logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    695 пута прочитано    Датум: 28.07.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Ало Јохане...Аутентичан мостоградитељ духовности“, снисходљиви говор епископа Иринеја Буловића пред оцем његовог позива,

за новинар.де Ленка Летић,  27.07.2010

+++

али не и оцем православних хришћана, обавезао ме је да искажем своје гадјење према лицемерству. И у комунизму, злу према човеку и будућности човечанства, постојао је акценат који се стављао на искреност и на одступање од лицемерства. Колико тек онда у хиршћанству постоји чување од лицемерства? Свака хришћанска мисао је бежање од лицемерства.

Господин Иринеј Буловић бираним речима, које пре свега жели да употреби као наивну понизност пред оцем „васељене“, тачније оцем свог позива, користи да ода почаст врлинама које немају ништа заједничко са врлинама хришћанске љубави Господа и свих светих који су следили пут Господа и тако свети постали.

Доктор теологије, оно што је по позиву господин Иринеј Буловић, дозвољава себи да у говору искаже гануту изненађеност да отац Запада тако добро познаје пут и крст православља. На српским пашњацима и пастир без школског образовања зна да отац Запада будно прати и проучава сваки пут и путељак православног хришћанства.

Господин Иринеј Буловић једном реченицом прекрива два значења, или како се у српском народу каже једним ударцем лови две муве, узима за пример светог Иринеја Леонског и тако даје почаст и свом оцу и себи, јер како каже своје монашко име је бирао по узору на светог Иринеја Леонског. Враћа се у освит трећег века по родјењу Христа у ком је хришћански живео поменути светитељ. Како сам каже у свом напуклом сећању, овај пример узима са заборавом да ни обућа на нагама није била иста хришћанима из тог периода и хришћанским марионетама у данашњем веку. У свом напуклом сећању потискује истину да су хришћани тог периода мукотрпно живели и са муком прелазили раздаљину континента, а да је отац, коме он одаје част, негован, вожен и чуван онако како су се у том периоду чували фараони, цареви и сви владари људских живота.

Гануо га је чин даривања крста и прстена, па и речи блиског сарадника оца коме се он клања, у којима им је објаснио да их отац „васељене“ доживљава као признате епископе, јер да није тако добили би неку књигу или неки други прикладан поклон. На овакав начин у српском народу размишљају доконе старице које после неке гозбе пребирају по поклонима и спрем вредности поклона коментаришу колико их је ко уважио, али то је за старице којима је дато право да у смирају свог живота имају време за машту која увек није блиска реалности.

Верујем да ни Јоспи Броз Тито, који је био атеиста, највише дариван и највише дарова дао, није себи дозволио да пребира по примљеним поклонима и доноси закључак да ли га је неко уважио као истинитог председника Југославије или не. Тај и такав човек је стабилно стајао на својим ногама и није му требало признање ни Истока ни Запада о свом председничком постојању. Зашто онда гопсодину Иринеју Буловићу треба признање да је он заиста епископ православне цркве? Вероватно из разлога што свако јутро умивајући своје лице пита себе да ли ће се у дану који је пред њим на његовом лицу видети да он зна да носи улогу епископа православне цркве.

Прави српски домаћин, без школског образовања, заобићи ће и кафану, и кућу лошег комшије, и руину загризле гатаре, а доктор теологије, епископ спрпске православне цркве, не заобилази ни једну институцију која проучава годове на православном крсту и тражи пукотину у коју ће увући свој разорни материјал и покидати крст на делове који ће нестати као што и балон од сапунице нестаје.

Господин Иринеј Буловић је својом безосећајном душом ставио многе терете на плећа искрених хришћана. И да је то само тежина терета хришћанска плећа би већ ојачала. Али није то само терет који им је он ставио на плећа, то је бол којом им је осакатио душе. Мирно спава и мирну лициемерну игру речи и даље прелива преко својих уста. Може ли искрен хришћанин мирно да спава носећи у свом сећању мисли да је теретом успорио нечији недужан живот? Не може ни атеиста, не може ни глава која у себи носи пукотине сећања, па не може ни искена хришћанска душа.

У епархији, и бастиљи коју је он направио од православног двора у ком је само подстанар у времену свог службовања, пена интрига више ври од палацања језика у змијском гњезду. У тој пени он негује своје биће и путем те пене он доноси суд и доноси своје личне законе. Јеванђељем се служи на исти начин као и отправник возова што се служи возним редом. У Јеванђељу он пребира по речима, као и отправник возова што пребира по сатницама у реду вожње.

Као што је у случају владике Артемија и архимандрита Виловског рекао да неко мора да буде крив, тако и у својој бастиљи поступа. Он је човек који је саздан од мисли да се у другом човеку тражи само кривица. Он је човек који је саздан од личног закона да се кривим прогласи свако ко испљуне садржај пене који не жели да прими у своју душу. И кад пред њега стане биће поносно храбро да пред његове ноге испљуне побеснелу пену његових штићеника, тад господин Иринеј Буловић више нема милост и више нема ништа заједничко са светим Иринејем чије је име као завет на себе примио. Тад је то Мирко син оца Михаила и мајке Зорке Буловић, момчић који је из себи знаних разлога уписао Теологију и примио монашки постриг. У том тренутку можете стати пред њега и рећи „прихватам све због чега ми се суди, прихватам и све речи којима ми се ставља кривица, али не прихватам да одем са хришћанског пута и са камена цркве у којој је остало моје детињство, па стога молим вашу силу да ми се не отима фењер из руке чију светлост моја деца треба да следе, и не пристајем да ми се одузме хришћански хлеб којим треба да храним животе своје деце“…и после реченог нећете наићи на милост и нећете дотаћи хришћански завет у њему, већ ћете немо стајати и слушати речи, оне које вас касније прате кроз цео живот, оне због којих касније падате и устајете и које на вас стављају лепљиву бол које се никада не можете ослободити и из чега ћете направити много грешака, јер из бола никада не излази песма већ само болни крици…“ја сам обавештен да имате лепу кућу, продајте је и збрините своју децу“…

То је господин Иринеј Буловић, и такве његове речи су материја из које су изашле све његове тешке речи и тешка кажњавања…једино се не зна колики је број јецајућих душа које је он затровао честицама из те материје.

Оно што знам када је господин Иринеј Буловић у питању, то је да ћу до самог свог распећа ићи али се нећу повући пред истином да он сем титуле епископа са Господом и Његовим милосним путем нема ништа заједничко. Оно што знам и чега се нећу одрећи ни када последњи клин забоду у удове моје је то, да ми је господин Иринеј Буловић огадио хришћанске присталице. И оно што се заборавити не може то је да ми је његова суровост креирала даљи животни пут, да је на шеми таквог животног пута много успона и падова, много дивљих и болних јецаја док некоме у мантији не поверујем и још теже и болније да верујем у људска уста која речи славе према Господу изговарају.

Када ти живот разнесе раздражена рука цивилне безосећајне душе, кажеш да је то била рука монструма. Ударац узвратиш или монструмско недело предаш суду, и већ тад знаш да ћеш добити оштету за претрпљену душевну бол. Али кад ти живот разнесе миропомазан епископ, онда из љубави према Богу затвориш своја уста у вечно ћутање. На то се не одлучиш да би монструма поштедео, већ да би од света сакрио срамну истину да у редовима Господа постоје нељуди. Ћутиш из љубави према Ранама које су на Распећу болно крвариле због исте нељудске материје. Јер која је мајка заборавила гроб детета, и које хришћанска биће може да заборави гроб своје душе?…утеха се налази у зеници ока док посматра упаљену свећу и молитви која избија из гробне хумке „дај ми Боже снагу овог пламичка да корачам даље и да кроз оне који Те славе не окренем главу од Тебе“…

Господин Иринеј Буловић је прво непријатељ себи, затим је стасао у непријатеља православља и свих православних хришћана. Ове речи нису речи лажи и речи горчине, ове речи су речи горке истине, оне које се човек не може одрећи и када би га ставили на сва распећа васељене. И ово нису речи освете, ово су речи из бића које је недужно раскомадано руком миропомазаног епископа. Речи бића чији су комадици састављени руком милостиње, и чији комади и данас чине некакву целину, не ради жеље за животом, већ ради жеље да та милостива доброта не помисли да се није успело, и жеље да се оваквим животом сачува Господња истина од љаге оних који су у име Његово миропомазани.

И зато „одбегли“ косовски монаси НЕМАЈУ право да попусте и да се покоре.
Нису само они кренули са Косова, са њима су кренуле и све невидљиве иконе православља, мучеништва…са њима су кренуле све латице косовских божура…кренули сви гробови српског постојања…са њима су кренуле све сузе дечијих очију које сем изолације енклаве друго право детињства не виде…и НЕМАЈУ право да попусте и да се покоре, јер ако то учине учиниће исти подсмех, поругу и бљувотину према епископу Артемију, коју су му учинили сви они са седом брадом, и сви они са жутим кљуновима који још нису свесни да су из љуске у живот ушли, али су већ мржњом подсмеха задојени.

Ленка Летић, 27.07.2010




5 коментара у вези “Reči gorke istine”
  1. Rimski papa prsten daje samo svojim biskupima, sto znaci da je Irinej Bulovic postao unijatski biskup, zato nikoga ne trebaju da cude njegove reci i ponasanje, a pogotov nikoga netrebaju da cude njegovi napadi na Vladiku Artemija i njegovu duhovnu djecu koji su olicenje Pravoslavlja. Sto se tice monaha koji su napustili Kosovo, u njihovoj borbi za Pravdu i Istinu resava se i sudbina SRBSKOG NARODA kome oni pripadaju, zato oni moraju da istraju do kraja u svojim pravoslavnim stavovima i borbi za Istinu!

  2. U ovom tekstu kao da su moja osecanja izrazena i mnoge moje reci izrecene…I tesko je to breme za nositi…
    Stasno je to breme i opasno koje navlaci koprenu na ionako mracnu buducnost, odkako smo postali SVESNI svega: i ko je na celu drzave, i ko je na celu crkve. I koja je to zemlja ciji obraz gazi ceo svet, kojoj se svi podsmevaju, koju svi cerupaju i koja se pravi da to neprimecuje…, koja daje svoju decu i njihove organe kao krivce i izvinjava se “nazovi narodima”, koji su punilili jame i iz kojih su se culi jau…
    I pitam se, kao u bunilu: “Odakle su ovi…kako to da zaglibismo dovde?! Demonska vlada-Demonska crkva!
    CRNA SRBIJO!
    A jednom davno Sveti Vladika rece:
    “Neka nam skola bude sa verom, politika sa postenjem, vojska sa rodoljubljem, drzava sa Bozijim blagoslovom”.
    Neka se svaki vrati Bogu i sebi; neka niko ne bude van Boga i van sebe da ga ne bi poklopila JEZIVA tama tudjinska sa lepim imenom i sarenom odecom.
    Neka se svak ko je srpski rodoljub potrudi da zadobije Carstvo Nebesko, kojim se jedino moze odrzati carstvo zemaljsko na duze vreme…”
    VRATIMO SE BOGU. VRATIMO SE BOGU BRACO I SESTRE; MOLIMO SE IZ DNA DUSE DA NAS GOSPOD POMILUJE…DUZNI SMO DA SE MOLIMO VISE NEGO LEBA DA JEDEMO! JER OD OVOGA I “OVIH” SAMO NAS GOSPOD MOZE SPASITI.
    A VLADIKA ARTEMIJE I ARHIMANDRIT SIMEON (ZA KOGA NAM JE DUSA KLICALA OD SRECE KAD JE OSLOBODJEN) I MONAH ANTONIJE (SA KOJIM SMO SE ZAJEDNO “MRZNULI” I JECALI ISPRED PATRIJARSIJE) NE SMEJU DA POPUSTE, JER SU NAM JEDINA UZDANICA! GDE BISMO MI BEZ NJIH!
    STOJTE HRABRO NA BRANIKU VERE A MI CEMO VAS S LJUBAVLJU I TOPLOM USRDNOM MOLITVOM PODRZAVATI!

  3. Такође, приложимо и ми (лично!) своју добру мисао и
    добру реч, исказану благословима, толико потребни нашем
    народу (и сваком од нас понаособ!), као Пророк Мојсије
    Израиљском народу:

    “Да те Господ благослови
    и да те чува! /НАРОД СРБСКИ!/
    Да те Господ обасја лицем својим
    и буде ти милостив! /НАРОДУ СРБСКОМ!/
    Да Господ окрене лице своје к` теби
    и даде ти мир! /НАРОДУ СРБСКОМ!/

    А за дати наслов – “Речи горке истине” -,
    приложимо народну МУДРОСТ /КАЗИВАЊЕ И ИСКУСТВО!/:

    “БОГ БЛАГОСИЉА СВАКОГ СРБИНА,
    КОЈ` НЕ ИМА ВЈЕРЕ У ЛАТИНА -
    СВЕ ДОК ЈЕ СВЈЕТА И ДОК ЈЕ ВЈЕКА!”.

    ОНО ШТО СЕЈЕМО – ТО И ЖАЊЕМО! /Јеванђелски закон сетве
    и жетве/
    Или, како то говори пок. архимандрит Тадеј, игуман витов
    нички: “КАКВЕ СУ ВАМ МИСЛИ – ТАКАВ ВАМ ЈЕ /И/ ЖИВОТ!”.
    Драган Славнић

  4. Lepo je receno, ali sta da radimo, i kako da se odupremo ovakvim jereticima da bi sacuvali nase Svetosavlje. Cinjenica je da ovakvi nedostojni “pastiri” u nasoj SPC su sada u vecini, i oni vrlo uspesno unistavaju ono sto nam je najdraze i ono sto nas je ocuvalo kao Srbe vekovima.

    Mi u Rasejanju dozivljavamo jos i goru situaciju, jer su vladike zauzeli stav diktatora i na silu otimaju crkvene opstine koje je narod sagradio da bi se ocuvali u tudjini kao nacija. Od 1963. godini ta borba traje. Pre smo se zalili na komunisticki rezim koji je vladao tadasnjom Jugoslavijom, a danas, od prilike, patimo od vladika koji su vaspitani u komunistickom rezimu. Ove nove vladike su matrijaliscki nastrojeni, i na nacin reketa odredjuju procenat koji treba da im se da, i zabranjuju popravke crkvenih imanja, jer time im se smanjuje dobijanje novca. Takodje, clanstvo u Crkvi ne znaci nista, oni biraju njima podobne crkvene odbore, i sa njima manipulisu tudjom imovinom. REZULTAT JE NAJGORI STO MOZE DA BUDE, JER SE VERUJUCI NAROD OTUDJUJE OD CRKVE, I TIME CE SE OBISTINITI ONO STO “VLADIKE” HOCE, A TO JE PRODAVANJE NAPUSTENIH CRKAVA, A ONDA PARE U NJIHOVE DZEPOVE.

    Nama je potrebno novo crkveno vodjstvo, i neka se Bog smiluje da se takav PASTIR pojavi pre nego ovi uniste sve.

  5. Поштовани брате Милоше!
    Ви, који живите у расејању, престаните више да дајете
    тим грмзивцима.
    Онај који има и може да поклони нешто од некретнине,
    нека не даје у ВЛАСНИШТВО, већ само на коришћење, са
    могућношћу власничке контроле како се и да ли се по
    закону користи уступљена некретнинина!
    Такође, више немојте прилоге давати у папирним новча-
    ницама, већ само у металу (монету!) – ситниш!
    Кад се тим грамзивцима умање текући приходи, престаће
    (силом прилика!) да дивљају…
    Ако је дотле дошло, да и то не помаже, онда не одлази-
    те у храмове ГРАМЗИВАЦА, већ одлазите у Руске цркве.
    Имајте Цркву у својим срцима и својим породицама,
    па уместо да новац дајете тим ГРАМЗИВЦИМА, помажите сво-
    је ближње који су у невољама сваке врсте (болести, неза-
    послени. уцвељени…),и то чините ШТЕДРО, али са разу-
    мом (не угрожавајући себе и своју породицу!).
    Видећете да вас неће мимоићи МИЛОСТ БОЖИЈА и БЛАГОДАР-
    НОСТ ВАШИХ БЛИЖЊИХ којима помажете!
    Не збуњуј те се и не очајавајте, јер је пок. Патријарх
    Павле врло често говорио на јутарњим Св. Литургијама
    (у патријаршиској капелици): “КАД НАМ НАШИ НЕПРИЈАТЕЉИ
    БУДУ ОНЕМОГУЋИЛИ ДА ОДЛАЗИМО И МОЛИМО СЕ У ХРАМОВИМА,
    МОЛИТЕ СЕ У СВОЈИМ КУЋАМА…!”
    Оволика ГРАМЗИВОСТ тзв. “ЦРКВЕНИХ ПАСТИРА” и увођење
    ЛИТУРГИЈСКОГ БЕСПОРЕТКА У БОГОСЛУЖЕЊИМА (“иновирањем”
    Св. Литургије, са њихове стране!), јесте оно о чему је
    говорио пок. Патријарх Павле!
    Многи могу у горе речено да посумњају, да помисле да је
    то “трабуњање!”, али НЕОТВАРАЊЕ ТЕСТАМЕНТА ПОК. ПАТРИ-
    ЈАРХА ПАВЛА (тј. забрана отварања) од стране тзв. “пас-
    тира” Цркве (ГРАМЗИВАЦА, ИНОВАТОРА СВЕТООТАЧКОГ БОГО-
    СЛУЖЕЊА, ЕКУМЕНИСТА, ПАПИСТА…) потврђује горе рече-
    но!
    Остајте с миром и не поклањајте толику пажњу (свога ума)
    и осећајност (својих срдаца!) тим ГРАМЗИВЦИМА!
    С поштовањем,
    Драган Славнић (из Београда)


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo