Вести

Аутентичан мостоградитељ духовности“, снисходљиви говор епископа Иринеја Буловића пред оцем његовог позива,

за новинар.де Ленка Летић,  27.07.2010

+++

али не и оцем православних хришћана, обавезао ме је да искажем своје гадјење према лицемерству. И у комунизму, злу према човеку и будућности човечанства, постојао је акценат који се стављао на искреност и на одступање од лицемерства. Колико тек онда у хиршћанству постоји чување од лицемерства? Свака хришћанска мисао је бежање од лицемерства.

Господин Иринеј Буловић бираним речима, које пре свега жели да употреби као наивну понизност пред оцем „васељене“, тачније оцем свог позива, користи да ода почаст врлинама које немају ништа заједничко са врлинама хришћанске љубави Господа и свих светих који су следили пут Господа и тако свети постали.

Доктор теологије, оно што је по позиву господин Иринеј Буловић, дозвољава себи да у говору искаже гануту изненађеност да отац Запада тако добро познаје пут и крст православља. На српским пашњацима и пастир без школског образовања зна да отац Запада будно прати и проучава сваки пут и путељак православног хришћанства.

Господин Иринеј Буловић једном реченицом прекрива два значења, или како се у српском народу каже једним ударцем лови две муве, узима за пример светог Иринеја Леонског и тако даје почаст и свом оцу и себи, јер како каже своје монашко име је бирао по узору на светог Иринеја Леонског. Враћа се у освит трећег века по родјењу Христа у ком је хришћански живео поменути светитељ. Како сам каже у свом напуклом сећању, овај пример узима са заборавом да ни обућа на нагама није била иста хришћанима из тог периода и хришћанским марионетама у данашњем веку. У свом напуклом сећању потискује истину да су хришћани тог периода мукотрпно живели и са муком прелазили раздаљину континента, а да је отац, коме он одаје част, негован, вожен и чуван онако како су се у том периоду чували фараони, цареви и сви владари људских живота.

Гануо га је чин даривања крста и прстена, па и речи блиског сарадника оца коме се он клања, у којима им је објаснио да их отац „васељене“ доживљава као признате епископе, јер да није тако добили би неку књигу или неки други прикладан поклон. На овакав начин у српском народу размишљају доконе старице које после неке гозбе пребирају по поклонима и спрем вредности поклона коментаришу колико их је ко уважио, али то је за старице којима је дато право да у смирају свог живота имају време за машту која увек није блиска реалности.

Верујем да ни Јоспи Броз Тито, који је био атеиста, највише дариван и највише дарова дао, није себи дозволио да пребира по примљеним поклонима и доноси закључак да ли га је неко уважио као истинитог председника Југославије или не. Тај и такав човек је стабилно стајао на својим ногама и није му требало признање ни Истока ни Запада о свом председничком постојању. Зашто онда гопсодину Иринеју Буловићу треба признање да је он заиста епископ православне цркве? Вероватно из разлога што свако јутро умивајући своје лице пита себе да ли ће се у дану који је пред њим на његовом лицу видети да он зна да носи улогу епископа православне цркве.

Прави српски домаћин, без школског образовања, заобићи ће и кафану, и кућу лошег комшије, и руину загризле гатаре, а доктор теологије, епископ спрпске православне цркве, не заобилази ни једну институцију која проучава годове на православном крсту и тражи пукотину у коју ће увући свој разорни материјал и покидати крст на делове који ће нестати као што и балон од сапунице нестаје.

Господин Иринеј Буловић је својом безосећајном душом ставио многе терете на плећа искрених хришћана. И да је то само тежина терета хришћанска плећа би већ ојачала. Али није то само терет који им је он ставио на плећа, то је бол којом им је осакатио душе. Мирно спава и мирну лициемерну игру речи и даље прелива преко својих уста. Може ли искрен хришћанин мирно да спава носећи у свом сећању мисли да је теретом успорио нечији недужан живот? Не може ни атеиста, не може ни глава која у себи носи пукотине сећања, па не може ни искена хришћанска душа.

У епархији, и бастиљи коју је он направио од православног двора у ком је само подстанар у времену свог службовања, пена интрига више ври од палацања језика у змијском гњезду. У тој пени он негује своје биће и путем те пене он доноси суд и доноси своје личне законе. Јеванђељем се служи на исти начин као и отправник возова што се служи возним редом. У Јеванђељу он пребира по речима, као и отправник возова што пребира по сатницама у реду вожње.

Као што је у случају владике Артемија и архимандрита Виловског рекао да неко мора да буде крив, тако и у својој бастиљи поступа. Он је човек који је саздан од мисли да се у другом човеку тражи само кривица. Он је човек који је саздан од личног закона да се кривим прогласи свако ко испљуне садржај пене који не жели да прими у своју душу. И кад пред њега стане биће поносно храбро да пред његове ноге испљуне побеснелу пену његових штићеника, тад господин Иринеј Буловић више нема милост и више нема ништа заједничко са светим Иринејем чије је име као завет на себе примио. Тад је то Мирко син оца Михаила и мајке Зорке Буловић, момчић који је из себи знаних разлога уписао Теологију и примио монашки постриг. У том тренутку можете стати пред њега и рећи „прихватам све због чега ми се суди, прихватам и све речи којима ми се ставља кривица, али не прихватам да одем са хришћанског пута и са камена цркве у којој је остало моје детињство, па стога молим вашу силу да ми се не отима фењер из руке чију светлост моја деца треба да следе, и не пристајем да ми се одузме хришћански хлеб којим треба да храним животе своје деце“…и после реченог нећете наићи на милост и нећете дотаћи хришћански завет у њему, већ ћете немо стајати и слушати речи, оне које вас касније прате кроз цео живот, оне због којих касније падате и устајете и које на вас стављају лепљиву бол које се никада не можете ослободити и из чега ћете направити много грешака, јер из бола никада не излази песма већ само болни крици…“ја сам обавештен да имате лепу кућу, продајте је и збрините своју децу“…

То је господин Иринеј Буловић, и такве његове речи су материја из које су изашле све његове тешке речи и тешка кажњавања…једино се не зна колики је број јецајућих душа које је он затровао честицама из те материје.

Оно што знам када је господин Иринеј Буловић у питању, то је да ћу до самог свог распећа ићи али се нећу повући пред истином да он сем титуле епископа са Господом и Његовим милосним путем нема ништа заједничко. Оно што знам и чега се нећу одрећи ни када последњи клин забоду у удове моје је то, да ми је господин Иринеј Буловић огадио хришћанске присталице. И оно што се заборавити не може то је да ми је његова суровост креирала даљи животни пут, да је на шеми таквог животног пута много успона и падова, много дивљих и болних јецаја док некоме у мантији не поверујем и још теже и болније да верујем у људска уста која речи славе према Господу изговарају.

Када ти живот разнесе раздражена рука цивилне безосећајне душе, кажеш да је то била рука монструма. Ударац узвратиш или монструмско недело предаш суду, и већ тад знаш да ћеш добити оштету за претрпљену душевну бол. Али кад ти живот разнесе миропомазан епископ, онда из љубави према Богу затвориш своја уста у вечно ћутање. На то се не одлучиш да би монструма поштедео, већ да би од света сакрио срамну истину да у редовима Господа постоје нељуди. Ћутиш из љубави према Ранама које су на Распећу болно крвариле због исте нељудске материје. Јер која је мајка заборавила гроб детета, и које хришћанска биће може да заборави гроб своје душе?…утеха се налази у зеници ока док посматра упаљену свећу и молитви која избија из гробне хумке „дај ми Боже снагу овог пламичка да корачам даље и да кроз оне који Те славе не окренем главу од Тебе“…

Господин Иринеј Буловић је прво непријатељ себи, затим је стасао у непријатеља православља и свих православних хришћана. Ове речи нису речи лажи и речи горчине, ове речи су речи горке истине, оне које се човек не може одрећи и када би га ставили на сва распећа васељене. И ово нису речи освете, ово су речи из бића које је недужно раскомадано руком миропомазаног епископа. Речи бића чији су комадици састављени руком милостиње, и чији комади и данас чине некакву целину, не ради жеље за животом, већ ради жеље да та милостива доброта не помисли да се није успело, и жеље да се оваквим животом сачува Господња истина од љаге оних који су у име Његово миропомазани.

И зато „одбегли“ косовски монаси НЕМАЈУ право да попусте и да се покоре. Нису само они кренули са Косова, са њима су кренуле и све невидљиве иконе православља, мучеништва…са њима су кренуле све латице косовских божура…кренули сви гробови српског постојања…са њима су кренуле све сузе дечијих очију које сем изолације енклаве друго право детињства не виде…и НЕМАЈУ право да попусте и да се покоре, јер ако то учине учиниће исти подсмех, поругу и бљувотину према епископу Артемију, коју су му учинили сви они са седом брадом, и сви они са жутим кљуновима који још нису свесни да су из љуске у живот ушли, али су већ мржњом подсмеха задојени.

Ленка Летић, 27.07.2010