Вести

Prenosim vam pisani pokušaj da vratimo vučicu Alfu monahu Amvosiju i moja prepiska sa Crkvom, tačnije odgovor Nenada Stikovića koji je zloupotrebio svoj položaj kao službenik Sv.Arhijerejskog Sinoda.

Jelena Tinska, elektronskom poštom 21.05.2010

+++

—– Original Message —–
From: JelenaTinska
To: SASinod SPC
Sent: Thursday, May 20, 2010 17:46
Subject: za Nenada Stikovica

Na ovu kolicinu zlobe, neobavestenosti i vulgarnosti ne mogi reci postovani Nenade Stikovicu.

Skoro da je nemoguce da ovalika vulgarnost, uvrede i prostota poticu iz Kancelarije Svetog arhijerejskog sinoda.Ja bih rekla da za vas odgovor niko ne zna da ste iskoristili svoj polozaj sluzbenika.

Pre svega ja sam iz svestenicke porodice i moj pradeda je bio Prota Grahovski Krsto Keseljevic. Moj otac je bio Aleksandar Sasa Petrovic prevodilac Sekspirolog i knjizevnik. Dobitnik je nagrade za prevodilastvo Milos Djuric i nagrade za Zivotno delo.Sahranjen je u Aleji znamenitih ljudi. Ja sam zavrsila dva fakulteta i napisala 12 knjiga od kojih je moj roman Vilhelmina predlozen za knjizevnu nagradu Oskar Davico.

Majka sam dve cerke i baka tri unuka. Nisam razbludna i moje knjige koje vi niste citali, jer da jeste ne biste se usudili da ovako pisete, nisu ni malo nemoralne. Naprotiv. Moralnije su od ovog vaseg prostackog obracanja.

No ja nisam kaludjerica. Normalna sam zena i svavako moralnija od mnogih javnih licnosti sa kojim se crkva producira po medijima.

Pismo nisam kako vi navodite proizvoljno pisala „gospodinu Hrizostomu“, a to sto postoji vise Episkopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sa tim imenom, ja ne moram da znam. Ali vi ste dobro razumeli da se odnosi na Zickog vladiku. Ja ne moralisem o problemu vucice koja je odvedena u prihvatiliste, krajnje pateticno i subjektivno, kako vi kazete, ja se borim za pravednost, jer vucicama je mesto u sumi i one pripadaju Republici a ne privatnim prihvatilistima..jos manje episkopima.

Ja sam sokirana vasim primitivizmom a sto je najtuznije vi se cak javljate iz Kancelarije mesta koje bi trebalo da bude sveto. Nenade Stikovicu. Treba da vas je sramota.

A da li je donji tekst beseda ili govor irelevantno je i da u vama ima svetosti ta beseda bi i vas dinula kao i mene i iz nje mozete mnogo nda naucite. Jer mantija vam ne moze podariti duhovnost koju ocigledno nemate.

Jelena Tinska

+++

—– Original Message —–
From: SASinod SPC
To: Jelena Tinska
Sent: Thursday, May 20, 2010 12:49
Subject: Re: Fw: za gospodina Vladiku Hrizostoma

Postovana Gospodjo,

Iz vaseg nejasnog i prilicno neuvidjajnog pisma, u kome se obracate „svima onima koji vode Srpsku pravoslavnu crkvu“ (???), i Episkopu zickom Hrizostomu (iako Vi ni to ne precizirate, vec proizvoljno pisete „gospodinu Hrizostomu“, a postoji vise Episkopa u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sa tim imenom), Vi moralisete o problemu vucice koja je odvedena u prihvatiliste, krajnje pateticno i subjektivno.

Cenjena Gospodjo, Informativna sluzba Srpske pravoslavne crkve nema nikakvih dodirnih tacaka niti sa sadrzajem Vaseg pisma, niti sa adresantom kojem se obracate, te Vam po sluzbenoj duznosti mi ovim putem dostavljamo adresu na kojoj se mozete obratiti Episkopu zickom G. Hrizostomu.

Adresa je: Trg Svetog Save 4, 36000 Kraljevo.
E-mejl: eparhijazicka@gmail.com

Primeticemo jos nesto: vise je nego cudno da ste se nasli bas Vi da Srpskoj pravoslavnoj crkvi „ukazete“ na ovaj „sustinski problem“ u kome se nalazimo. O Vama i Vasoj reputaciji vise govore naslovi Vasih „dubokih izraza“ koje ste nesebicno ponudili srpskom narodu za njegovo duhovno uzrastanje. O naslovima i sadrzaju tih „knjiga“, kao i Vasih brojnih intervjua u kome velicate potpuno nehriscanski i razbludni nacin zivota sramota nas je i da govorimo.

Osim toga, u prilogu Vaseg pisma Vi „podsecate“ Episkopa G. Hrizostoma na jedan govor. Ta beseda, a ne govor, kao sto ste i naveli, odrzana je 1942. god, a objavljena 1986. godine u Pozarevcu. Episkop Hrizostom koga Vi citirate jeste blazenopocivsi Episkop branicevski Hrizostom, koji se upokojio pre vise od petnaest godina. Toliko o vasoj brizi za Crkvu, i poznavanju prilika u njoj.

Svako dobro od Gospoda,
Iz Kancelarije Svetog arhijerejskog sinoda.
Nenad Stikovic

2010/5/20 Nenad Stikovic

+++

—– Original Message —–
From: JelenaTinska
To: Info SPC
Cc: Otac Dragan
Sent: Wednesday, May 19, 2010 5:02 PM
Subject: za gospodina Vladiku Hrizostoma

„Велики грех је направљен према невином Божјем бићу јер никакав прихватни центар не може да замени љубав и СЛОБОДУ коју је она имала. Њен живот  ће се свести само на узимање хране и спавање. Док је жива патиће за
својим монахом. Вукови су животиње које живе и умиру за свој чопор, а  њен чопор и њен вођа је управо овај монах. Ово Вам пишем из личног искуства и из искуства најбољих светских стручњака за вукове. Као што је Господ рекао да смо сви ми Божија бића тако је и ВУЧИЦА Божије биће, неискварено, чиста срца. И Свети Сава је имао свог вука, Свети Илија гаврана. Зашто Срби и манастир Ковиље не би имали своју ВУЧИЦУ?“

——————————————————————————–

СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ

Поштовани господине Hrizostome, и сви поштовани који водите Српску Православну Цркву

Пишемо Вам поводом вести да је ВУЧИЦА из манастира Ковиље одведена у прихватни центар Ђурђево.

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=PALX_Nn-M94]

После репортаже о заиста чистој и наjискренијој љубави вучице и монаха Амвросија доста људи је дошло да види ово Божје дело. Захваљујући овој заиста реткој и несвакидашњој љубави многи наши суграђани су први пут чули, а и посетили манастир Ковиље.

Међутим, због људске злобе и глупости, вучицу су по наређењу владике Zickog одвели у азил. Разлог је био ,,да ће она да доведе чопор вукова који ће да поједу неку бабу из села“. Ако је неко иоле упознат са ћудима вука знаће да ће вучица, што је у овом случају, када достигне полну зрелост, са две године, сама отићи на територију мужјака а неће довести чопор. Друго, sобзиром да је она одрасла са људима врло је велика вероватноћа да никада неће напустити манастир и ,,свој чопор“ чији је вођа монах Анвросије. Ово Вам пишем као неко ко је проучио сву могућу светску литературу о вуковима ..

Велики грех је направљен према невином Божјем бићу јер никакав прихватни центар не може да замени љубав и СЛОБОДУ коју је она имала. Њен живот ће се свести само на узимање хране и спавање. Док је жива патиће за својим монахом. Вукови су животиње које живе и умиру за свој чопор, а њен чопор и њен вођа је управо овај монах. Ово Вам пишем из личног искуства и из искуства најбољих светских стручњака за вукове.

Као што је Господ рекао да смо сви ми Божија бића тако је и ВУЧИЦА Божије биће, неискварено, чиста срца. И Свети Сава је имао свог вука, Свети Илија гаврана. Зашто Срби и манастир Ковиље не би имали своју ВУЧИЦУ?
Пишемо Вам са молбом да вратите ВУЧИЦУ манастиру Ковиље и да вратите божију љубав и светлост у њено срце, јер ће она само тако моћи да живи. Овако, у азилу, у њеној души биће само мрак. Знајте да никога неће повредити и неће довести чопор вукова. У најгорем случају ће отићи у шуму и неће се враћати. Ми не сумњамо да Вам је Господ дао довољно снаге да ово добро дело остварите .

Можете ли вратити сјај у очи беспомоћног осећајног Божјег створа ? – верујемо да Ви можете и више , и верујемо да наш Господ баш оваква искушења шаље и Вама и нама и да се и Ви и ми можемо носити с њима .

Молимо Вас не дозволите да људска глупост и незнање униште ово БОЖЈЕ дело и ову чисту љубав јер је оваквих примера мало у свету а посебно у овим тешим временима и посебно међу Србима, који су нажалост заборавили шта је чисто срце, искрена душа и права љубав.

Молимо Вас да погледате у своје срце и не дозволите да једном невином Божијем бићу, ВУЧИЦИ, живот прође у болу, патњи и мраку у души за својим монахом.

Не заборавите да су чудни путеви Божији и да нас је Господ и послао на овај пут да је спасемо и да спасемо своју душу угледавши се на њу и на то да љубав треба да живи не само у срцу животиња већ и у срцу људи.

Ово писмо Вам пишемо у име свих људи који још увек верују да добро постоји, да су сва искушења које нам Господ шаље са неким разлогом као што је и овај, односно да покажемо како смо људи великог и чистог срца и како смо сви Божија бића па и ова ВУЧИЦА.

Молимо Вас да вратите ВУЧИЦУ у манастир Ковиље ,у којем је њен пријатељ -монах , поред манастира је њен дом , њена шума и њена слобода , коју су јој зли или непромишљени или недовољно Господу посвећени људи одузели , а коју јој је Господ наменио .

Молимо Вас вратите Вучици отету слободу, само то може бити Божја воља.Господ не жели никоме нашкодити, па ни овој ВУЧИЦИ , њена патња у заробљеништву НИЈЕ БОЖЈА ВОЉА – . Омогућите да БОЖЈА ВОЉА буде остварена .Зле силе не могу бити јаче од Вас , добрих љзди .. Хвала .

То је жеља не само наша, већ и великог броја људи који покрећу акцију на интернету ..

С БОЖЈОМ ВЕРОМ У ВАС И ВАШУ СВЕТОСТ И ЧИСТОТУ СРЦА, унапред смо Вам дубоко захвални .

С поштовањем Jelena Tinska, glumica, praunuka Prote Krsta Keseljevica i

Prijatelj – EPAR / OIPA – Serbia / Alijansa za prava životinja i ljudi

Potsecam Vas na jedan govor u kome se upravo govori protiv onih koji nepostuju tudj zivot i tudju ljubav. Sveti Ilija je imao svog gavrana. Sveti Sava vuka. Ljubav Alfe i Monaha je Bozja Ruka.

—————————————————–

Episkop Hrizostom: ZAPLOVIMO MALO REKOM ISTINSKOG ŽIVOTA

Sveti apostol Matej zabelezio je u svome Jevandjelju neobicnu Spasiteljevu rec. Jedan od ucenika, prica jevandjelist, pristupio je bio Gospodu Hristu i rekao: “Gospode, dopusti mi da odem i ukopam oca svoga.” Gospod mu je na to odgovorio: “Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace.”
Zive ljude nazvao je Gospod mrtvima!

I to ne samo tom prilikom. U Otkrovenju sv. Jovana Bogoslova Gospod porucuje jednom coveku od polozaja: “Znam tvoja dela; imas ime da si ziv, a mrtav si.”

Ne zvuce li vam, braco i sestre, cudno te reci kojima se ziv covek oglasuje mrtvim? A kako ipak veliku istinu te reci kazuju. O, koliko je mrtvih medju nama, braco: koliko ljudi mrtvih za Boga i za velike duhovne vrednosti, mrtvih za ostale ljude, mrtvih za sve sto nisu oni licno! Koliko ljudi ima u kojima kao da se nesto ugasilo i koji ne osecaju prisustvo Onoga Koji ozivljava i nadahnjuje sve i Koji nas ceka na kraju svih puteva; koliko ih ima koji, kad iz izvesnih drustvenih obaveza i navrate u hram Bozji, stoje tupo i bezizrazno, cija dusa ne zadrhti nijednim treptajem i iz cijih se grudi ne izvije nijedno osecanje divljenja i strahopostovanja pred tim neizmernim velicanstvom koje upravlja svetovima i nasim zivotima.

Pa koliko ima ljudi u kojima se ugasio smisao za vise vrednosti. Koliko ih je koji su mrtvi za pravdu, za koje je pravo samo ono sto je njima u interesu i koji ce dopustiti da sav svet propadne samo da njima bude dobro. Koliko ih ima mrtvih za istinu, koji se danas kunu u jedno a sutra u drugo, koji ce – ako im je u interesu – reci da je belo crno i crno belo i koji svoja nedela oblace u zvucne i lepe reci i predstavljaju ih kao podvige i vrline.

Pa koliko ih ima koji su mrtvi i neosetljivi za druge ljude, koji zive samo za sebe i koje tudja nesreca i nevolja uopste ne dira. Uzmite samo jedan primer. Dok toliko nase brace tesko strada, dok je mnogo porodica u samom Beogradu vise gladnih nego sitih, dok su hiljade i hiljade nasih porodica u crno zavijene, dok su citava nasa sela pretvorena u zgarista i citave nase pokrajine formalno istrebljene, dotle kod nas, u srpskom Beogradu, skoro u svakom lokalu, iz dana u dan, i iz veceri u vecer, bez predaha i bez prestanka, tresti muzika i ima sveta kome je do provoda i do veselja. Recite, braco, da li u tim ljudima koji se mogu veseliti na ovom nasem tuznom i pretuznom groblju jos uvek zivi i kuca srpsko i ljudsko srce?!

Pa koliko ima ljudi koji su neosetljivi i mrtvi za tudji bol. Sada se prikupljaju i sredjuju svedocanstva o stradanjima nasih najnovijih mucenika. Tesko je coveku da procita i dve strane od onoga sto su ljudi ljudima cinili i mogli ciniti. Stedeci ovo sveto mesto, spomenucu samo jedan od laksih slucajeva.

U selu Prologu, blizu Livna, zivela je samo jedna srpska porodica od sedam clanova. Bezdusnim ljudima je i ova jedna porodica bila trn u oku i zato su, kad je nastao ovaj sveopsti pokolj, izveli nju jedne noci u polje i streljali. Kad su sutradan dosli da pokopaju leseve, nasli su jednu devojcicu od deset godina jos u zivotu. Sedela je medju lesevima, naslonjena na mrtvu majku i plakala. Videvsi da ponovo dolaze oni koji su poubijali sve njene, obratila se jednom i rekla: “Ciko, ja sam ziva; nemojte me ubiti!” Pomislilo bi se da ce ta molba iz usta tog malog ranjenog stvorenja i kamen dirnuti. Ali, medju tim ljudima nije se naslo nijedno osetljivo i zivo za tudji bol, srce koje bi se smilovalo na to dete koje nikome nikakva zla nije ucinilo, na te tuzne i preklinjuce oci koje su svu noc plakale, i to malo, slomljeno, ali zeljeno zivota srce koje je svu noc medju lesevima drhtalo. Nisu je postedeli.

A koliko je hiljada takvih i gorih slucajeva bilo!

To pak sve svedoci, braco i sestre, da ima ljudi koji ne znaju za Boga, koji ne znaju za dusu, kojih se niko ne tice; ima ljudi koji imaju ime da su zivi, a mrtvi su – mrtvi duhom i mrtvi srcem. A od tih se zivih leseva niko nicemu dobrom, velikom i stvarnom neka ne nada.

Ali zasto kad je u pitanju osudjivanje coveka gledati samo na druge? Ta pogledajmo malo i na svoj zivot. Zar smo i mi malo puta, zaneti sobom, zaboravljali na Boga i na one oko nas? Koliko se puta i nase srce steglo kad je trebalo uciniti nesto za drugog? Koliko smo puta prosli kraj coveka koji je bio u nevolji i otisli dalje svojim putem kao onaj levit iz Spasiteljeve price? I uopste, koliko ima neuradjenog i propustenog u nasem zivotu! Kako smo umeli brizno cuvati sebe i zaliti i vremena i truda kad je trebalo raditi delo Bozje! Zar smo jednom s malo truda i zrtve mogli nekome prirediti veliku radost i – nismo! Koliko nam je puta neko pristupio otvorena srca i s puno ljubavi i mi mu nehajno okrenuli ledja? Koliko su puta i iz naseg srca pomolile svoje otrovne glavice: netrpeljivost, zajedljivost i zluradost! Koliko smo puta bez ikakvih obzira naneli bol cesto svome najrodjenijem, kako smo mu bez milosti ranjavali srce i stvarali i u njegovoj i u svojoj dusi pakao i posle proklinjali zivot i cas kada smo se rodili!

I – s druge strane – kako je toplo prostrujao neki novi zivot kroz nas: kad smo predavali sebe Bogu, kad smo otvarali srce svoje, kad smo se s ljubavlju i poverenjem odnosili prema nekome, kad smo voleli, kad smo cinili dobro, kad smo prastali i kad smo davali i zrtvovali nesto od sebe. Kako nam je u tim momentima bio blizak Bog, kako smo ga duboko osecali, kako smo mu se toplo molili! Kako je iz duse sve nesto pevalo i pevalo sa svim bicima i svima svetovima Bogu velikome! Kako se s ociju skidao neki veo, kako su se sirili vidici, kako nam je pridolazila snaga i kako su zivotne tegobe postajale nistavne. Drukcije smo shvatali, drukcije osecali; u drugom je pravcu bila nastrojena volja. “Sve je bilo izmenjeno: reci Svetog pisma, reci molitve i crkvenih pesama dotada tako obicne postajale su tako pune smisla, ljudi dotada tako daleki postajali su blizi i ravnodusnost prema njima pretvarala se u sazaljenje i ljubav. Spolja se u stvari nije nista izmenilo: to su bile iste reci koje smo bezbroj puta slusali i isti ljudi koje smo jos juce sretali, ali je iznutra nesto udahnulo svemu nov zivot i – sve je postalo drukcije.”

U cemu je tajna i otkud ta promena?

U svetoj Knjizi Bozjoj stoji napisano da je andjeo Gospodnji s plamenim macem u ruci branio praroditeljima pristup drvetu Zivota, kad su zazeleli da zive po svome i za sebe. I danas je uskraceno uzimanje ucesca u istinskom, radosnom, blagodatnom, stvaralackom zivotu onima koji hoce da zive sami za sebe, a mimo Boga i bez ljubavi prema drugima.

Jevandjelje nam je otkrilo taj cudni zakon zivota, da licnost otrgnuta od Boga i ljubavi prema drugima i zauzeta jedino sobom zamire i da se njene istinske snage, kao u otkinute grane, gase. I, da ona ozivljava kad prevazidje sebe, kad zaboravi na sebe, kad voli i kad zivot svoj utka u zivot Bozji i zivot drugih.

Oni koji su bdili i strahovali do samozaborava nad svojim detetom znaju vrlo dobro koliko zivotna snaga pridolazi onome ko zaboravi sebe, ko zivi za drugog i kad bez granica voli.

I, ukoliko je samozaborav i samopregorenje potpunije, ukoliko je ljubav veca, ukoliko je predavanje Bogu svesrdnije, utoliko je u dusi toplije, utoliko se licnost vecma prosiruje i bogati zivotnim snagama, utoliko vise postize i utoliko su njena dela veca i trajnija.

Braco moja, nema vece radosti nego osetiti Hrista i Njegovu ljubav u srcu svom i nema vece srece nego usreciti drugog. Ko zivi a to ne oseti i ne dozivi, taj slobodno neka ne broji svoj zivot u zivot. A oni koji to dozivljavaju i iz te povezanosti s Hristom i ljudima crpe snagu, ti stvarno zive i stvaraju.

Retko da je ko u citavoj istoriji sveta iz ljubavi prema Hristu i ljudima tako malo stedeo sebe, kao sto je to slucaj sa sv. apostolom Pavlom. Valja samo procitati Dela apostolska i poslednje glave II Poslanice Korincanima, pa videti sta je taj sveti covek sa radoscu pretrpeo za delo Bozje. Ali je ta dragovoljna i iz ljubavi ucinjena zrtva bila jos ovde, na zemlji, bogato nagradjena. Retko da je ko u istoriji tako punim zivotom ziveo, tako duboko osecao i tako mnogo uradio kao on. Taj je mali, slabi starac s Bozjom pomoci formalno srusio citav stari svet sa svim njegovim shvatanjima, verovanjima i zabludama i na njegovim rusevinama podigao jedan novi, cija je atmosfera zracila blagodatnim ozarenjem dusa.

U nasoj pak istoriji niko nije tako istinski ziveo ni toliko uradio koliko onaj carevic-monah koji nije pozalio sebe, nego je svim bicem goreo u sluzenju Bogu i drugima. Koliko je vladalacke dece brizno cuvalo svoj udobni, lepi zivot i odzivelo svoj besplodni vek ne ostavivsi cak ni imena. A ovaj je zrtvovao svoj licni zivot, savladjivao se, mucio, trcao, ucio, pomagao, mirio i stvarno sacuvao zivot za sebe i za vecnost i dao da plodove tog zivota uzivamo i mi posle toliko stotina godina.

Ali, mozda nije svakome od nas dato da bude sveti Pavle i sveti Sava. Ne cekajmo priliku da cinimo dela koja ce zadiviti svet, nego cinimo ono sto je i sada i u svakom trenutku u moci svakome od nas.

Braco moja, ako ste tesko podnosili zivot, ako ste se stideli sebe i ako ste nosili prazninu i pakao u dusi:

kad ste ziveli ne znajuci za Boga,

kad ste propustali da cinite dobro,

kad ste bili neosetljivi za drugog i ziveli samo za sebe,

onda se molite Bogu da vas iskusenja te vrste sto manje preovladaju.

I s druge strane, ako ste osecali radost u dusi i priliv novog zivota:

kad ste se, kao dete majci, s potpunim poverenjem predavali Bogu,

kad ste osecali u molitvi kako vam Njegovo prisustvo zagreva dusu,

kad ste sve sto dolazi iz Njegove ruke primali sa zahvalnoscu,

kad ste radili Njegovo delo i tvorili Njegovu volju,

kad ste stajali na stranu istine i pravde,

kad ste prastali i molili da vam oproste,

kad ste voleli i goreli od zelje da cinite dobro,

kad ste, gdegod ste stali i mogli, sejali radost,

onda idite i tako dalje cinite.

Neka vas ne zbunjuje sto svet ide drugim putem. Pustite, po Spasiteljevoj reci, neka mrtvi sahranjuju svoje mrtvace i neka samoljubivi i samozivi sahranjuju sebe u sebi, a vi idite u zivot za svojim Gospodom. I propovedajte taj zivot onima koji jos imaju usi da cuju, i oci da vide, i srce da osete i da razumeju. Amin.

(11 / 24. oktobar 1942.)

Episkop Hrizostom: Tihi glas, Pozarevac 1986, str. 57-62

С поштовањем Jelena Tinska,