Вести

Подела, предаја или борба за читав Космет? Да ли је прекомпозиција политичке сцене (стварање СНС, слабљење СРС, УРС, Љајићеви социјалдемократи) само припрема

Радомир Рељић, 24.06.2010

+++

да се политички осигурају нека будућа решења за Космет а дешавања и чистке у Српској православној цркви (Артемије), само начин да се амортизује реакција институције којој народ највише верује?

У решавању косовског Гордијевог чвора постоје три различите опције: Брисел и Вашингтон, који траже од нас да се одрекнемо КиМ-је и да тиме убрзамо пут у интеграције, власт која форсира мантру-ЕУ и КиМ-затим део опозиције и јавности са мишљењем, да је пут у интеграције требало условити целовитошћу територије.

Србија(власт) је саму себе лишила или ослабила у борби за очување КиМ-је, зато што својим западним „пријатељима“ није отворено ставила до знања, да је територија Србије светиња и не може бити предмет трговине. Државно руководство се није смело одрећи било које уставне опције за очување и заштиту територијалне целовитости, ослабило је своје позиције и налази се у сендвичу између натовскошиптарске окупације и сопственог народа.

Онај који не показује одлучност и намеру да ће користити сва дозвољена средства предвиђена уставноправним оквирима(и ратом), слаби своју позицију: код непријатеља, назови пријатеља, пријатеља и тзв. земаља трећег света. Значи, поруком читавом свету-уједињење са осталим европским народима и комплетном територијом у свом саставу-наш међународни положај би био потпуно другацији. Како ћемо друге уверити да у ЕУ нећемо ући са Србијом, којој је ампутиран део територије, кад им то нисмо неповратно ставили на увид!?

Тадићев концепт регионалне сарадње, у којој он себе промовише као регионалног лидера а Србију као регионалну силу, следећа је грешка у низу и наноси несагледиве пследице за народ и државу. Резолуција о Сребреници, Сарајевска иницијатива, Љубљански сусрет, Инстанбулска декларација, бацање Српске у запећак, безбројна извињења, гарантовање свим суседима свега и свачега…

Да ли му је некада пало на памет, да је најнормалније да инсистира на реципроцитету и да од свих суседних држава тражи исто оно што он њима гарантује? А, како би могао? Скоро сви су јавно, признањем независности „Косова“, опалили шамар њему и свима нама. Нити нас поштују, тити нас уважавају, а потписују све оно што је уперено против нас.

Такав мазохистички приступ „мирољубивој коегзистенцији“, даје још један аутогол у низу. Српски народ је у задњем веку претрпео двомилионске људске жртве, протеран са половине своје етничке територије, подељен у више новонасталих држава и највећа је балканска жртва свих времена. Заједничком ватиканско-германском продукцијом, у садејству са домаћим „несрећницима“, жртва је сиатематски претварана у џелата и узрочника свих светских несрећа. Тиме су демонизирани српски народ и држава доведени на опасан историјски колосек а враћање у нормални историјски ток, захтеваће потпуно народно јединство, помоћ свих пријатља које још имамо и подршку свих правдољубивих народа и држава.

Посебан је систем на који су се организовали наши западни „пријатељи“(друга интерсна група). Имамо НАТО, ЕУ, Мисију УН, Еулекс(сам по себи комплексан), дуплу Фејтову функцију, неку чудну везу међу њима и веома је битно уочити релације, које су код њих у наоко, међусобној нелогичности. ЕУ је унија 27 земаља од којих су њих 22 признале самопроклановану независност „Косова“. Пет чланица(Шпанија, Румунија, Словачка, Грчка и Кипар) нису признале ту независност али су истовремено гласали за мисију Еулекса, која није ништа друго до имплементација Ахтисаријевог плана. Иза њихових „НЕ“ се крију себични интереси, због постојања канцерогене материје у сопственом телу а не због подршке нашој борби-како то Тадићев јуноша Јеремић „воли“ погрешно да нам протумачи. Сви апсурди таквих ставова садржани су у деловању дупле функције Питера Фејта.

Мисија УН се од папирнатог тигра претворила у папирнато пиле. Умасто да буде кровна организација, која би требала да координира све присутне и доводи све заинтересоване за исти сто, претворила се у јос једног америчког послушника-који само треба да буде параван за протежирање интереса, који су уперени против нас и да актуелној власти пружи алиби за њено антинародно деловање. Највећа сламка спаса, резолуција 1244, због тога преживљава свакодневно првно силовање.

НАТО се није профилисао као систем безбедности за све европске народе. Није јасно да ли представља европски систем безбедности, као његов део, или амерички систем европске безбедности. Медведев им је бацио рукавицу са његовим предлогом, свеобухватног система безбедности(ОДТ), који би и за нас био прихватљив. Та војна организација ни мало нам не личи на „Милосрдног анђела“, који је немилосрдно сејао смрт и проливао српску крв и не двојим, спреман је да је поново пролива. Уз скупштински прокламовану неутралност, његова злочиначка прошлост и непромењива садашњост, само су разлог више да их се клонимо.

По деловању наше официјелне политике, ја не сумњам у ком правцу ће се гурати будућа решења, односно, како је неко сценарисао тај пут. Да ли су први и други, играчи који играју заједничку игру а нама само шаљу привид о размимоилажењу, желећи да добију на времену, исперу просечан српски мозак и тактиком, миц по миц, доведу нас пред свршени чин? Све индицира да им је то заједнички договор, скуван у заједницкој кухињи. Радити на евроатланским интеграцијама, слабити сопствену позицију за очување Космета и, кад се некад нађемо у предсобљу ЕУ-је, кад се буде требао учинити тај последњи корак(свршен чин), изаћи са референдумским питањем, ЕУ или Космет? Ми смо вас довели до врата а ви(народ) одлучите сами-хоћете ли да прекорачите праг или не!? Не бих се изненадио кад би им референдумско питаљње гласило-Убиј се или уђи у Рај?
Где нам је пут, како да дохватимо спас и коме да верујемо?

Због приступа или одабира пута према циљу, Коштуница је пре пар година укинуо коалициону владу у којој је био председник и довео до превремених парламентарних избора. Ставио се на чело оних који су били мишљења да: евроатланске интеграције нису једини пут, зарад тих интаграција не смемо територијални итегритет земље довести у питање, постоје други правци и други пријатељи, нећемо пристајати на уцене и стално подметање ноге, требамо поставити доњи праг наших интереса и чбрсто одредити ствари које нису на распродаји.

И изгубио изборе! Добили смо само визе за богате и хиљаду лажних обећања.

Русија, Кина, Индија, Бразил и велика већина земаља тзв. трећег света, пружају нам подршку за одбрану целовитости државе. Не траже нам чупање сопствене душе за остваривање потпуне обостране (вишестране) сарадње. Не траже одсецање сопствених ногу, како би у инвалидским колицима били на путу интеграција и прављења новог света.

Забрињавајући су догађаји који се одвијају у Српској Православној Цркви(СПЦ), институцији од највишег народног поверења и сигурно су у директној вези са одабиром нашег пута. Општепозната је ствар, да све наше епархије-као организационе црквене јединице, нису промениле пуно тога још од средњевековних времена. Систем аутокефалности, на неки начин даје велику самосталност епископима, који су неприкосновени владари у својим „феудима“. Изостанак државне, мањак унутрашње или неког другог система контроле, пружа подложно тло за разноразне злоупотребе. Мислим да се тај грех увукао у већинско тело цркве.

Случај Артемије, његово неканонско уклањање из Рашко-призренске епархије СПЦ, његова бескомпромисна борба за Космет и начин на који је све то „одрађено“, указује да је био велика препрека на путу које су трасирале прве две групе из текста. Приче о финансијским малверзацијама послужиле су само као повод за његово уклањање и чишћење-пута без алтернативе.

Питер Фејт ових дана пева хвалоспеве СПЦ-и, изјављујући како је она омекшала своје ставове по питању Космета. Још је чудније, да се црквени званичници још не изјашњавају на ове „прозивке“. Или је њихово ћутање само потврда, да су се црквени великодостојници ухватили у ђабоље коло, у коме им нама није место. Њума можда, али нама, који се налазимо у овој трћој групи-тамо сигурно није место.

Господари света су својим слугама јасно ставили до знања да су у ЕУ-ји и НАТО-у: Српство забрањено, патриотизам грех и мрачна сила прошлости, Светосавље непожељно и подложно претакању, православље сувишно и намењено за унијаћење, педерлук и педофилија слобода, сопствена држава и народ сувишни ако си мали, сви економски и природни ресурси њихови, дугови и беда наши а наш Јерусалем њихов и неповратно изгубљен! Да нам се деца стиде кад буду морали рећи да су Срби!

Начин на који ће се народ определити(избори), одредиће и смер будуће борбе. Која групација ће победити битно ће утицати на то-где ће се налазити јужна граница српске државе:

на Проклетијама, реци Ибар или у Прешевској долини!?

Свака од ових граница има своје промотере а ја сам се потрудио да их класификујем и „представим“.

Радомир Рељић