Вести

Чини ми се да врх СПЦ после смрти патријарха Павла креће у правцу који ће јој донети боље односе са државном политиком и са Западом, али не и са верницима.

+++

Српска православна црква је институција од суштинског значаја за наш народ. Ми немамо ниједну другу институцију која баштини такву историју, традицију и памћење. Историја наше цркве чини велики део историје српске државности, духовности и културе.

Црква је, штавише, кроз историју била и важнија за опстанак народа од државе јер је и у временима бездржавља чувала сећање на државност и основе идентитета. Значај ове чињенице оживљава и данас када се настављају процеси дезинтеграције српских простора, којима се у овоме тренутку не назире крај. СПЦ је, подсетимо се, последња пансрпска институција која обједињава све области и просторе на којима живи наш народ.

Може бити да је управо то разлог што је црква годинама изложена сваковрсним притисцима: почев од разарања храмова, пљачки, прогона свештеника, отимања епархија, до сталног медијског бичевања које повремено прелази у линч. Однедавно, међутим, све више у јавност пробијају сукоби унутар саме цркве. Разумљиво је да у овако тешким и конфузним временима и црква као одраз стања народа не може да избегне разилажења у погледу оријентације, питања односа са властима у новоуспостављеним државама, односа према различитим иницијативама са Запада итд.

Припадам, чини ми се, највећем делу пастве који ни на какав начин није укључен у те сукобе, и који се пре свега моли да се сачува јединство и интегритет цркве у садашњем облику. Неки последњи потези производе, међутим, велику забринутост код верника.

Почнимо са случајем владике Артемија. Након свега може се рећи да највећи број нас није убеђен у исправност тврдње да је владика не само смењен већ де факто и протеран са Космета због наводних финансијских малверзација. Добро је познато да су комплетни услови пословања у овој земљи, а посебно на Космету, далеко од заиста уређених и регуларних. Слични проблеми могу се наћи у многим епархијама, а опет нико не тражи одговорност других. Дакле, проблематично уклањање владике Артемија пре делује као политички обрачун у коме се уклања (политички) некооперативни епископ.

У вези са овим је и необично реаговање митрополита Амфилохија и умировљеног епископа Атанасија који су се писмом обратили ректору крагујевачког универзитета тражећи да се универзитет огради од деловања асистената Чворовића и Спасојевићке који су саставили књигу „Истина о случају владике Артемија”. Овај необичан потез којим се научним радницима угрожава слобода рада постаје посебно занимљив када се установи следеће: на пример на Филозофском факултету у Београду делује низ ултралевих професора који о нашој цркви пишу и говоре све најгоре, и колико ми је познато нико се од црквених великодостојника није обратио београдском ректору, док је у овом случају проблематичан постао рад двоје младих научника припадника цркве. Не верујем да је за нашу цркву добро ако њеном врху смета деловање православних интелектуалаца, а одговара писање разних „верских аналитичара” који траже реформу цркве идентичну захтевима ЛДП-а.

У неким овдашњим „медијима” иначе месецима се води срамна кампања против неколико епископа, уз стално позивање на изворе из патријаршије или Синода.

Такође, све су присутнији гласови да се у врховима цркве разматра могућност да се Српској православној цркви промени име. До нас је стигла идеја да се она претвори у православну цркву српских и приморских земаља. Ово би по мом дубоком убеђењу било отварање пута за њено коначно цепање. Тиме би се одустало од тога да су све земље у којима СПЦ делује и српске земље. Претпостављам да би Црна Гора тиме постала приморска, дакле не више и српска земља.

Бојим се да би ово заправо отворило могућност да се полако у новоформираним државама од делова СПЦ формирају нове православне цркве тих земаља које би изгубиле српску одлику. Тако бисмо у БиХ добили православну цркву БиХ, у Хрватској се већ оснива Хрватска православна црква на траговима Павелића, а све су гласнији захтеви да се на Космету наши свети храмови и коначно отуђе из темеља српског идентитета тако што би се формирала православна црква Косова. Треба се подсетити да Светозар Маровић годинама најављује да решење црквеног питања у Црној Гори види у томе да се од четири епархије СПЦ формира православна црква Црне Горе.

Овакве идеје очигледно иду у правцу онога што западни центри моћи виде као оквире реконфигурације овдашњих простора, а што изгледа подржавају и спроводе и наши политичари. Тако ћемо врло брзо да стигнемо и до посебне православне цркве Војводине.

Бојим се да су све ово индиције да врх наше цркве после смрти патријарха Павла креће у одређеном правцу који ће му донети боље односе са државном политиком и са Западом, али и много горе са народом. Мислим да огромна већина верника не пристаје да нам се црква дели, и не сматра да папа треба овде да дође пре него што клекне у Јасеновцу.

Преосвештене владике боље од свих нас знају да у православљу нема цркве без народа.

Миша Ђурковић; ПОЛИТИКА
[објављено: 13.05.2010.]