Вести

На сајту одметнутог у раскол манастира Црна Река – као и на лажном „сајту Епархије рашко-призренске“ и, већ по обичају, у неким мас-медијима – појавио се

+++

текст нове „петиције Светом Архијерејском Сабору“, која не помиње претходну петицију, писану од истих побуњених монаха (али много безобзирније и антицрквеније, па је ова сада нешто ублажена), где, на крају, набрајају наводне потписе „сто пет монаха и монахиња из четрнаест манастира“, а у самој ствари понајвише потписе искушеникâ и искушеницâ.

http://www.youtube.com/watch#!v=fxTJUWO2VXc

Када се пажљиво погледа, види се да читаву кампању, „небивалу у историји СПЦ“ (израз је њихов), воде три одметничка манастира – Црна Река, Свети Арханђели код Призрена и Девина Вода. Они су у међувремену, после претходних опомена, стављени под канонску епитимију не само зато што су дрско одбацили одлуке Патријарха и Светог Синода – које је иначе сâм епископ Артемије признао и прихватио (иако се са њима не слаже) – него и зато што активно раде на збуњивању и подбуњивању верног народа у Епархији и ван ње, преко разних петиција и памфлета и на друге нецрквене начине који приличе секташима. Управо ова „верна чада Владике Артемија“ (како себе зову) шире неистине да Патријарх и водећи Епископи Цркве „издају Православље“ или „мењају веру“, као и многе друге неистине, чиме се открива њихово стварно духовно стање и нецрквена свест. Испод текста најновије петиције има и именâ манастирâ који су то само на папиру, а један – Браина код Медвеђе – јесте неканонски манастир (подигнут на територији Нишке епархије без благослова, те се и не зна којој Епархији припада), а понајвише је манастирâ са по два-три монаха, укључујући и искушенике, који су насељавани већином из Црне Реке, преносећи отуда дух псеудозилотизма.

Поједини игумани су најпре признали, па накнадно порекли одлуке Светог Синода као „неканонске и противуставне“. Типичан пример је јеромонах Стефан из манастира Зочишта: он се и сâм жалио на ситуацију у Епархији за време управе епископа Артемија и тражио да због ње пређе у Нишку епархију, да би сада, пошто му Његова Светост Патријарх није дао канонски пријем у Нишку епархију, и сâм кренуо у одступничко деловање. Има још сличних међу овим „јунацима“ који се хвалишу својим „подвижничким и мученичким етосом“. Међу цртаним потписима монахињâ и искушеницâ има и оних које то нису. Тако, например, из Грачанице се „потписују“ три монахиње које су Грачаницу напустиле средином фебруара, и то без отпуста од своје игуманије и од Епископа, и три искушенице које је грачаничка игуманија удаљила из манастира као непослушне и склоне немонашком понашању.

Ако се, дакле, искључе игумани и монаси под канонском епитимијом, као и многи цртани и неаутентични потписи, остаје једва тридесетак, највише четрдесетак потписа, а то је једна петина косовско-метохијског монаштва. Али зато је у овој „вапајној молби“ до „високопреподобне“ надмености преумножена самохвалисавост ових нових дрско-страшивих „јединих поборника“ Православља (упоређују себе, ни мање ни више, него са светим исихастима!), Српства и „Српског Јерусалима“, тојест Косова (а углавном су заузели бусије на Северу, изван Косова). Управе и монаштво наших најмногољуднијих и најугледнијих манастира, као што су Грачаница, Дечани, Сопоћани, Девич и други, верни су црквеном поретку и држе се подаље од оваквих нецрквених петиција и оптужби против свог Патријарха и Синода своје Цркве.

Братија петиционаши би да и пред Сабором денунцирају Патријарха и Синод, тојест да пресуђују, вођени „непогрешивошћу“ папског типа (против које се, наводно, усиљено боре, али са истим менталитетом): по њима, „овај црквено-деструктивни акт Светог Синода донет је под притиском прозападних политичких струја у нашој земљи“! Они у својем самољубљу свугде виде „нетрпељивост ка монашком делу црквене пуноте“, привиђа им се „прогон монаштва“, у себи и по себи закључују о „грчу и страху – свештенства – од гнева и освете новопостављене администрације“ (читај: епископа Атанасија, који заиста уме да „подвикне“, тојест да отворено, у лице, дволичним и нечасним људима каже да су то што јесу, а да нису оно за што се издају и продају наивнима). Као „доказ“ служи им само један свештеник, смењени секретар, који пише анонимна писма као „један од свештеника“, али „не сме да то јавно каже“. Такав кукавички став ови људи без карактера приписују и владици Артемију када тврде да он ово или оно „не сме јавно да каже“, јер је „у притвору“ (нажалост, тајно итекако много шта сугерише, па и овакве петиције, својој „духовној деци“, одавно на субверзије обученој).

Запањујуће је да ова размажена дружина, ово, у односу на народ и свештенике, вишеструко, иако селективно, повлашћено „племство“ у напаћеној и распетој Косовско-метохијској епархији (та „господа и господичићи“ позивају се на „народ“ само када треба да истакну себе и своју „борбу“, иначе праву донкихотску борбу са ветрењачама), ни речју не помиње лоповску клику вишегодишњих канонских преступника око владике Артемија, а баш је она и довела до стања које је резултирало нужним канонским и уставним одлукама Светог Синода. Њихови суфлери, самозвани „канонисти“, „аналитичари“ и „стручњаци“ за све и свашта, – осим за Живу Цркву Христа Бога и Спаса, односно за живо свештенство, монаштво и народ, – када би пажљиво прочитали макар два света канона, 12. апостолски и 19. картагенски (на који се сви они здушно, али незналачки, позивају пишући против „прекршилаца уставно-канонских норми“), видели би где је и чији је стварни канонски преступ, не један, и не једном учињен, па би макар мало трезвеније, да не кажемо и смиреније, наступали и писали своје „вапајне“, а дрске апеле и петиције каква је ова најновија, јер прва, изгледа, није успела.

Извор: Информативна служба Епархије Рашко-призренске

Преузето са сајта спц.рс;21.04.2010, 15:49

Формат текста, везе, илустрација и јутјуб видео -новинар.де

+++

+++

+++

КОМЕНТАР

Овим текстом привременог Админстратора ЕРП-е (иначе пензионисаног, на лични захтев владике) се потврђују предвиђања неких благочестивих владика СПЦ да се наразумним одлукама СА Синода и Патријарха српског Иринеја корпус верујућег народа у Србији и Расејању скоро у потпуности изјаснио, или ће се тек изјанити против ОВАКВИХ неканонских, нецрквених и правнички неутемељених одлука.

Да верујући народ и монаштво на Косову и Метохији које не прихвата неканонске ОДЛУКЕ СА Синода и даје подршку Епископу Артемију, подржава већина православних верника у Србији показује потписивање АПЕЛ-а -ОТВОРЕНО ПИСМО ПАТРИЈАРХУ И СА САБОРУ СПЦ у свим већим градовима у Србији. Тренутно је  АПЕЛ – ОТВОРЕНО ПИСМО ПАТРИЈАРХУ И СА САБОРУ СПЦ који се може потписати и онлине (на интернету), потписало 910 православаца из целог света.

Шта бивши владика Атанасије Јевтић мисли о УСТАВУ СПЦ прочитајте овде:

(као аудио датотека мп3)
Устав је, људи, про… про… про… производ деветнестог века, да се разумемо. Нигде га није било, нити је… нити… нити треба да га буде, Устава!

Ја сам једном реко владици Стефану на Сабору: „Ставите Устав Српске Цркве мачку о реп! Овде је канонско предање“. Он се саблазнио човек. По… вели… како је реко? Није по протоколу… по… пословнику је овако. „Остави ти, реко, пословник! Ко је писо? Не признајем!“ Оставите пословник! Ово сад што је било у скупштини Србије било је срамота! Сви излазе, носе… Сви газе тај пословник! И сви излазе на основу… Не мож ти да живиш од пословника! Ко је бре тај пословник?! Ко је тај?! Постоји најнормалнија људска реч, постоји дијалог, постоји… живи однос!

Замисли да у породици пропишемо сада „пословник“! Замисли! Права жена, права деце, права отаца… Каже нека Српкиња: „Удала сам сјајно моју ћерку у Немачку. Она је направила контракт са мужем. Она плаћа храну, он плаћа стан и…“ Реко, госпођо, то је уговор, трговачки, то није брак! Али она мисли да је то то. Нема брака ако сте направили контракт! Има контракт: „Оћеш ме, дроњо? Оћу те, гољо“. (Смех у публици). Тако каже народ, јел знате то? Оћеш ме, гољо – оћу те дроњо! (Смех у публици) Ја мисим, непреводиво. (Смех у публици) Ја мисим да је то непреводиво. (Смех у публици). Знате. (Смех у публици)

Моја мајка… ај да кажем и то. Сироче из Првог светског рата. Отац… Деда мој, отац очев, седам година у рату. И мало се размазио, отац мој. Имо две сестре, бака га чувала. Па кад је бежо према Убу оно петнесте године, па је испо из кола… Мислим, проживео је он, мученик, али је мало као јединац, знаш, ипак… И, умео је да удари! Не да бије. Мене, на пример, само „овако“. Мож да ти иде крв, може… Ништа… Не, ако плачеш мож добити још! (Смех у публици) Ништа!

Мајци?! Ја нисам видео, али каже једна комшиница: „Ударио те Милан“. А она каже: „Шта оћеш, то је рука мога мужа, није туђега!“ (Смех у публици) Та је мајка велика у мојим очима. „То је рука мога мужа, није туђега!“

То можда није добро, мож… Али оћу да кажем: постоје односи!

(извор: савест.орг)

С.Марјановић