Вести

Pre neki dan ispred jedne osnovne skole u Beogradu gledam vracaju se deca sa Kosova i Metohije kući. Bili su u gostima kod svojih vršnjaka u Beogradu..

Milorad Antonić, 20.05.2010

+++

Pokoje glasno „ćao“ guši se u suzama …! Za rastanke, razumljivo!

Ali zaledjen pogled, grč na licu…. ?Čudno raspoloženje posle lepog provoda, doživljaja, novih prijateljstava.

Medjutim, i nije  čudno!

Šta su ova deca videla i doživela u Beogradu? Videla su šta sve nemaju!Tek sada im je jasno koliko  njihovo detinjstvo to nije.

I šta se time, osim političkih poena postiglo?! Ništa osim  podizanja  domaćina političara na  ciljani  pijadestal. Novine su pisale ,televizije slikale…?!

Ali o čemu mediji nisu pisali, niti će ?!

Nisu pisali o tome, niti će, (jer to nije u interesu organizatora ovih  ekskurzija) da je i ono malo iluzije o sreći ove dece  srušeno. Oni su dokaz da sreća uopšte ne traje! Ona je u ovom slučaju šok!

Jer, i pre nego što dodju u svoju domove na nišanu, često bez struje ,vode, odnedavno i  sve češće bez mogućnosti da komuniciraju  sa svetom,  eto, već pri ulasku u atobus, priotišću ih  negativna osećanja. Slike o lepom životu u Beogradu proizvode  razočarenje, gubljenje ambicija, motiv za bilo šta u životu. Dečija je duša veoma ranjiva i njoj daleko više  treba „životne hrane“ da se trgne i  prebrodi mladalačka maštanja. Pitanje je, treba li njima takav doživljaj koji i poslednju nadu pretvara u patnju?! I možda bi političari organizatori  ovih jeftinih poena morali biti iskreniji prema ovim  životima. Jer nije tajna  da  se pre njihovog dolaska mesecima po Beogradu „love“ porodice koje će  primiti u goste ovu decu. A pred Tv kamerama pričaju  o ljubaznosti, radom odzivu da ih prime decu….?!I još ispraćajući ih plaču.Da,video sam suze tih domaćina! Ali sam i slušao priče direjtora škola kakve muke imaju da decu prime.

Rizikujem da im i ovom rečenicom  duša još jednom bude ranjena, ali krajnji rezultat  biće bolji ako ranjenih bude manje.I kome je uopšte ,osim političarima  do  lažne ljubavi.?!

Lažna je priča o tome da odlaze srećni. Obrunuto je. Srećni su oni koji su im navodno učinili dobro delo.Za oblik i količinu njihove patnje nikad nećemo saznati. Znaće se samo  to da svake godine u Beograd dolaze deca  sa Kosova i metohije . I pričaće se kako su bili srećni.

Ali im patnju za životom koji su dodirnuli u Beogradu nemože ublažiti! Naprotiv.

Zato bi psiholozi morali imati poslednju reč o ovakvim ekskurzijama. I predlog kako zaštiti ovu decu.

Naprimer. Uradimo obrnuto akciju. Odvedimo decu iz Beograda u posetu deci Kosova.Onima koji toj deci žele da posvete pažnju i pokažu ljubav neće biti teško.Nekoliko dana sa njima u njihovim neživotnim uslovima, odričući se  udobnog života u Beogradu biće daleko korisnije i jednima i drugima. Ovi sa Kosova i Metohije znaće da cene  odricanje dece iz Beograda. Jer kad želiš da imaš prijatelja podeli sa njim tugu, bol, tegobu…Ponesi mu parče hleba da vidi da misliš na njega, a ne da bi mu pokazao da  u svojoj kući  imaš više hleba od njega.

Ovi iz Beograda  kada vide kakav  život može da bude znaće da cene ono što imaju.

Teško kome će i ovo što napisah biti prihvatljivo. Nije ni meni lako. Na hiljade ružnih reči mi navire kao mogući opis svega ovoga, a ipak.

Sve to nije razlog da ne potražimo pravo rešenje. Jedno od njih je i skretanje pažnja na ovaj ne tako mali  problem koji svake godine proizvodimo. Verujem i znam da je to život. Ali znam i da često zaokupljeni svojim interesima zaboravljamo da se za istinu kaže da je bolna. Retko kad kažemo: lepo kao istina. Istina u i o Srbiji  zemlji koja je nekome majka nekome maćeha još je i teška, ružna…?!

Milorad Antonić