Вести

Kada iscrpe sve načine disciplinovanja Srbije, Slovenija i Hrvatska se okrenu oprobanom receptu: zapljunu čoveka tako što ga uporede sa Miloševićem,

за новинар.де Драган видаковић, 01.06.2010

+++

a pošto je on bio „gori od Hitlera“-što je najveće ruganje 50-milionskim žrtvama Drugog svetskog rata, odbrane od te gubave etikete nema, i nikakvi argumenti više nisu potrebni kad si gori od najgoreg. A znajući kako je Milošević završio, ozbiljnije pretnje po život od te nema. Pa „zini“ nešto za Srbiju ako smeš.

Tako ministri inostranih poslova Slovenije i Hrvatske Žbogar i Jandroković, koji se 91. gotovo da nisu čestito ni ispilili, kore Borisa Tadića u nekakvom svome pismu pod naslovom “Ponovno povezivanje jugoistoka Evrope”, osvrtom na njegov nedolazak na konferenciju koja je 20. marta održana na Brdu kod Kranja, u organizaciji Hrvatske i Slovenije, a koja je, po njima, predstavljala “novi početak saradnje na jugoistoku Evrope”.

Pošto je Mesić pre 20 godina “obavio zadatak-Jugoslavija više ne postoji”, izgleda da su Velika braća odlučila da bi opet bilo dobro da se spoji ono što su već srušili svojim bezumljem. Sva je prilika da je nekom kontra-Mesiću postavljen zadatak da Jugoslavija opet treba da postoji, samo što će se to zvati “novi početak”- po treći put, a realizovaće se po principu “švedskog stola”-uzmi šta god hoćeš, od Srbije prvenstveno, a daj “jugoistoku Evrope”-Srbiji?-šipak, što veći naravno.

Ako se neko pak usudi da ima ikakvu dilemu ili rezervu u vezi njihovih zamisli, ovoga puta očito pišu Tadiću, nagrdiš ga Miloševićem, jer ministri neumoljivo i preteće podsećaju da je na Brdu kod Kranja pre 20 godina održan sastanak lidera bivših jugoslovenskih republika, u pokušaju postizanja konsenzusa.
“Međutim, nijedan od ponuđenih predloga nije bio prihvatljiv Slobodanu Miloševiću i tadašnjem srpskom rukovodstvu.”

Savršeno je jasno da je to što oni nazivaju konsenzusom bio samo goli diktat udruženog nezločinačkog poduhvata. A kad se ne postupi po diktatu tako velikih demokrata i korifeja tolerancije i razuma, oličenih u Kučanu, Tuđmanu, Aliji,…nastaje veliki belaj.

Iznervirani Kučan je, recimo, odmah naredio napad na nenaoružane vojnike JNA. Tuđman je izjavio pred više desetina tisuća Hrvata na Jelačićevom trgu u Zagrebu i čitavom svetskom javnošću, koja se naravno pravi da je slepa i gluva, da “rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela.” Alija je obnarodovao da je “između mira i rata za suverenu Bosnu izabrao rat.” I sve to samo zbog nerazumnog Miloševića koji nije prihvatio njihove razumne predloge. Ceh su, naravno, platili Srbi, jer ko bi drugi bio bolji za to, ako hoćemo pošteno?

Mlađani ministri međutim još nisu došli do tih lekcija, niti će po svoj prilici ikada do njih doći. Jandrokoviću možda nisu ni rekli da su Tuđman i Alija bili pod istragom Haškog suda ništa manje nego Milošević. Sad, što je moć njihovih zaštitnika odugovlačila istragu do njihove smrti, u suštini ne menja ništa. Ili su možda zločini umrli sa njima?

Ta bljutava priča da je jedan među njima bio lud, a svi drugi pametni, ne drži više vodu, niti može po principu “kvake 22” da objasni sve, jer pre svega ne vodi pomirenju preko kažnjavanja krivaca, što je jedini način, ako je do pomirenja verbalnim zagovornicima uopšte stalo.

Ako prihvatimo da su Srbi i Milošević najkrivlji, a nisu, da li to amnestira ostale? Naravno da ne. I sve dok se bude guslala ta priča o nerazumnom Miloševiću (Srbima) i razumnim svim ostalima ona će samo podsticati i hraniti zlo, mržnju i bes, jer povlađivanje zlu nikada nije dovelo do dobra.

Ako je, drugim rečima, zločin ubijati Hrvate, muslimane, Albance…, a jeste, zločin je valjda ubijati i srbo-četnike, ma kakvi oni monstrumi bili, po CNN scenografiji Džemsa Rubina i Kristijan Amanpur. Ili možda nije?! Neka se kaže već jednom.

Negde je izgleda dekretom već odlučeno da hitno mora doći do pomirenja, neke vrste rimejka “bratstva-jedinstva”. Silajdžić međutim iznad odnosa sa Srbijom stavlja Jurišića, u Srbiji osuđenog za ratni zločin, što znači da je za njega on nevin, jer da želi da ga poseti kao građanina BiH posetio bi i Srbe iz Bosne rasute po zatvorima širom sveta, što mu, naravno, ne pada ni na kraj pameti.

Na “Igmanskoj inicijativi” je rekao da svi treba da promene paradigmu. Ako je mislio i na sebe, u šta sumnjam, prvi korak bi bio da se izbriše podela da dobre i loše zločince, na moje i njihove žrtve- ako one za neke slepe od mržnje uopšte i postoje .

Sve zločince, ali baš sve, bi trebalo izvesti pred lice pravde-što je naravno nemoguće, jer glavne zločince, projektante razbijanja SFRJ ruka pravde nikada neće stići, bar ne one koji su se, nehajući za posledice, “saglasili da je najbolje da Jugoslavija prestane da postoji”.

U suprotnom, zašta su veliki izgledi, sve će samo biti u funkciji rasta mržnje koja će čekati i dočekati nekih svojih novih “pet minuta” da , po ko zna koji put, izvrši zapadnobalkansko (jugoistočnoevropsko) poravnanje krvavih računa neizmirene prošlosti.

Dragan Vidaković