Вести

Poštovani gospodine uredniče, molim Vas da objavite ovo moje pismo na koje od strane vl. Irineja (Dobrijevića) nisam dobila odgovor ni posle godinuipo dana.

+++

I nije ovo jedini vapaj “prognanih pravde radi” u Australiji. Svi vapaji ovdasnjeg vernog naroda koji je prvi put u istoriji SPC u Australiji doziveo sopstveni egzodus iz svoje Crkve, ostaju bez odziva kod merodavnih a i kod nadleznih visih crkvenih vlasti. Moj progon iz Srpske Crkve, ja dozivljavam kao mnogo veci zlocin od progona iz moje rodne Slavonije i vekovnog ognjista mojih pradedova.

S poštovanjem,

Ranka Stanić,

Vodonga, Australija

+++

+++

+++

NJegovom preosveštenstvu
Episkopu australijsko-novozelndkom
Administrator eparhije novogračaničke mitropolije
Za Australiju i Novi Zeland
GG IRINEJU

Vaše Preosveštenstvo,

Pobuđena radošću pošto nam uskoro dolaze dani svetlog Hristovog Vaskrsenja, a i nemilim događanjima koja se nadamnom vrše, i mnoštvom neistine stavljene na moje ime, želim Vaše Preosveštenstvo uveriti da sam još uvek i da ću se uvek kao i od kada znam za sebe Bogu moliti , iako to momentalno mogu da obavljam u svojoj porodičnoj kući ispred ikone zaštitnika moje porodice, Svetog Jovana Krstitelja, Presvete Bogorodice i Svetih apostola Petra i Pavla čijoj sam prohiji pripdala od dolaska u Australiju. Nisam imala nameru da vas zamaram ovim pismom, pošto ga pišem bez kompjutera, jer sam tako naučena po jednoj vrsti bontona još u Otadžbini, jer sve što sam imala da vam ka žem kazala sam Vam u našem razgovoru uoči omladinskog festival 2008. u manastiru u Kanberi.

Žao mi je što još pojedinci bacaju “blato” na moj obraz, ali Bog je veći od mene i od njih. Znam da to ne zaslužujem, ali ja sam se već navikla na stradanja i ovo mi nije prvi put. Uvek sam bila i uvek ću biti jaka u mojoj veri u Boga i od NJega blagossliljana kroz godine svoje mnogostradalne istorije moga života. Nema sumnje, Vaše preosveštenstvo da su mi suze bile, i da su mi one još uvek domaćin a radost gost u sopstvenoj kući. Prosto i nezlobno primala sam sve što me je snalazilo u proteklim godinama, moleći se molitvom: “Daj mi Gospode, da mirno primim i izdržim sve što danas snađe.” Držala sam u svojim nedrima sva iskušenja i stradanja kao dragocenost, i sa Svetim apostolima Petrom i Pavlom ispovedala se Gospodu svome: “Starajmo se za dobro ne samo pred Gospodom, nego i pred ljudima.” (2 Kor. 8, 21). Viđala sam ranije, a i sada vidim osobe, ljude, koji su izgubili nezlobivost i smatraju sebe mudrima i filozofima ovoga sveta i u toj svojoj osionosti i zanesenosti zboraviše moralni zakon Božji koji u ovome svetu nikoga ne oslobađa. Zato im mudrost bi na zlo, a znanje na štetu, pa se zbog toga od “NJih” sakriše Istina, Pravda, Svetlost… Bez sumnje, sve što učiniše pred Vama i Bogom, a protiv mene, da se IZBACIM iz Kola Srpskih Sestara “Kraljica Majka Marija”(bila sam članica 13 godina, u UO sekretarica 9 godina i blagajnica 3 godine) do moga finalnog izbacivanja iz moje Svete Crkve. Ali ni to im ne beše dosta, nego i moga sina od 24 godine, koji je uvek pomagao svešteniku u oltaru, a nekoliko puta i domaćin slave u svojoj Crkvi. Ni to im ne beše dosta, nego i moga napaćenog oca od 77 godina, a svi smo već jednom prognani sa svoga rođenog ognjišta prognaše i izbaciše iz naše Svete Crkve.

Ovo predsednik g. Mirko Tomašević objašnjava, da je to sve “vladika uradio”, i da je to sa “njegovim blagoslovom”.
Ako sam ja bila u mome Svetom Manastiru, nisu bili ni moj otac ni moj sin, pa se ja pitam o čemu se ovde radi i gde su tu PRAVDA, ISTINA i SVETLOST? Još do dana današnjeg, ja nisam dobila to pismo o MOJOJ EKSKOMUNIKACIJI iz Srbske Crkve, moga Kola Srpskih Sestara. Želela bih da ga imam ako je moguće i da pročitam šta u njemu piše.

Inače vidim da mi izgleda ništa drugo ne preostaje kao stradalnici, poštenoj majki dvoje akademskih građana Australije i već babi, nego da se i dalje molim Bogu i čuvam od zla, jer uviđam da ovaj svet u zlu leži, da se trudim da i dalje ostanem u svojoj Pravoslavnoj Veri, jer će me po tome Gospod poznati da sam NJegova. Pišući ovo, imam na umu svemoćnu NJegovu nebesku vojsku i sve Svete NJegove, zajedno sa Srbskim Svetiteljima.

Moliću se i dalje u svome porodičnom domu, jer mi je posle ovoga samo to preostalo, da se ove nedaće, neistine, nepravde koje su dovele da se ja izbacim iz moje Svete Crkve, prestanu. Iako više nisam član, iako više nesmem u Crkvu, jer mi je time oduzeto sve, ako se sećate našeg razgovora u Kanberi, kada rekoh “veru u Gospoda Boga i Presvetu Bogorodicu, niko iz mog srca ne može da izbaci. Molim se i moliću se za moje prijatelje koji se nepravedno ogrešiše o mene da i oni priklone kolena svoja pred Gospodom, da im On kaže, a i da sami uvide u čemu greše, kako bi se usmerili na put mira i dobre volje, jer je ovaj svet željan mira i dobre volje.

Mislim da nam je od 1991. godine dosta krvi, suza, straha i nespokojstva od onih kojima je zlo u srcu. Žao mi je što zbog moje bolesti, ovoga puta nisam mogla doći na Festival, prvi put u 17 godina, od kada sam prognana iz Otadžbine sa rodnog ognjišta. Ali kad sam čula za događaje, mislim da je bolje što nisam bila, jer bih verovatno opet bila dežurni krivac.
Što se tiče izmišljotine o Đilongu, koju ste čuli i zašta ste me optužili, ruku svoju stavljam na Sveto Jevanđelje i zaklinjem se sa svim svojim što mi je najmilije, da nismo ništa, niti ja, niti moj suprug, niti moj sin kazali; ni A ni B na govor o. Vukše. Tu su negodovali lično njegovi parohijani, madaiskkreno rečeno, nije o. Vukši trebalo na dan hramovne slave da iznosi njihove nesuglasice, jer mi smo došli na Slavu, a ne da budemo sudije. Toliko o tome, što neka onome ko je to izmislio bude na njegovu dušu. Znam das am iskrena žena, i takva ću ostati do groba bez obzira na stradanje, jer se nadam uz Božiju pomoć istrajati na tom putu.

Na kraju, želim od sveg srca da Vas ovo moje pismo zatekne u dobrom zdravlju i još boljem raspoloženju i nadam se da ćete uspeti odvojiti malo vremena da mi odgovorite.

Ranka Stanić,
Moja adresa je: 68 Trudenjind Rd. 3690 NJodonga, VIC
24. februar 2009 u Vodongi