Вести

Za razliku od svih ex-Yu republika, Srbija je do nogu potučena u „medijskom ratu“. Kako nadoknaditi štetu?

Milan Pavlović, Evropa Plus (1999 Година)
+++

„Istina će na videlo izaći sama!“ Od 1991, ove reči su izgovarane bezbroj puta od strane predstavnika rukovodstva i državnih medija u Srbiji. One, štaviše, predstavljaju otvoreno priznanje da rukovodstvo Srbije nije imalo ni znanje, ni želju da se bori protiv jednostranih izveštaja u američkim medijima koji su pretežno predstavljali Srbiju i Srbe kao agresore, ubice i siledžije. Rezultat ovog ignorantskog pristupa od strane rukovodstva Srbije je da zločini koji su počinjeni nad Srbima od početka raspada SFRJ 1991. godine, kao i mnogi valjani argumenti koje je Srbija imala za zahtevanje pravde i jednakog tretmana sa drugim nacijama na Balkanu, skoro da nisu dobili ni trunku pažnje u SAD. Svojom nekompetentnošću, rukovodstvo Srbije dozvolilo je ubicama da čine ubistva i lažovima da izriču laži, a da im pritom nije uspešno pružilo otpor artikulišući činjenice i srpsku verziju događaja.

KAKO SE LOBIRA U AMERICI: U savremenom svetu, u kome SAD dominiraju kao jedina supersila, jedan od najvažnijih elemenata za održavanje dobrih odnosa sa Amerikom, a samim tim i sa „ostatkom sveta“, je održavanje jakog lobija u Vašingtonu. Glavni zakon koji reguliše lobiranje u SAD je Zakon o porezima, koji definiše dve vrste lobiranja: „direktno lobiranje“, koje podrazumeva direktno uticanje na zakonodavni deo vlasti i „lobiranje iz korena“, odnosno pokušaj da se utiče na zakonodavce indirektno, mobilišući javno mnjenje i ohrabrujući „obične“ američke građane da utiču na svoje predstavnike u Kongresu da glasaju za određene zakone.

Lobiranje je široko prihvaćeni vid delovanja od strane najvećeg dela građana i grupacija u Americi kao najbolji način da postignu svoje ciljeve. Praktično, lobiranje pre svega podrazumeva angažovanje neke od uticajnih firmi za odnose sa javnošću koja će kontinuirano lobirati za svog klijenta. Firme za odnose sa javnošću to rade na sledeći način: kroz dnevna saopštenja za štampu i kontakte sa medijima; organizovanjem sastanaka sa članovima američke vlade i Kongresa i drugim uticajnim osobama; korišćenjem čitavog niza drugih načina da utiču na javno mnjenje. Usluge profesionalnih lobista koriste, između ostalih, razne industrije, strane zemlje, korporacije, aktivisti za i protiv slobode na pobačaj, penzioneri, stjuardese, duvanska industrija, vlasnici ličnog oružja, zemljoradnici, grupe za prava žena, doktori, zdravstvene institucije, osiguravajuća društva, bankari… i stotine drugih interesnih grupa. Ali – ne i Srbija.

ZAŠTO SRBIJA NIJE ANGAŽOVALA PR AGENCIJU: Pošto Srbija nije angažovala firmu za odnose sa javnošću (public relations – PR), mnoge važne činjenice nikada nisu dobile onoliku medijsku pažnju kakvu su zaslužile. Primera radi, Sajrus Vens je u intervjuu za „New York Times“ 19. januara 1993. izjavio da su „pretežno ruralni Srbi živeli na, i bili vlasnici, 60 odsto teritorije Bosne pre nego što je počela oružana borba“. A u intervjuu za časopis „Foreign Affairs“, Lord Dejvid Oven je to potvrdio: „Ruralni bosanski Srbi sedeli su na preko 60 odsto zemlje pre izbijanja rata.“ Da je Srbija kojim slučajem angažovala firmu za odnose sa javnošću, tako važne izjave dvojice ljudi koji su igrali izuzetno značajnu ulogu u bosanskom mirovnom procesu (u vreme kada su davali ove izjave, Vens i Oven bili su kopredsednici Konferencije za bivšu Jugoslaviju!) svakako bi često bile citirane kao protivargument propagandi da su Srbi „agresori“. Umesto toga, rukovodstvo Srbije i njemu lojalni novinari ponavljali su izjave o navodnoj zaveri Nemacke, SAD i Vatikana protiv Srbije. ^ak i da je postojao neki oblik zavere, način za borbu protiv takve zavere bila bi odlučna borba da se artikuliše istina, a ne da se fabrikuju jeftine izjave namenjene obmanjivanju domaćeg javnog mnjenja. Isto tako, bilo je pogrešno pokušavati da se prikriju zločini koje su počinili srpski ekstremisti. Trebalo je osuditi te zločine u isto vreme kada su osuđivani zločini koje su muslimanski i hrvatski ekstremisti počinili nad Srbima.

Oni koji brane rukovodstvo Srbije mogli bi da zagovaraju tezu da Srbija nije angažovala lobiste zbog toga što je bila sprečena da to učini, s obzirom na međunarodne sankcije uvedene u maju 1992. Međutim, postavlja se pitanje: Zašto Srbija nije angažovala firmu za odnose sa javnošću 1991, u isto vreme kada je Hrvatska angažovala Ruder & Finn? I zašto nije angažovala PR-firmu u novembru 1995. kada su sankcije suspendovane?

POSTOJI LI SRPSKI LOBI U VAŠINGTONU: Neko će reći da je Srbija imala lobi u Vašingtonu i da su taj lobi predvodili kongresmenka Helen Delić Bentli i neke organizacije Srba-Amerikanaca. Međutim, to je netačno. Kongresmenka Bentli jeste uložila nadljudske napore – kroz svoje govore i mnogobrojne druge delatnosti u Kongresu – da činjenice o događajima u bivšoj Jugoslaviji iznese što je moguće objektivnije. Ali, niti je mogla, niti je smela da se bavi jednostranom propagandom na način na koji bi to izvela jedna profesionalna firma za odnose sa javnošću.

A što se tiče organizacija Srba-Amerikanaca, dve organizacije (SerbNet i Kongres Srpskog Ujedinjenja), svaka na svoju ruku, pokušale su da izvedu akcije mini-lobiranja kroz sastanke sa članovima Vlade i Kongresa. Nažalost, njihovi napori su propali, i to pre svega zbog toga što nisu imali podršku od strane rukovodstva Srbije za ovaj veliki poduhvat. Treba dodati da bi, ukoliko bi neki Srbi-Amerikanci danas došli u Srbiju i tvrdili da uspešno predvode nekakav uticajan srpski lobi u Vasingtonu, to, u najmanju ruku, bilo netačno. Iako nekolicina uspešnih Srba-Amerikanaca zaista održava kontakte sa članovima Stejt Departmenta i Kongresa, to nikako nije neki ozbiljan srpski lobi u bilo kom smislu te reči. To se najbolje može videti iz tretmana koji Srbija ima u američkim medijima, koji je isto toliko loš danas kao što je bio i za vreme rata u Bosni.

REPRIZA NA KOSOVU: Ovih dana na Balkanu još uvek postoji mnogo nerešenih pitanja; pre svega, pitanje Kosova i Metohije, arbitraža za Brčko i situacija u Bosni i Hercegovini u celini. Iako je puno povoljnih izveštaja o Srbiji objavljeno tokom građanskog i studentskog protesta ’96/’97, taj „kredit“ ubrzo je potrošen 1998. godine zbog događaja na Kosovu i Metohiji. Rukovodstvo Srbije je, još jednom, izbeglo da uradi bilo šta korisno u cilju artikulisanja činjenica i prezentiranja istine američkoj javnosti.

I tako, dok su albanski lobisti neviđenom brzinom isticali na Internetu i u novinama najsvežije izveštaje i slike ubijenih Albanaca, Srbi nisu uradili isto kada je OVK kidnapovala i ubijala Srbe i Albance „lojalne“ državnim institucijama Srbije.

ŠTA SE MOŽE PROMENITI: Značaj odnosa sa javnošću u današnjem svetu je ogroman. Iako je ugledu Srbije i srpskog naroda u celini nanesena ogromna šteta u protekloj deceniji zbog debakla na polju PR, to se može promeniti. Kada Srbija bude angažovala firmu za odnose sa javnošću koja će predstavljati njene poglede u Vašingtonu, politika SAD prema Srbiji će se neminovno popraviti. To će dovesti do uspostavljanja bližih političkih i ekonomskih veza između SAD i Srbije, a doprineće i stabilnosti, prosperitetu i pravdi na celom Balkanu. Što je najvažnije, to može rezultirati i članstvom svih republika bivše SFRJ u Evropskoj uniji u dogledno vreme – bez obzira koliko to danas zvučalo nerealno.

KAKO SU TO RADILI HRVATI…: Odnosi sa javnošću su ključna komponenta diplomatije. Bez dobrog PR, diplomatija ne može da postigne ništa. Od samog trenutka izbijanja rata u SFRJ u junu 1991, odnosi sa javnošću igrali su presudnu ulogu za konačni ishod rata. To je odlično opisao Sajmon Frimen, novinar nedeljnika „The European“:

„Ali, postoji novi zvuk, koji je mnogo više dobrodošao. To je buka masivne hrvatske propagandne ofanzive. Svuda – u gradskim skupštinama, hotelskim salama i saginjući se nervozno iza barikada na putevima – hrvatski gradonačelnici, šefovi policijskih stanica i vojni oficiri održavaju konferencije za štampu ili dele uredno odštampane izjave za štampu da bi svet upoznali sa najsvežijim zločinima koje su počinili srpski ekstremisti… Hrvatska strategija danas je jasna. Oni bombarduju svet sa informacijama… Zagreb je lansirao ovaj propagandni blic nakon što je pažljivo analizirao kako su Slovenci uspeli da nadigraju Beograd u ovoj borbi za međunarodne simpatije. Hrvati su shvatili da su se odlučujući događaji – koji su, maltene, zagarantovali nezavisnost Slovenije – zbili u stranoj štampi i, što je još važnije, u izveštajima najvećih TV mreža…U međuvremenu, Srbi se gadno muče u ovoj propagandnoj bici. Imaju vođu, Slobodana Miloševića, čija je mešavina tvrdoglavog nacionalizma i tvrdokornog marksizma ubitačna za odnose sa javnošću…

… A KAKO MUSLIMANI: Dok su Hrvatska, Bosna i Albanci angažovali veoma uspešnu PR firmu – Ruder&Finn, da ih savetuje o odnosima sa javnošću i predvodi njihove lobije u SAD, Vlada Srbije nije učinila ništa na tom polju. Bosna je platila firmi Ruder & Finn 82.648 USD za troškove od 1. juna do 30. novembra 1992. To je Ruder&Finn više nego opravdao svojim radom, pisao je u ovo vreme pre šest godina „The Atlanta Journal and Constitution“ u tekstu „Tajno oružje: Američke PR firme prodaju Srbe kao loše momke“:

„Od juna do decembra 1992, Ruder&Finn je za bosanske Muslimane organizovao preko 30 intervjua sa vodećim američkim novinama i podelio 13 izjava za štampu, 37 ‘faks izveštaja o trenutnom stanju’, 17 zvaničnih pisama i osam zvaničnih izjava. Firma je organizovala sastanke bosanskih funkcionera sa kandidatom za potpredsednika SAD Al Gorom, v.d. Državnog sekretara Lorensom Iglbergerom, kao i sa 10 uticajnih senatora, uključujući lidera Demokratske stranke u Senatu Džordž Mičela i lidera Republikanske stranke u Senatu Roberta Dola. Firma je takođe zvala telefonom članove Skupštine, 20 puta je zvala članove Senata i preko 80 telefonskih poziva je uputila novinskim kolumnistima, televizijskim voditeljima, i drugim novinarima. Osim organizovanja posete bosanskog ministra spoljnih poslova Vašingtonu, službenici firme Ruder&Finn savetovali su bosansku delegaciju na pet međunarodnih konferencija“.

Rezultat? Američki mediji osudili su Srbe kao – „agresore“.

izvor: http://www.emins.org/sr/publikacije/evropa-plus/arhiva/serija1/broj11/67.htm

(Autor, Милан Павловић je diplomirani istoričar Yale Univerziteta. Radio je za kongresmenku Helen Delić Bentli 1991-93. na svim pitanjima vezanim za bivšu Jugoslaviju.)