Вести

„Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божију, и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву,

за новинар.де пише Недељко, 28.06.2010

+++

него мучеништво које претрпи да не принесе жртве идолима. Јер оно прво мучеништво је веће од овога: тамо се страда за једну душу (за своју), а овде се страда за корист целе Цркве“, каже Свети Дионисије Велики, архиепископ Александријски у својој Посланици епископу Новату.

Богомудри Владика Артемије је непосредно пре одлуке Синода о његовој смени, нагласио: „Гонитељи моји могу ме лишити Епископског трона, чак и Епископског чина, могу ме прогласити болесним, сенилним, чак и лудим (као што је то већ учинио Сава Јањић), могу учинити и многа друга безакоња која нисам у стању ни да замислим. Све ћу поднети, с помоћу Бога. Ипак, не могу ме натерати да стварам раскол и цепам светосавски хитон Српске православне цркве, не могу ме натерати у загрљај папе римскога, ни у наручје екумениста европских, јер ја од својих ставова немам намеру одступати.“

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=gQh9jK13CrM]
Дакле, владика Артемије је нагласио да ће по сваку цену сачувати јединство Цркве, односно да неће створити раскол и поцепати светосавски хитон Српске православне цркве и у томе је успео, перманентно трпећи са свих страна огромне увреде, понижења и клевете. Оног момента кад је напуштајући Косово и Метохију и своју Богом спасавану Епархију рекао ону чувену реченицу, која улази у историју Цркве: „Одлазим, тамо где морам“, преосвећени Владика Артемије је примио венац сјајнији од мученичког. Сачувао је јединство Цркве, односно, није поцепао светосавски хитон Српске Православне Цркве, иако су то његови гонитељи прижељкивали, чинећи му огромне неправде. Од духовног покоља и духовног геноцида је спасао милионе људи.

Од учења Светих Отаца Цркве, преосвећени Владика Артемије, није одступио ни за јоту. Као Исповедник Православне вере, по угледу на Свете Оце и свог духовног оца Св Јустина Ћелијског, разобличио је савремена јеретичка учења либералних епископа и теолога – уображених реформатора и модернатора Православне вере, и од адског отрова екуменизма, папизма, глобализма и других јереси и новотарија спасао је све оне који имају очи да виде и уши да чују. Преосвећени Владика Артемије је, поред венца сјајнијег од мученичког, и са исповедничким венцем пошао „тамо где мора“ и сачувао је јединство Цркве.

Уображени реформатори и модернатори, посебно администратори су преузели сву одговорност да реше проблеме које су сами направили својим јеретичким учењима о екуменизму, папизму, реформама у Литургији и Цркви и не поштовањем Канона Светих Апостола и Отаца Цркве. Верни народ нестрпљиво чека да се уображени „оци Цркве“, либерални епископи и теолози, тј реформатори, модернатори и администратори покају, јер је узаврела земља од неправде, и светосавски народ Божији не може више да слуша богохулна учења, о папизму, екуменизму, глобализму и другим новотаријама, која вређају Бога и директно нарушавају јединство Цркве, стварајући раскол.

Довољно је само рећи да је екуменизам, кога пропагирају многи српски епископи и свештеници, по Светом Јустину Ћелијском свејерес, односно скуп 263 јереси, које су Свети Оци Цркве осудили на Васељенским Саборима. А сви Васељенски Сабори су се током историје Цркве одржавали управо због надмених и гордих епископа, патријараха и свештеника, које је ђаво обмануо и прелестио да не поштују учење једне Свете Саборне и Апостолске Цркве и тако постали јеретици, а њихове јереси осуђене од Светих Отаца за сва времена. Данас многи епископи не поштују Свете Апостоле и Оце Цркве, већ уместо Јеванђеља, верном народу Божијем, пропагирају 263 јереси, сабраних у екуменистичкој свејереси, као религији антихриста и Новог светског поретка.

„Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе Епархије. Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребреника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде“, каже Свети Јустин Ћелијски.

Сви добро знамо да је Епископа у Рашко-призренској епархији је заменио администратор – типична чиновничка функција. Од тог 13. фебруара је кренуло невиђено подбуњивање свештенства, монаштва и народа против свога законитог епископа – који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ у својој епархији хтео да се покорава само Богу а не белосветским моћницима. То је био неканонски и противканонски акт, који је ниподаштавао и подривао неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој Епархији пре коначне саборске одлуке и осуде. У том случају су по Светом Јустину Ћелијском грубо прекршени Канони: 31, 38, 55. и 74. Апостолскои, 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Канони 13 -16 Прводругог Помесног Сабора Цариградског, 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског.

Грубо кршење свих тих Канона и на Сабору, као и верификација чиновничке функције администратора (уместо Епископа) је довело до језивих резултата који су већ познати свима: деклараторска рашчињавања, лишавање невиних светосавских монаха и монахиња светог Причешћа, богослужења, права на канонски отпуст, права на духовника… ако се, не дај Боже! у овоме остане и права на погреб.

„Зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима – јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора“, каже Свети Јустин Ђелијски.

Епископи који постадоше чиновници, односно администратори у туђој Епархији, дужни су да дадну одговор и Богу и верном црквеном народу за „одбегло монаштво“ и за хиљаде деце у Епархији Рашко – призренској које је богомудро руководио преосвећени Владика Артемије. Док је он био Епископ, као Анђео своје епархије молитвенно је летео од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није била његова мука? Чији пад није био његов пад? Чија туга – његова туга? „Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске“, каже његов духовник, Свети Јустин Ћелијски. Монаштво и верни народ су преосвећеног владику Артемија препознали као таквог.

„Поредак држи и земаљски и небески свет“, вели богомудри Светитељ Григорије Богослов. „Свака од црквених ствари када се правилно чини по добром канонском поретку не причињава нам никакав неред и ослобађа нас од било каквих погрда, или боље рећи доноси нам још и похвале од људи који здраво мисле“ (Канон Св Кирила Александријског). Исто ово нам саветују кроз вековни живот православне Цркве и сви остали Свети Оци и њихови Свети Сабори и Свети Канони.

Да нису либерални епископи и нови „учитељи Цркве“ Каноне Светих Апостола и Светих Отаца Цркве „окачили мачку о реп“, у Епархији Рашко – призренској би био поредак, онакав какав је био све до 13. фебруара, сматрају многи верници који заиста здраво мисле, а које либерални епископи и нови „учитељи Цркве“ наружише разним погрдним именима, баш онако како им налаже њихово либерално учење, које, наравно, нема никакве везе са Православљем и Светосављем. Свети Апостоли и Оци Цркве су давали упутства, правила и каноне „како се треба понашати, живети и владати у Дому Божијем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава Истине“ (1Тим. 3.15) и стуб и тврђава сваког богоугодног и спасоносног мира и поретка, не да се Свети Канони каче мачку о реп, него да се њима са дубоким поштовањем служи, као што су то радили други епископи, који су захваљујући Светим канонима одржавали поредак и јединство у Цркви. Исто то важи и за Свете догмате, који су сачували чисту и аутентичну Православну Цркву, током 20 векова.

„За нас православне Србе, у Светој Православној Светосавској Цркви Христовој, уз разноврсне богомудре апостолско-светоотачке савете, правила и каноне, важе још и савети, речи. Дела и правила Светог Родоначелника и Оца нашег по духу и по телу – Светога Саве, који је кроз цео свој равноапостолни живот и рад свима мир, љубав и поредак благовестио, и све то ревносно међу браћом својом и свима уопште православнима засађивао и најбрижљивије чувао и одржавао“, каже свети Јустин Ћелијски, и наставља: „Све су ово Свети Апостоли и Свети Оци и наш Св Сава чинили и саветовали у жељи и настојању да се са највећом брижљивошћу очува мир, поредак и јединство у Цркви Христовој на земљи. Јер нема већег и спасоноснијег добра од мира и јединства у Цркви Божијој, као што нема већег зла и пропасти од немира, раздора и разбијања јединства Цркве Божије.“

После 33 године распињања на Светој Земљи Србиновој, духовни отац, Ава и Епископ „одлази тамо где мора“, са венцем Исповедника Православне вере и са најсјајнијим венцем, који је сјајнији и од венца Мученика, јер је све учинио да сачува јединство Цркве у миру и љубави, спасавајући од духовног геноцида милионе српских православних душа. Православна Црква је још једном тријумфовала. Сва земаљска одликовања (која се дају па одузимају) су ништавна према овим венцима, које уводе у велику Славу Царства Небеског, за које се преосвећени владика Артемије и определио, као и Свети цар Лазар и са њим, и пре њега, и после њега милиони и милиони Срба.

Либералним епископима и теолозима, новим „учитељима Цркве“, односно уображеним реформаторима, модернаторима и администраторима, који су одласком преосвећеног Владике Артемија из његове Богом спасаване Епархије, преузели сву одговорност за очување јединства Цркве, остаје да преиспитају своје поступке према њему, као и своја јеретичка учења о папизму и екуменизму (који је скуп 263 јереси), да виде до каквих су катастрофалних последица довеле њихове реформе у Литургији и у Цркви, и да се покају. Једино тако могу да сачувају јединство Цркве, које су озбиљно нарушили својим несавесним поступцима, јер њихова јеретичка учења и не хришћански поступци, као и реформе које нису потребне Цркви, немају никакве везе са учењем Светих Апостола и Светих Отаца Цркве. Никакви, притисци са стране и гоњења не смеју да уплаше и утичу на било ког верника, а камоли на православне епископе, који су најодговорнији, да проповедају чисту и аутентичну Православну веру, јер, како је записано у Светом писму: „Богу се треба већма покоравати неголи људима.“

Док се заблудели либерални епископи, нови „учитељи Цркве“ не покају, нама као Цркви једини еванђелски начин живљења остаје: страдати за Господа Исуса Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп. 4,19)?

Дај Боже, да увек и заувек, како нас учи Свето Писмо и Свети Јустин Ћелијски, заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и Свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела – Цркве: „Богу се треба већма покоравати неголи људима.“

за новинар.де пише Недељко, 28.06.2010