Вести

„Гледај у многе путеве, али бирај ПРАВИ ПУТ. Слушај многе речи, али научи да препознаш која је ИСТИНА.

за новинар.де Ленка, 18.06.2010

+++

Ако знаш где је ИСТИНА и којим ПУТЕМ треба ићи, доћи ћеш до циља, а то је ЖИВОТ. Свега овога не може бити без ВЕРЕ, а Вера бива од проповеди. Од тога кога изаберемо да слушамо зависиће и наш идентитет, наша љубав, наше спасење. Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа или етно село без Цркве?!“

Ово је цитат из писма свештеника Милића Драговића. Читајући сав садржај његовог писма схватила сам да ме је проповед оца Венијамина научила да подигнем прозор између себе и речи које не желим да чујем и којима не желим да нарушим мир своје душе. Као када подгинемо прозор у аутомобилу и сачувамо своју концентрацију за воланом од спољне буке, тако можемо да „подигнемо“ прозор и да себе сачувамо од речи које неко пише и изговара, а које не носе никакву корист.

Свештеник Милић пише да је вера проповед, и да вера не може бити без проповеди. Ја знам да вера долази од Светог Духа, а васпитање или неваспитање из нечије проповеди.

Признајем реченицу коју је и он употребио, а која не долази од његовог знања већ од Христових речи, а то је да слушамо многе речи и да препознамо која је од њих ИСТИНА. Да се Свети Дух није дотакао моје душе, онда када је Господ сматрао да је томе време, данас би ме сигурно завеле употребљене речи свештеника Милића, и ја бих у свом незнању поверовала да је он беседник ИСТИНЕ.

Пише да од избора кога ћемо слушати зависи наш идентитет, наша љубав и наше спасење. И каже „Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа, или етно село без Цркве?!“ Кад сам се родила упознала сам глас и руке свог оца. Одрастала сам уз њега без сазнања да постоји човек који ће постати патријарх Иринеј, и још мање нисам знала да постоји човек по имену Милоје кога ће свештеник Милић изабрати за патријарха. Ја нисам изабрала свог оца за свог родитеља, већ је то била воља Божија. За друге речи, сем његових којима је градио моје биће, нисам знала. За свештеничке беседе нисам знала. Био је то период комунизма када су свештеници ћутали и том ћутњом чували себе, без осврта куда ће поћи стадо Божије. Животно искуство ми је показало да су највећи „праведници“ страшиви ћутолози, којима се језик разреши када виде да је опасност далеко од њиховог срца. Како ми потичемо од комуниста (по речима свештеника Милића), тако сам сигурна да данашњи „праведници“ потичу од страшиваца који су својом ћутњом били у служби тих комуниста.

Васпитање које сам примала од свог оца ме је учило да Бог не постоји. Речи којима је он описивао монаштво и свештенство не желим да цитирам. Предано и са љубављу сам слушала све његове речи, али је срце моје реаговало на оне које треба да примим у себе и на оне које треба да склоним од себе. Свој идентитет нисам градила кроз очеве речи да Бог не постоји. Мој идентитет се родио у вери коју ми је подарио Дух Свети и градио се кроз истину да Бог постоји.

Само слабоверни могу бити речима заведени, а крхе душе делима саблажњене.

Благодат Духа Светог борави у бићима која носе мантију, али та мантија не значи да су они богови на земљи. Речи свештеника Милића, а и оних које он жели да узвелича у свом писму, говоре да они не бирају средства којима ће од себе направити богове на земљи.

Да свештеник Милић говори неистину када каже да од избора чије речи ћемо слушати, зависи наш идентитет, сведоче и мала деца. Дете од једне године, две године, па и броја више, не разуме и не препознаје разлику у речима које „слуша“ кад га родитељ на литургији држи, али неким својим видом препознаје светост икона и нежни пољупци малених усана звучнији су на иконама него на образу мајке.

Света лица на иконама су Истина у коју ми верујемо и којих не желимо да се одрекнемо. Пре светости душе своје, они су били људи као и ми. Следили су Господа, Његове речи, и Његову Истину преносили са колевке на колевку, и онда када је сабља у руци непријатеља косила њихову душу да би им покосила Истину. Од Христовог распећа непријатељ у човеку не престаје да се бори против Духа Светог и васкрслог Господа. Ти праведници које данас видимо на иконама, нису се дали поколебати. Изнели су све поруге и све осуде. Смејачи су долазили и смрћу одлазили, и та река шарлатана није до данас пресушила. Само им се имена смењују.

Зашто архимандрит Венијамин смета (модернизованим) епископима, монасима, свештеницима? Зато што је остао исти какав је био и онда кад су они притајено чекали (ово) своје време.

Смета им што све године свог монашког позива служи исту литургију коју га је научио његов духовни отац, а он је научио од свог духовног оца. Смета им што за њега сваки дан започиње пре свитања, и што у сваком дану манастира у ком је он старешина, прво се огласе литургијска звона, па тек касније звук кашике и тањира, алата и ужурбаних корака да се све манастирске обавезе испуне у том дану.

Да, смета им јер је исти онај монах, духовник и беседник, какав је био и кад су се они тискали да уз њега буду, кад су се одлучивали да искушеници постану (баш) у његовом манастиру и да их духовно (баш) он руководи. Такав је и данас кад су они од њега отишли и новим путем кренули. Смета им што се исцељења дешавају у његовој светињи, а нема је у њиховим светињама, и што његова рука и рука његове братије носи благодат вере, наде и љубави.

Како је могуће да духовник који је све године исти, монах који све године не одступа од завета који је на монашењу пред олтаром положио, у једном тренутку долазећим свештенослужитељима као такав треба, а оног тренутка кад им се тело под мантијом озноји и усија глава под камилавком, устају против њега као највећег непријатеља православља? Могуће је. Пре него што су архимандрита Венијамина за непријатеља изабрали, већ су били непријатељи себи. Против њих самих окренуо их је нечастиви кад их је преварио и ка мантији упутио. Изабравши њега (нечастивог) за оног кога ће слушати, одабрали су идентитет преко ког ће нечастиви рушити православље и у њему светосавље.

Свештеник Милић је осудио и игуманију Јелену из једног од овчарско-кабларских манастира. Зашто је и њу осудио? Зато што следи пут на који је монашењем стала, и зато што по смрти духовника тог манастира наставља путем са ког је њега смрт одвела. Чувајући и градећи манастир даље, наставила је тамо где је он стао. Са молитвом на уснама Господу, Мајци Божијој, Светом Сави и свим светитељима, умножава манастир придошлим искушеницама.

А зашто свештеник Милић покушава поругом да исмеје име Милоја и назива га патријархом Милојем? Зато што зна да је Милоје разлог њиховог узрока. Разлог да се Милоје подигне против њиховог скрнављења светосавља су они проузроковали. Да је Милоје некада био комуниста, тврди мали комуниста који не може да се не огласи из свештеника Милића и безверјем да устане против сваког ко следи пут вере.

„Или патријарх Иринеј, или патријарх Милоје, или Црква са благословом епископа, или етно село без Цркве?!“ Питање и наредба свештеника Милића. Одговорићу у своје име „Ни патријарх Иринеј, ни брат Милоје, ни Црква са благословом данашњих епископа, већ „етно село“ са живом Црквом у себи“.

Свештеник Милић не жели да зна за све хришћанске примере када се Црква носила у душама свих прогнаних хришћана. У тим примерима постоји и пример Св. Лукијана који је са својом братијом био далеко од Цркве и Олтара у њој, али се литургија служила. Његова прса су била свети престо на који су положили дарТтела и Крви Христа.

У мом животу постоји велики број литургија на којима сам била и које је служио архимандрит Венијамин. Никад нисам чула да је народ дизао против и једног именованог владике, свештеника, па и свештеника Милића, али већ неколико пута читам како именовани свештеник диже народ против архимандрита Венијамина. Речи архимандрита Венијамина увек су исте, и оне говоре да се и од њега самог окренемо ако нас учи и ради, супротно од онога што су нам као наук оставили свети оци. Од истог архимандрита слушам да говори да читамо Свето Писмо, апостолска дела, Омилије и Пролог од владике Николаја Велимировића, и да читајући т,о никад не можемо бити заведено стадо од вука прерушеног у овна који ће их за собом повести. На питања народа, да ли да напуштају литургије које се служе другачије од службе која нам је од предака остављена, увек одговара „То морате сами одлучити, ја знам шта је мој пут и моја обавеза којом пред вас излазим“.

На који начин ће архимандрит Венијамин бранити веру којој је завет дао, није разлог који ће прогонитеље вере у љутњу водити. Кад су кренули против вере да устају, знали су да ће на том путу наићи на оне који ће веру од њих бранити.

Свештеник Милић не може да заборави Душковце, и не треба да буду заборављени. Колико год Душковци нису требали да се десе, требали су, јер да се нису десили новотарни свештенослужитељи не би знали да народ не жели да иде путем којим они данас желе да га воде.

Ленка