Вести

Pošto je đavo odneo šalu i izbacio ih iz vode kao ribe na suvo, arhitekte mantre „EU nema alternative“, znajući da se pošto poto moraju održati u sedlu i u izmenjenim okolnostima,

Dragan Vidaković, 18.06.2010

+++

kao i bezbroj puta do sada, okreću ćurak naopako, pričaju nove priče lako kao da su ih pričali oduvek. A nisu. Tek su počeli odnedavno.

Sezona pranja ruku je otvorena u Novostima, u rubrici „Polemika“, gde polemišu sami sa sobom, baš kao kad bi odbojkaš samom sebi mogao da podigne loptu za smeč. Tvrdili su, dobro zanmo, da postoji samo jedan put, koji nema nikakvu alternativu, kad naprečac Milica Delević, ranije Đilas, poručuje da (od članstva u EU) „Nema boljeg puta“

Dakle s neba pa u rebra. Mantra „EU nema alternative“ je izgleda ukinuta. Alternativnih puteva kojima Srbija može da krene ima više, doduše od pravca ka EU nema boljeg, ali ko će sad verovati onima koji su tvrdili da postoji samo jedan put bez aletrnative, jedan cilj ka kome se krećemo, za koji su nas ubeđivali da je nepokretan, da je samim tim i vrlo jednostavan orjentir, dok sada vidimo da je i taj cilj i te kako pokretan, da danas nije tamo gde je bio juče, i da taj naš pravac uopšte nije tako jednostavno držati jer tamo gde mi mislimo da je EU, sutra više i nije tamo.

Ono što su svi čitaoci blogova znali, o čemu su i ptice pevale, konačno zna i naš kormilar ka EU. „Iako je samo saradnja sa Haškim tribunalom uslov napredovanja ka EU, druga pitanja su se na različite načine mešala u kontekst u kom se proces evropske integracije Srbije odvijao. Rezultat je povezivanje evropske integracije sa visokim političkim temama više nego sa unutrašnjim reformskim procesima, koji dovode do promena u društvu i životima ljudi, kao i sa političkim uslovljavanjem daljeg napretka naše zemlje ka EU.”

Naravno da bi bilo loše da srpski “Buridanov magarac” naprasno umre ili odustane od besmislene priče o našem nikad ulasku u EU, pa u pomoć priskače Ivan Vejvoda jer zna da se između danas i nikad mora postaviti neka fatamorganica koju mudroserski definiše samim naslovom “EU i blizu i daleko” što razvija na sedeći način: “Mi smo u ovom trenutku i blizu i daleko od članstva u EU. Neke procene govore da će nam biti potrebno još pet-šest godina. Inicijativa grčke vlade, koju su podržale i neke druge zemlje, poput Austrije i Italije, o 2014. kao godini ulaska u EU, više je motivacionog karaktera i služi kao podsećanje i nas u regionu i Brisela da se ne sme zastajkivati u procesu evropskih integracija, već na njemu istrajno i svakodnevno raditi.”

Dakle između danas i nikad su postavili jedno motivaciono ništa koje će se desiti 2014., jer bi se bez toga čak i tako lakoveran narod kao što je srpski konačno dosetio o čemu se radi.

I nije baš sve promenljivo. U svim tim menama postoji i jedna gotovo svemirska konstanta: Minići, Vejvode, Gligorovi, Kovačevići…i nekad i sad. Nekada su vladali i uživali zahvaljujući priči protiv NATO, o nesvrstanima, o proleterskoj solidarnosti, antikapitalizmu, antiimperijalizmu, antikolonijalizmu, antihegemonizmu…

Danas žive bolje od kralja Milana propovedajući EU, globalizam, liberalizam, kapitalizam, intervencionizam…Uvek jašu i uvek su u pravu. A opaki su i perfidni. Ko bi se samo dosetio toga da oni-„deca komunizma“, poneki sve sa očevima, zajedno sa ravnogorcima i monarhistima 2000. u Beogradu ruše komunizam.

Naravno kad opet na dnevnom redu bude revolucija gladnih i očajnih, promeniće priču, jahaće u kožnim čizmama i kožnim kaputima, na dnevnom redu će biti nova priča i novi saveznici. Jedino je bitno ostati u sedlu i sekirati se za narod. Jer ko bi to inače bolje radio od njih koji sve priče znaju napamet, koji umeju čak i od žrtava da naprave saveznike?!

Dragan Vidaković