Вести

Разлог за ово јавно обраћање је Саопштење Епархије рашко – призренске од 16. 06. 2010, под насловом „’Правда’ или неправда асистента Зорана Чворовића”.

мр Зоран Чворовић, 18.06.2010

+++

Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слба човјека,
ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!
(П. П. Његош)

Саопштењем је анонимни писац, у име Епархије, реаговао на нашу изјаву објављену у дневном листу „Правда” од 15. 06. 2010. године. Међутим, ово наше јавно обраћање није упућено опскурном писцу Саопштења, јер не желимо да водимо било какав дијалог са оним који у тами ноћи, у 0:58 часова, саставља овакве пашквиле – у туђе име и за туђ рачун. Адресат овог обраћања није ни администратор Епархије рашко – призренске митрополит Амфилохије, јер ће он, као одговорно лице које представља Епархију, дати свој одговор на суду пред којим ћемо против њега покренути кривични поступак за кривична дела клевете и увреде, а која су извршена објављивањем наведеног Саопштења. Прави и једини адресат коме је упућен овај наш текст је православни српски народ, чија прва брига мора да буде трагање за истином, јер нас једино Истина може спасити.

Не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. (Српска народна изрека)

Наведено Саопштење Епархије рашко – призренске има једну тему – асистента Правног факултета у Крагујевцу мр Зоран Чворовић. Ова централна тема подељена је у три подтеме: професионални углед мр Зорана Чворовића, стручна компетентност мр Зорана Чворовића и нетачни наводи у изјави мр Зорана Чворовића, датој новинама „Правди” од 15. 06. 2010. г.

Професионални углед мр Зорана Чворовића, као универзитетског радника, оспорава се у Саопштењу позивањем на писма која су, после изласка из штампе књиге „Истина о случају владике Артемија”, аутора мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, Ректор Универзитета и Декан Правног факултета у Крагујевцу упутили Његовој Светости Патријарху Српском г. Иринеју. Позивајући се на ова писма, безимени аутор Саопштења, састављеног у име митрополита Амфилохија, а ко зна за чији рачун, показао је своје „познавање” права, али и свој однос према моралу.

Уместо да сакрије безакоње Ректора и Декана учињено на штету мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, због чега су они већ поднели кривичну Тужбу, безимени у ничеанском заносу моћи отвара причу под називом – Судбина књиге ’Истина о случају владике Артемија’ – која само може да штети, ионако тешко нарушеном угледу налогодавца Саопштења – митрополиту Амфилохију. Наиме, прави покретачи духовног линча двоје асистената Правног факултета нису били Ректор и Декан, већ митрополит Амфилохије и бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије. Они су 14. априла, у 03:00 часова, и 15. априла, упутили дописе Универзитету и Правном факултету ( http://borbazaveru.info/content/view/2304/37/), у којима су од Ректора и Декана захтевали да се „ограде” од мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, јер се њиховим „иступима дискредитују вискообразовне установе, али и њихови односи са СПЦ”. Овим су митрополит Амфилохије и бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије грубо прекршили чл. 11. и чл. 44. Устава РС, који државу Србију дефинишу као секуларну државу, у којој су верске заједнице одвојене од државе, потом, чл. 46. Устава, којим се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и чл. 3. Закона о црквама и верским заједницама, који аутономију верских заједница ограничава поштовањем одредби Устава, закона и ратификованих међународних конвенција.

С друге стране, канони, као једну од дужности епископа, прописују поштовање државних закона (84. правило Светих Апостола; о дужностима епископа Н. Милаш, Православно црквено право, Београд – Шибеник, 2004, стр. 408 – 409). Тако се и у нашем случају потврдило, да креатори ванредног стања у СПЦ, који су у случају владике Артемија, по сопственом признању, суспендовали Устав (Епископ Атанасије, Одговор на „Апел” Артемијевих и Симеонових правника: „посебно чл.111, који међутим није предвидео случај као Артемијев”, www.nspm.rs), а „каноне окачили мачки о реп” (изјава владике Атанасија Косари Гавриловић, Печат, „О лутањима политичке емиграције”), немају никакву правну свест. Они су по свом схватању законитости много ближи Брозу („не треба се држати закона као пијан плота”), него високим правним начелима садржаним у Савином Законоправилу и Душановом законику.

Теолошки узрок оваквом одсуству правне свести код појединих архијереја СПЦ, налази се у јеретичком учењу о папској непогрешивости, које поједине наше владике испољавају у форми радикалне епископоцентричне теорије, противне предањском учењу Православне Цркве (Епископ браничевски Игњатије: „Сабор није тело које има врховну власт у цркви, у смислу да је изнад епископа”, www.kudadalje.info). Српски народ мора да зна једноставну истину, да однос сваког појединца према начелу законитости и начелу правне једнакости је мерило његовог односа према ближњима, према Отаџбини и њеној будућности.

Позивање у Саопштењу Епархије рашко – призренске на писма Ректора Универзитета и Декана Правног факултета у Крагујевцу, поред правне, има и своју моралну димензију. У наведеним писмима, као и у садашњем Саопштењу Епархије рашко – призренске, помиње се књига „Истина о случају владике Артемија”, као најбољи доказ о нашој лошој „професионалној кредибилности”. Управо супротно, историјат ове мале књиге морално разобличује митрополита Амфилохија и бившег епископа захумско – херцеговачког Атанасија. Наиме, књигу „Истина о случају владике Артемија” још у штампарији је украо тајни цензор моћних архијереја, који је тако, и пре приређивача, мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић, дошао до ње, оглушујући се о речи Христове – ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом мјесту, он је лопов и разбојник“ (Јн. 10. 1.). Овај разбојник и цензор није нико други до један парох Митрополије црногорско – приморске, кога је за свештеника рукоположио бивши епископ захумско – херцеговачки Атанасије. Бахати лопов се исте вечери, следећи свог учитеља, похвалио сопственим безакоњем, заборављајући при том на значај сведочења као доказног средства.

Тек после тога уследила су „чувена” писма Ректора и Декана Патријарху. Ова писма морално дискредитују њихове праве иницијаторе – митрополита Амфилохија и бившег епископа захумско – херцеговачког Атанасија – и због тога што су они за егзекуторе морално – верског кажњавања мр Зорана Чворовића и мр Соње Спасојевић узели садашњег декана Правног факултета проф. др Предрага Стојановића, као и проф. др Ненада Ђурђевића, који је био присутан на пријему код Патријарха. Реч је о особма против којих се због продаје испита води кривични поступак у чувеној афери „Индекс”. Зато, ако је писац Саопштења наш професионални углед проверавао међу овим и њима сличним особама, онда смо ми врло задовољни што су оцене о нама тако ниске. Међутим, верници СПЦ мора да добију одговор на питање, како су се лица оптужена за продају испита нашла у улози брзих инквизитора, а све за рачун митрополита Амфилохија и бившег епископа захумско – херцеговачког Атанасија.

Поред професионалног, безимени писац Саопштења оцењује и наш стручни кредибилитет. Тако се наше анализе називају „псеудоправним”, „површним” и „политикантским”. Процењивач нашег правноисторијског и црквеноправног знања је и овог пута остао непознат, као што су непознати сви Синодови правници који су се „прославили” својим поднесцима, актима и канонским тумачењима. Српски народ треба да зна да су се налогодавци оваквих саопштења својим безакоњем, спроведеним у своје име, а за туђ рачун, одвојили не само од верујућег народа, већ и од најбољих имена српске правничке струке. Тако је један од чланова Правног савета СПЦ, угледни београдски професор права, заједно са писцем ових редова, потписао „Апел за заштиту правног поретка СПЦ”, док се оваквим Саопштењем Епархије рашко – призренске доводи у питање компетентност једног другог члана Правног савета СПЦ, такође угледног београдског професора права. Наиме овај правни историчар је, заједно са још двоје својих колега, за мр Зорана Чворовића написао, да је „заслужио епитет најбољег међу правним историчарима најмлађе генерације”.

Осим тога, магистарску тезу Зорана Чворовића, „Хришћанске норме у Еклоги”, три наша најугледнија правна историчара оценила су као „веома специфичну мултидисциплинарну тему, која је изискивала добро познавање како хришћанских правила, тако и развитка византијског права”. „Његово познавање хришћанских норми у Еклоги”, додали су ови потписници Извештаја за избор у звање асистента, „нису ствар формалног сазнања, него ’инкорпорисаног’ знања” (Извештај Комисије за избор асистента бр. 1490. од 31. 05. 2010. на: www.jura.kg.ac.rs). Потписник ових редова ће увек водити рачуна о мишљењу најбољих представника правничке струке, док „стручне” оцене сумњивих правника и некомпетентних лица, а уз то и безаконика, једино говоре о њима самим.

У Саопштењу Епархије рашко – призренске наводе се и две наводно нетачне тврдње у нашој изјави датој дневном листу „Правда” од 15. 06. 2010. г.

Прва се односи на нашу констатацију да је подпредседника САД, Џозефа Бајдена, приликом његове посете манастиру Високи Дечани, примио владика Теодосије, иако је по писцу Саопштења он тог дана био у Београду. То што владика Теодосије није физички био у манастиру не мења суштину ствари, јер је Бајдена примио владичин заменик, о. Сава Јањић, који је за тако значајан акт морао да има благослов игумана, владике Теодосија. У супротном нешто дубоко не би било уреду у функционисању манастирске организације у Високим Дечанима.

Нешто озбиљнији покушај да се доведу у питање наши ставови из интервјуа, како би се Срби још једном завели за Голеш планину, односи се на примедбу из Саопштења да је и владика Артемије, као Епископ рашко – призренски, имао састанке са косметским Албанцима и функционерима САД. Не улазећи у оцену ранијих политичких ставова владике Артемија, морамо подвући начелну правну разлику између сусрета које су представници Српске Цркве и српске државе имали са косметским Албанцима и функционерима појединих држава пре 17. фебруара 2008, од таквих сусрета до којих је долазило после овог датума. Наиме, после проглашења независности терористичке квазидржавне творевине на делу територије државе Србије и међународног признања таквог чина од стране појединих држава, званични сусрети са представницима институција тзв. државе Косово и њиховим страним менторима могу имати карактер имплицитног политичког признања овог насилничког акта, као и правног аболирања извршилаца и саучесника сецесије. Налогодаваци Саопштења би да избришу ову битну разлику између својих и поступака владике Артемија, али правна логика је сурова, а политичка штета од оваквих поступака доћи ће, на жалост, брзо на наплату.

И најзад, сетимо се речи великог песника – Косово је грдно судилиште – јер нас оне опомињу да ће убрзо на овом великом свенародном Суду бити разоткривени лажни вођи и лажни духовници. Цена Истине ће бити висока, али то је једини пут за лично и свенародно очишћење и спасење.

мр Зоран Чворовић,
асистент на Правном факултету у Крагујевцу

преузето са Православног форума ИХТУ, формат текста и илустрација -новинар.де