на суштину – мора да се надовеже на битку за Чистоту Православног Српског Веровања…

…мора да се надовеже на духовну битку против јереси која је узурпирала нашу Цркву.

Јер… иако јесте грозна чињеница да је на поменутој конференцији за медије – тајац био једина реакција јавности Србије на изнесену документовану и чињеничну стварност повреде Правде и Истине – јер је јавност наравно била тотално необавештена – ипак… не ради се само о “налажењу неутралног и непристрасног ауторитета“:

Једини ауторитет у духовној битци против јереси је Правда самог Господа Бога – што дословце каже и Свети Сава у 25 глави Типика:
“Побожност, љубав и јединство“ у братству – претпоставља се броју!“

Зашто?
Зато јер је боље:

“Један који чини вољу Господњу!“

Бољи од чега?
Бољи – “него множина безаконика“!

А Типик Светог Саве узурпатори су избацили из образовања побожности и оданости и продубљивању Вере – Типик је избачен из нашег црквеног образовања!
Зар ова подла чињеница не доказује обмањивачко пребацивање Чистоте Вере у мутљаг лукавих тумачења и у смишљено траћење времена на прегањања наметнутим тумачењима… да ли је… да ли је шта?

Да ли је ауторитет – ауторитет?

А пошто је “ауторитет“ узурпирао власт “ауторитетом“ “поретка“ – “ауторитет“ је према томе неприкосновен и свака дискусија је узалудна!
Према томе… стварни ауторитет – Господ Бог – јесте анулиран!
Према томе… узурпатори заиста јесу зацарили у нашој Цркви:

Јерес!

Јерес као таква, и селективна дозвољена Правда “поретка“ – своде се на драконску формулацију Лажи италијанског Франтинија који је “рекао за већину чланица ЕУ и неких других земаља света“ да:

“Мишљење Међународног суда правде значи да се у вези с Косовом о свему може разговарати осим о статусу“!(3)

Према томе узурпаторска активност “поретка јереси“ – заправо “множине безаконика“ – активност заправо “страсне мржње“ – заправо јерес камуфлирана нашом “Црквом“ – заиста јесте директно усмерена – “на штету наше Цркве“!
Јер… ко је неприкосновен?
Није неприкосновен Бог Господ – не – неприкосновен је “статус“!
А шта је “статус“?
“Статус“ је – “ауторитет“ “поретка“!
“Статус“ је “ауторитет“ “поретка“ узурпације Цркве.
“Статус“ је – као “у вези с Косовом“ – “о свему се може разговарати“ – “осим о статусу“ – тако и о узурпацији Цркве – “о свему се може разговарати“ – “осим о статусу“ – “ауторитета“!
То значи – “о свему осим о“ – устоличеној јереси!
Јер… статус јесте устоличење неприкосновеног!
А то значи – устоличена јерес је – неприкосновена!
Зар не?

Расколници…

Иако неук, усуђујем се да питам – шта је заиста раскол?
Да ли је раскол – раскол јединства цркве?
Или је раскол – раскол јединства Вере?
И иако неук… усуђујем се да кажем отворено, гласно и једноставно:
Верујем да је раскол заиста – раскол јединства Вере!

Расколом не сматрам начињање поретка Цркве, нити нашињање- ма каквог поретка који је узурпирао Цркву!
Расколом сматрам – ороњавање Вере!
Расколом сматрам – раскољавање Суштине Вере!
Расколом сматрам – раскољавање Чистоте Вере!
Расколом сматрам – уношење јереси у Веру!

Сходно томе сматрам да борба против раскола мора да буде само једно:

Борба против раскола мора да буде – једино борба за Чистоту Вере!
Борба против раскола мора да буде – Борба за Чистоту веровања у Господа Бога!
Борба против раскола мора да буде – за послужење Цркве да предводи ту непрестану борбу за Чистоту Вере!

Quo vadis, frater Irinej?

Као разумном и разложном вернику… иако свакако неуком… увереном у претходно изложено – верујем да оно што понавља епископ Буловић – мада нажалост не само он – да то уопште не одговара Вери!

И чак и више – уверен сам да се и његова и њихова реторика – не односи на Веру!
Зато се усуђујем да, иако неук, анализирам верску неприкосновеност епископа Буловића… који је, на супрот мени неуком – врхунски “ауторитет“:
Шта њему даје за право да постави питање:

Quo vadis, frater Artemie?

“Поанта“ – како то кажу извесни у отаџбини уместо поента – овог епископовог питања – сходно мојој неукости – јесте једноставна:

Врхински теолошки “Ауторитет“ – обскбљен знањем латинског и литературе – пита наводно “кукаквног“ православног владику Артемија – “куда срља“!
И онда сам “Ауторитет“ – и то врло интелигентно и врло сажето и врло теолошки одговара на то своје наводно теолошко питање:
Прозива владику Артемија – frater Artemie!

Ауторитет зна да би то чак и неуки као ја – морали да схвате као оптужбу да владика Артемија:
“Срља“ у “јерес“.

Зар то није једино логично и једино теолошко објашњење због којег је теолошки “Ауторитет“ унизио владику Артемија – римокатоличким “фратрем“?
И зато… ево шта “Ауторитет“ у својој посланици каже владики Артемију:

“И овде сам сагласан, апсолутно сагласан, са констатацијом брата Атанасија – из његовог, већ навођеног, данашњег писма мени – о Вашем методу у вођењу дијалога-монолога“:

“Владика Артемије заобилази тему, избегава да се суочи са стварношћу, са истином Цркве.“
Чини ми се неуком да то значи да је “поанта“ “Ауторитета“:

Избегавање суочавања са стварношћу!
А по њему – испада да је стварност – истина цркве!

Истина цркве… али “упркос свим разликама у мишљењу и у вредновању мисије Цркве у нашем историјском тренутку“, и пошто сте ми “брат у Христу“, и пошто “још увек нисте прекорачили Рубикон раскола – мада сте крочили на његову обалу, ипак ћу дати налог да Информативна служба објави Ваш текст.“
Доцније ћу се неук вратити на стварност “Рубикона раскола“ – али овде наглашавам да теолошки “Ауторитет“ који инсистира на “Истини цркве“ – каже јасно и гласно:

“Даћу налог“.

Нема наравно ничег чудног у томе да је власт “Ауторитета“ да “даје налоге“, зар не? Али… теолошки “Ауторитет“ каже даље:

“Наравно, притом ћу се и ја, поучен Вашим примером, позвати на морално начело да се чује и друга страна, изворно Audiatur et altera pars, па ћу своје сараднике замолити да на сајт ставе, после Вашег текста“ – “и овај мој коментар, који, ако ћете ми веровати, није нимало недобронамеран и небратољубив у односу на Вашу личност.“(4)

Дакле… “Ауторитет“ ће “своје сараднике замолити“ – “замолити“ – “да на сајт ставе“ његов текст – “после Вашег текста“ за који им је “Ауторитет“ – “дао налог“ – да га ставе пре његовог текста!

Иако јесте нелогично је да ће “Ауторитет“ за један текст – “дати налог“ – а да ће за други текст “замолити“ – може се помислити да питање нема никакве везе са логиком – особље Обавештајног одјела толико мрзи владику Артемија да због тога “Ауторитет“ мора да особљу да изричити “налог“ да почине нешто што је супротно њиховој мржњи – а пошто остало осим владике Артемија – није проткано мржњом – “Ауторитет“ ће то учинити као доследан “брат у Христу“ – и зато ће особље Обавештајног одјела за стављање својег текста – “замолити“!
Али…
…не сме се изгубити из вида и теолошка “поанта“:

“Рубикон раскола“

Mожда је потпуно другачији смисао питања “Quo vadis, frater Artemie?“

Да ли се питање “Ауторитета“ – питање владики Артемију “куда срља“ – Quo vadis – можда односи на питање – “Куда срља СПЦ?“ – “Quo vadis СПЦ?“
Ова претпоставка је врло вероватна пре свега због “Ауторитетове“ клевете да је владика Артемије – заправо “frater Artemie“ – и да “још увек није прекорачио Рубикон раскола“ – мада јесте већ “крочио на његову обалу“!

Зачудо, анализу нелогичности да ће за текст владике Артемија “Ауторитет“ “дати налог“ – а да ће за свој текст “замолити“ – и претпоставку да је посреди можда мржња “Ауторитета“ и особља његовог Обавештајног одјела – надовезаних на “Ауторитетов“ “Рубикон раскола“ – логично је схватити – као мржњу “расколника“! Тиме се ово моје неуко расуђивање и моја неугледна дрскост да тумачим Логос Ауторитета – надовезује и на нека друга подпитања:

Пре свега, Рубикон, frater, Quo vadis, мржња расколника… све заједно – не доказују Веру – напротив, све заједно – доказују – јерес!
То доказују и многи, многи коментари очевидаца. Ево једног:

“Био сам у недељу у Шишатовцу. Ситуација је веома драматична. Синод ће учинити све да владику Артемија измешта из једног манастира у други, до смрти. За сада владика Василије сремски је одлучан“, али “проблем у Шишатовцу је што ће конак бити готов за три недеље али они имају спроведено грејање али немају котларницу нити зграду за котларницу.“

“Владика и монаси се хране захваљујући једном угледном добротвору који их је снабдео храном за три недеље.“
“Владици су укинути сви приходи и он и монаштво су у тешкој ситуацији.“

“Супруга ми је потврдила (сазнала је од оца Варнаве), да је све ово тачно, а сутрадан ми је јавила да су Владики одузели и ауто.“(5)

Дакле… “владици Артемију укинути сви приходи“!
Дакле… “владика и монаси се хране захваљујући добротвору“!
Дакле… “измештање из једног манастира у други“!
Дакле… “измештање до смрти“!
Дакле… владици Артемију – “одузели и ауто“!
Дакле…
… дакле одлука Синода – није – ознашко-удбашко скрнављење слободе!
Дакле…
…дакле одлука Синода – није – de facto елиминација слободне људске мисли да се чује у јавности!
Дакле…
…дакле одлука Синода – није – de facto идеолошко политичко партијашко убиство!
Дакле…
…дакле треба да поверујем у све ово да – није – и да није de facto!

И да према томе дакле уопште није чудно како је таква злочиначка политичка премиса уопште доспела да нађе “своје упориште“ у православном Уставу православне СПЦ!

А зашто није чудно?

Да ли није чудно зато што “Ауторитет није “нимало недобронамеран“?
Да ли није чудно зато што Ауторитет није “небратољубив у односу на личност“ владике Артемија?
Да ли није чудно зато што је “Ауторитет“ Артемијев “брат у Христу“?

Или…

Да ли није чудно зато што “Ауторитет“ зна “Истину цркве“?
Или…

Да ли није чудно зато што је лажна “Ауторитевова“ клевета да је владика Артемије на “Рубикону раскола“?
Како год се Ауторитетова реторика обрне… увек дође до раскола…

Раскол…

А прогоњени црноречки монаси кажу:

“Говорити истину није антицрквена делатност
него дужност свих
православних хришћана особито монаха.“

И кажу прогоњени црноречки монаси:

“Ћутати пред лажима знак је пристајања на њих.“
“Зато не можемо ћутати ма колико се
наше излагање истине називало
“антицрквеном делатношћу“.
“Онима који би да нас казнама ућуткају
говоримо:
“Богу се треба покоравати више него људима.“(6)

Прогоњени црноречки монаси говоре о Вери и Истини – зато кажу:
“Благослов за сајт нисмо тражили од свог духовника.“

Али… прогоњени црноречки монаси кажу и о расколу:

“Надаље се помиње и уплата Десанке Крстић за регистрацију сајта од 5. маја 2010. год. у износу од 130 еура и контакт са рашчињеним свештеником Драганом Сарачевићем из Аустралије, уз оптужбу да “црноречани имају активну везу и финансијску подршку од, расколничке, бивше СПЦ парохије у Торонту која је пришла грчким старокалендарцима“.

Па пошто се испоставља да “Ауторитет“ сматра кокетирање са онима које он назива “расколницима“ – прогоњени црноречки монаси се чак и извињавају “Ауторитету“:

“Чињеница је да је Десанка Крстић уплатила новац за сајт али је чињеница и то да ми у том тренутку нисмо имали информацију којој Цркви она припада.“
“У мору контаката које остварујемо преко и-меила, са људима које никада нисмо видели, признаће аутор текста, тешко је пророковати ко је расколник и каква ће нам осећања пренети у писму.“ И наивни хвала Богу, и поштени хвала Богу – какви заиста јесу – кажу “ако је истина да су поменуте особе прешле грчким старокалендарцима“ – “онда их јавно молимо да се врате у крило Српске Православне Цркве“ – а не знају да су у оба случаја добри православци били приморани да сачувају своје православне цркве и своју Чистоту Вере од погрома диригованог из истог тог центра који представља и сам “Ауторитет“!

Мада… али можда и знају… јер потписник ипак моли “и аутора текста“ – “Ауторитет“ – “да не превиди чињеницу да је за обнову цркава из “мартовског погрома“ СПЦ примила од јеретика (католика, протестаната, англиканаца…) много више од 130 еура и да то није сматрано преступом…“ тако да се из тога испоставља да “у овом тренутку изгледа најбитније да се објави Цркви то да су црноречани примили 130 еура од расколника – да су примили писмо од њих – и да су због тога – непријатељи Цркве“! Па зато каже:

“Ко има уши да чује нека чује и нека схвати сву безочност и слепило појединих људи из Цркве.“

Али, каже и да сарадња са наводним расколницима:

“није ради стварања расколничке секте у СПЦ
него ради објаве и одбране
истине која је озбиљно нападнута.“

И зато “нека би дао Бог да и мене изазивачи немира у Цркви казне као и њих јер ми је савест чиста. Сваку такву казну у овом тренутку сматрао бих за благослов Божији. У томе би свакако ауторима оваквих удбашких памфлета помогла моја целокупна електронска пошта коју могу добровољно доставити на увид аутору да би имао што више аргумената за осуду“ јер “Јавност би требала да зна и то – да све што је објављено у удбашком памфлету Епархије рашко-призренске – плод је прислушкивања телефона и лоповског упада на меил а не “читања информација које су остале у компјутеру“!

“Колико су оптужбе и судови таквих људи исправни
и колико могу помоћи
да се једнодушност у Цркви врати
нека свако просуди.“
“У сваком случају, сајт црноречког братства у егзилу
ће и даље благовестити истину.
Ако би он заћутао камење црноречко би проговорило.
Амин.“(7)

Зашто би се дакле прогнани монаси, који немају где да се моле и где да верују… и који највероватније немају шта да једу – зашто би се бранили не само од раскољништва – већ и од Ауторитетове мржње раскољништва?

Упркос чињеници да не само да немају везе ни са једним ни са другим – већ и да о историјату раскољништва заиста нијесу информисани?
И најзад… зашто прогнани монаси помињу удбаштво у вези са ауторитетом епископа Буловића? Да ли можда због податка који је Јанко Бојић недавно навео у његовом отвореном писму “Кардиналу Мирку (Буловићу)“:

“Сазнадох овијех дана да сте из велике партизанске породице, па да сте као такви колонизирани у Бачку. И не само то. Они партизани из ваше фамилије, негде тамо у Далмацији, својевремено поклаше на најбруталнији и најсвирепији начин неколико лојалиста који су били одани отаџбини. Главни кољач, по несрећи, рекоше ми, био је ваш стриц.“

И зато пита Јанко Бојић:

“Па када је тако, зар би се било ко требао запитати зашто сте ви издали СПЦ?“(8)

Без обзира на тачност или нетачност овог податка – иако је поменути Јанко Бојић познат да не износи измишљотине и да наводи одговорне и веродостојне изворе – чињеница јесте да ни реакције, нити мржња ЦК узурпатора наше Цркве заиста нису – нису ни верске – нити теолошке – већ су заиста политикантске, клеветничке, идеолошке и… неситините.

Корисно је зато на крају напоменути да не постоје – да не постоје нити у иностранству нити у отаџбини никакве организације православаца које делују против јединства наше Цркве.

То је заиста клеветничка ујдурма најмљених узурпатора Синода да би камуфлирали своја разарања цркве.

Оно што заиста постоји то су православни верници, свештенство и монаштво који су искрено одани Вери и којима је јасно да су узурпатори Синода и Цркве ти који смишљено спроводе раскол Цркве – разарањем Цркве – заправо систематичном ликвидацијом Православља у нашој Цркви!

Зато се њихова најмљена осионост према владики Артемију и према Православљу наше Цркве мора третирати као оно што заиста јесте:
Као мржња Вере!

И као мржња Веровања у Бога!
И зато се целокупна јавност – и локална и страна – мора детаљно упознати са давнашњом обманом узурпатора којом су Српску Националну Борбу за проповедање Чистоте вере намгарчили лажном налепницом раскола!

И зато се уз све легалне и законске злочине које су узурпатори починили и настављају да чине у њиховој Операцији:
“Отимање Рашко-призренске епархије“

Mора фокусирати на Веру!

Mора се препознати јерес и у њиховом злочину и у њиховој реторици!

Мора се алармирати православно верништво да је сврха злочина узурпатора ликвидација Православља у нашој Цркви – што је заиста горе од сваког стварног… па чак и измишљеног раскола!

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com

________________
(1) “Каноничност двоструког осуђивања у Цркви“, Жељко Которанин, www.mancr.org, 25/07/10
(2) Исто
(3) “Тадићев емисар известио министре ЕУ о ставу Србије“, Бета, 26/07/10
(4) “Службено и уједно лично писмо Епископа бачког Иринеја Епископу умировљеном рашко-призренском Артемију“, Информативна служба СПЦ, Бр. 23, 22/07/10
(5) PravoslavnaTribina Digest, Vol 56, Issue 101 25/07/10, 17:44:15-0700
(6) Д Ап. 5, 29
(7) “Саопштење за јавност поводом текста објављеног на Званичној интернет презентацији Епархије рашко-призренске под насловом “И поред апела владике Артемија настављају се антицрквене активности одбеглих монаха“, www.mancr.org
(8) “Истина о посети Владике Артемија Канади“, Јанко Бојић, 07/27/10, Лондон, Онтарио