logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Србија, Друштво, Европа    Аутор: Владислав Б.Сотировић    678 пута прочитано    Датум: 20.04.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

112.jpgТрадиција шиптарског, или шћипетарског, арнаутског, арбанашког, албанског, сепаратизма на Косову и Метохији

Владислав Б. Сотировић, 20.04.2010

+++

води своје корене одмах након избијања Првог балканског рата 8. октобра 1912. г. и врло брзог и ефикасног ослобађања овог дела Старе Србије (Рашка, Македонија и Косово и Метохија) од скоро поламиленијумске власти азијатског туђина, окупатора и крвника – тј. отоманских Турака који су под својом директном државноуправном влашћу држали Косово и Метохију од 1455. г. када су заузели Ново Брдо па све до јесени 1912. г. када је ову своју древну област коначно ослободила војска Краљевине Србије и реинтегрисала је у своје државно тело, тј. тамо где Косово и Метохија законски и на правди Бога и припадају. У међувремену, за време ове отоманске окупације централног дела српског државног и националног ткива још једни азијатски окупатори се појављују на тлу Старе Србије а то су кавкаски Албанци (данашњи Дагестан) који су преко Арабије и Сицилије године 1043. г. дошли на простор данашње централне балканске Албаније а од почетка 18.-ог столећа сукцесивно се са простора данашње Шиптарије насељавају уз подстрек отоманских власти на простор Косова и Метохије потискујући, тероришући и избацујући српске аутохтоне староседеоце са своје сопствене земље. Што би народна пословица рекла: „дошли дивљи и истерали питоме”.

Тачно се зна на основу старих повеља и друге архивске грађе из српског средњег века као и на основу првог отоманског „дефтера” (пореска књига) из 1455. г. да је процентуално шиптарски живаљ на Косову и Метохији био занемарљиво мали обзиром да је износио свега 2% и то углавном у области Ђаковице. Међутим, систематским терором над староседеоцима етничка структура на Косову и Метохији се до 1912. г. толико променила да је установљено на основу првог пописа након реинтеграције Косова и Метохије у матичну државу Србију да у овом делу Старе Србије живи читавих 50% Шиптара (у огромном броју муслимани и нешто римокатолика). Дакле, за 300 година некадашња централна област српске националне државе је етнички очишћена до пола. Остала је да се очисти друга половина. У том контексту свака промена државног статуса Космета и Метохије, тј. његово враћање у оквире државе Србије је за Шиптаре представљао смртоносни ударац за реализацију њихових великошиптарских територијално-државно-националних планова који су јасно формулисани од стране тзв. Прве призренске лиге из 1878. г. и којих се сви Шиптари придржавају све до данашњих дана као алфа и омега њихове националне политике. Мењају се само савезници у односу на тренутно геополитичко стање региона и око њега: Турци, Аустро-Угари, Италијани, Немци, комунисти, НАТО…

Први пут у својој повесници балкански Шиптари су од Мусолинија у априлу 1941. г. добили као поклон на тацни огромну државу о којој су сањали још од Прве призренске лиге 1878. г. и коју су одмах након примања поклона почели здушно да чисте од правих власника – Срба. Тада се и скоро читаво Косово и Метохија нашло у овој марионетско-сателитској Мусолинијевој Великој Шиптарији сем свог северног дела из два разлога: 1. тамо није било Шиптара као ни данас, и 2. Немци су за себе узели рудник Трепчу и северни део Косова који гравитира према Трепчи ради експлоатације рудника. Дакле, оно што су урадили Титоисти након 1945. г. није успео да уради чак ни Мусолини: укључили су и север Косова у другу независну шиптарску државу на Балкану – тзв. Аутономну Покрајну Косово и Метохију како би и та апсолутно чисто српска косметска област заједно са остатком овог дела Старе Србије након смрти Енвера Хоџе отишла у Велику Шиптарију. До поклањања читаве косовскометохијске територије Енвер Хоџиној Шипнији одмах након рата није дошло само из једног јединог разлога: Хоџа је стао на Стаљинову а не на Титову страну након Резолуције Информационог Бироа од 28. јуна 1948. г. Дакле, чекало се да прво Хоџа умре па да се реализују и предратни и ратни планови КПЈ у вези са Косовом и Метохијом. Судбина је хтела да се Тито лично не наслади овим чином јер је умро пре Хоџе али је зато за време своје антисрпске диктатуре од 35 година урадио све да Косово и Метохија буду фактички отцепљени од Србије и првом згодном приликом припојени Шипнији. Стога и не чуди да су косметски Шиптари ни годину дана након Титове смрти почетком 1981. г. јавно и отворено масовно на улици и тражили испуњење датих обећања која је на крају реализовао уместо металца Тита швалер Бил Клинтон а верификовао тексашки ранчер Џорџ Буш Јуниор (то је онај који је након своје прве и једине председничке посете Шипнији морао да купи нови ручни сахат).

Можемо на овом месту засигурно да тврдимо да се корени титоистичког сепаратизма косовскометохијских Шиптара налазе у одлукама тзв. Бујанске конференције са самога краја 1943. г. и почетка наредне 1944. г. Та фамозна конференција шиптарских сепаратиста у селу Бујану на територији северне Албаније трајала је читава три дана (дакле дан дуже од Другог саседања АВНОЈ-а и којом се прослављала нова 1944. г.) од 31. децембра 1943. г. до 2. јануара 1944. г. и фактички је представљала шиптарски одговор на комунистичке одлуке у Јајцу а била је нелегална, нелегитимна, дивља и шумска као и сва заседања титоистичког АВНОЈ-а и осталих партизанских скупштина. Да се потсетимо да су у Јајцу присутни комунистички депутати из свих делова Југославије сем из Србије донели одлуку да се након рата формира Федеративна Народна Република Југославија састављена од шест федералних јединица од којих су две (Црна Гора и Македонија) у етно-националном смислу директно отргнуте од Срба па и од Србије док се на другој страни стварала велика Хрватска и Словенија. Даље комадање Србије и Срба је осмишљено одвајањем Војводине и КосМета од матице. Легални владар Краљевине Југославије је детрониран а аустро-угарски каплар је сам себи пришио ни мање ни више него маршалске еполете које није имао чак ни Стаљин који је тада већ добио рат након Стаљинградске и Курске битке. Јајачким одлукама Брозов АВНОЈ је у сваком случају одредио државне границе послератне Југославије у оквиру којих се формално нашло и Косово са Метохијом што се требало пошто-пото поништити неком шиптарском пандан конференцијом на којој би наводно на основу народне воље како косметских тако и Албанских Шиптара границе послератне Југославије биле прекројене у корист Шипније. Тако је и дошло до конференцијског заседања у селу Бујану на коме су учествовали „народни делегати” из Шипније и са Косова и Метохије уз напомену да је од 49 присутних делегата, са КосМета било само седам а које је предводио Павле Јовићевић. Овде је од круцијалне битности скренути пажњу на то да је присуство бар неколико косметских не-Шиптара (Срби и један муслиман) било преко потребно са формалне тачке гледишта како би се Бујанским одлукама дао мултиетнички кредибилитет. Из истог тог мултиетничког разлога на застави терористичке самопроглашене државе ОВК 17. фебруара 2008. г. под фирмом „Републике Косово” се налазе шест звездица које наводно симболизују свих шест најглавнијих етничких групација на КосМету иако су сви не-Шиптари фактички протерани (укључујући и муслимане) након јуна 1999. г. тако да оне који су остали у Тачикистану а нису Шиптари можете да бројите на прсте и то једне руке али их формално за западне ТВ и новине има (успут, тих шест петокракица на плавој ЕУ-НАТО подлози у ствари представљају шест територија на које Шиптари претендују у оквиру пројекта Велике Шипније).

djakcathpg7_jpg.jpgСепаратистичком заседању у Бујану су претходиле и одређене идејно-техничке припреме из којих се такође може видети шта ће бити са Косовом и Метохијом након титоистичког преотимања власти и завођења „диктатуре пролетаријата”. Тако је у новембру месецу на заседању на Шар планини одлучено да се „Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију” преименује у „Покрајински комитет КПЈ за Косово и Дукађин”. Дакле, Титови Шарпланинци су овом одлуком, као прво, унапред прејудицирали статус КосМета у оквиру послератне федералне јединице Србије – од области до покрајине, и као друго, ту покрајну су и формално десрбизовали, тј. пошиптарили. Наиме, статус једне територије као покрајине је несумњиво већи и независнији од статуса области, што ће рећи да је покрајински статус далеко повољнији за сецесију у односу на позиције које обезбеђује обласни статус обзиром да су ингеренције покрајине веће у односу на једну област. Чији је КосМет да се наслутити собзиром на промену назива једног његовог дела – вековна српска Метохија је преименована у никад постојећи шиптарски Дукађин који јесте гранични предео према КосМету у северној Шипнији али се никада није користио за саму територију Метохије из простог разлога јер је Метохија била одувек саставни део Косова а Косово са Метохијом део државе Србије али никада Шипније. Формални разлог за преименовање српске древне Метохије у скоројевићски шиптарски Дукађин је био тај да овај топоним (Метохија) има верско-црквену конотацију (што је апсолутно тачно) а нова Југославија се гради на рационално-атеистичким основама и резонима. Међутим, да се овде радило о бајкама за предшколски узраст говори нам и чињеница да главни комунистички харамбаша Јосип Броз Тито није никада променио своје библијско име Јосип (Јозеф) у неко атеистичко као ни нпр. Фадиљ Хоџа (хоџа је муслимански свештеник). Овакве промене верских топонима у „атеистичке” нису практиковане у католичкој Словенији и Хрватској али јесу на српском православном КосМету. Тако нпр. хрватски Крижевци нису никада преименовани у неки атеистички топоним са мађарском лексичком конотацијом. Исту политику затирања топонима по етничкој основи је у своје време спроводио и Енвер Хоџа у Шипнији када је 1967. г. прогласио Шипнију за прву атеистичку државу на свету. Том приликом је промењена маса топонима али и велики број личних имена и презимена која су имала верску конотацију али углавном грчко-православна али никада и никако шиптарско-муслиманска. У сваком случају, преименовањем, тј. пошиптаривањем, српске Метохије у шиптарски Дукађин брисала се и државна граница између Југославије и Шипније а самим тим се указивао смер решавања косметског питања ако је ту уопште и имало шта да се решава обзиром да се зна у кога су тапије на земљу. Шћипетарски Дукађин је тако стекао легитимитет да абсорбује српску Метохију, тј. косметски „Дукађин”. У духу сецесије КосМета од Србије су тако на овом новембарском шарпланинском заседању 1943. г. основани и „Главни штаб НОВ Косова и Дукађина”, „Покрајински комитет КПЈ за Косово и Дукађин”, „Обласни комитет КПЈ за Дукађин” и „Обласни комитет КПЈ за Косово” а да при том Комунистичка партија Србије није ни постојала. Наиме, Комунистичка партија Србије је формирана тек након завршетка рата у мају 1945. г. у Београду а дотле је постојао „Покрајински комитет КПЈ за Србију” на чијем је челу као први секретар „ПК КПЈ за Србију” био Благоје Нешковић 1941. г. – 1945. г. Све остале федералне јединице Титове Југославије су имале до тада формиране своје земаљске комунистичке партије тако да у току рата једино федерална јединица Србија није имала своју КП што ће рећи да се од самог почетка стварања Титославије Србија стављала у подређени положај у односу на све остале замишљене федералне јединице али се зато изједначавала по ингеренцијама са Косовом и Метохијом што ће рећи да КосМет од почетка није ни замишљан као део Србије што стварно није ни био у Титославији исто као ни Војводина.

Одлуке Бујанске конференције су као што то комунистички ред и налаже биле већ унапред записане и донете те је у Бујану само формално требало да се изгласа отцепљење Косова и Метохије како од будуће федералне јединице Србије тако и од читаве Титославије. Комунисти су иначе били познати по темељном и добро утаначеном предконференцијском раду тако да учесници-делегати на оваквим „народним” скуповима нису морали ни најмање да разбијају главу по питању одабира опција јер их није ни било. Тако се догодило и у Бујану где је партизанска конференција већ првог дана, тј. 31. децембра 1943. г., усвојила унапред припремљену тзв. „Бујанску резолуцију” чији почетни параграф гласи дословце овако:

„Косово и Метохија је крај који је насељен највећим делом шиптарским народом, а који, као и увек, тако и данас – жели да се уједини са Шипнијом. Према томе, осећамо за дужност указати прави пут којим треба да пође шиптарски народ да би остварио своје тежње. Једини пут да се Шиптари Косова и Метохије уједине са Шипнијом јесте заједничка борба са осталим народима Југославије против окупатора и његових слугу. Јер је то једини пут да се извојује слобода, када ће сви народи, па и Шиптари, бити у могућности да се изјасне о својој судбини са правом на самоопредељење до отцепљења”.

Порука овог уводног и најбитнијег параграфа је апсолутно јасна али треба обратити пажњу и на финесе. Полази се од тога да је КосМет насељен претежно Шиптарима у датом тренутку тј. крајем 1943. г. и почетком 1944. г. што једноставно представља верификовање шиптарско-балистичких злочина геноцидне природе почињене над Србима не само за време постојања Мусолинијеве Велике Шипније већ и пре тога. Ако се зна да је уочи рата на КосМету постојао избалансиран однос Срба и Шиптара (и то након тривековног терора ових последњих над овим првима) а да се након рата тај однос променио у шиптарску корист услед физичке ликвидације око 25. 000 Срба, протеривања 100.000 Срба из покрајине и насељавањем 200.000 Шиптара из Шипније, јасно је да је Бујанска резолуција у овом контексту имала улогу признавања status quo ситуације по угледу на одлуке Другог заседања АВНОЈ-а којима се такође легализовао хрватско-бошњачки етноцид над Србима преко пропагандне политике суживота у новој Југославији под паролом „братства и јединства”. Даље се отворено каже да је циљ свих Шиптара на КосМету, па тако и оних малобројних у титоистичким наоружаним одредима аншлусирање Косова и Метохије од стране суседне Шипније на основу Лењинове синтагме самоопредељења до отцепљења. То што су на КосМету Шиптари на привременом раду у другој држави и то што Шиптари немају никакве ни правне ни моралне тапије на туђу земљу, без обзира што на њој станују као гастарбајтери, није из разумљивих разлога отимачине узимано у обзир. Дакле, бујанско-шиптарска филозофија отимачине би се могла свести на пароле „чије стадо његова и ливада”, „чији ауто његов и паркинг” или „чији кревет његов и читав хотел” а по угледу на совјетске бољшевике који су преко Лењинових парола „фабрике радницима” и „земља сељацима” опљачкали туђу имовину. По тој логици „национализације” штедише у некој банци имају право да присвоје читаву банку и затим је продају јер имају штедне улоге у њој. Овде треба обратити и пажњу на тренутак у коме се организује конференција у Бујану: не само након Јајца већ пре свега након капитулације Италије (септембар 1943. г.) и Техеранске конференције савезника (која се поклапа са Јајачком скупштином Титових национализатора). Наиме, крајем те 1943. г. је било сасвим јасно ко ће да добије а ко да изгуби рат па је стога и усташама и балистима било битно да се што већи број припадника својих националних групација до краја рата пребаци у победнички табор и тако легализују тековине из првог дела рата када је вода ишла на њихову воденицу. У конкретном бујановачком случају, легализација Мусолинијеве и након тога Хитлерове Велике Шипније би се спровела тако што би се Шиптари укључили у Титов НОБ на крају рата и формално као део антихитлеровске коалиције искористили своје наводно право да се самоопределе демократским путем у којој ће држави да живе након рата и то са све земље на којој тренутно станују као подстанари. То што и други народи на тој истој територији (нпр. Срби) по истој тој лењинистичкој логици самоопредељења имају подједнако право да се самоопределе није узимано у обзир јер се није уклапало у пројекат Велике Албаније још од 1878. г.

t_cavic2-foto-afp.jpgЈош пре као и за време читавог Другог светског рата, па тако и за време бујанског конферентисања, било је познато да је управо овакве „бујанске” ставове јавно заговарао Енвер Хоџа – Титова копија и штићеник у Шипнији кога је Тито и материјално и војно и финансијски подржавао све до Резолуције ИБ-а 1948. г. Да су се бујански ставови о сакаћењу Србије подударали са косметском политиком Титославије говори нам и чињеница да нико и никада од стране партизана-комуниста и њихове институционализоване структуре власти није осудио одлуке Бујанске конференције а до растурања СФРЈ је било итекако довољно времена за такву осуду и поред захтева косметских Срба. Титоистичка машинерија „братства и јединства” је радила пуном паром и газила све оне који су „нарушавали добросусетске односе у вишенационалним срединама” па је тако баш из тог разлога Титославска „народна” скупштина осакаћене Србије одмах након рата брже-боље и донела читав један закон о забрани повратка прогнаних аутохтоних власника земље  са КосМета у периоду ратне Велике Шипније у своје домове и на своју земљу. Овакав беспримеран цинизам се једино можда може упоредити у новијој балканској повести са образложењем Главног стана НАТО пакта да је ова алијанса 1999. г. грешком бомбардовала амбасаду НР Кине у Београду услед коришћења застареле мапе главног града Србије. У сваком случају, одлуке Бујанске конференције су засигурно биле смернице којим путем Шиптари на Косову и Метохији имају да иду све до реализације прокламованих циљева Прве призренске лиге.

Након усвајања Резолуције у Бујану требало је и потписати овај сепаратистички акт. Од 49 учесника конференције у својству „народних депутата” само један учесник то није урадио – Србин Симо Васиљевић, познати трговац из царског града Призрена који је након рата од стране власти био једноставно одбачен на маргине живота што му је била казна за кршење партијске дисциплине. Колико је титоистичка НР/СР Србија била национално обезглављена и са полтронским политичким руководством говори нам управо чињеница да је ова Титова Србија уважавала одлуке донете у Бујану као и учеснике Бујанске конференције (сем Васиљевића) па је тако приликом „прославе” четрдесетгодишњице Бујанске конференције (31. децембра 1983. г. и то након шиптарских сепаратистичких демонстрација из 1981. г.) Београд на ову свечаност послао званичну републичку делегацију. Да ли сте икада чули да нпр. званична Мађарска, комунистичка или посткомунистичка, слављенички обележава потписивање Тријанона са војном парадом у Будимпешти на Тргу хероја (Хешек тер)?! Нисте и нећете.

______________________________________

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

Serbian Patriotic Front

 promoteit-890996208_1.jpg

http://srbskipatriotskifront.webs.com




2 коментара у вези “Koreni titoističkog separatizma kosmetskih Šiptara”
  1. G. Sotirovic u ovom dobrom i poduzem clanku ispustio je da kaze da nisu sam krivi Srbi komunisti sto je Kosovo i Metohija data na tacnu siptarima vec to se poteze jos iz Kraljevine Srbije i posle kraljevine Jugoslavije. U to je ukljucena i Juzna Srbija koja se danas zove Makedonija.
    Jos u ono vreme nasa drzava je zapostavljala ove krajeve tako da je Srpski narod i onda odlazio sa svoje zemlje. Znalo se da ako je neka vojna ili civilna kazna kod onih zaposlenih kod drzave da su za kaznu morali da se sele na Kosovu i Metohiji ili Makedoniji,kao pasivne krajeve.
    Srpski narod odlazi,a siptari se kote ili silaze sa Albanskih planina u pitomu ravnicu Kosova i Metohije.
    U Beogradu zivi najmanje 100 hiljada siptara. Neki su tu pustili i koren. Pecalbari i dalje dolaze u Beograd, najvise iz Preseva i Bujanovca.Rade poslove koje Beogradjani ne zele da rade iz bilo kojih razloga.Retko se mesaju sa Srbima pa tako i nema sanse da budu asimilovani pa makar bili i iz mesanih brakova.
    A Srpkinje se udaju za siptare!
    U “Ilustravanoj Politici” pre dvadesetak godina citam slucaj u Novom Sadu. Siptar prebio zenu Srpkinju,slomio joj ruku i nogu. Na sudu sudija kaze zeni:
    Ti bolje da budes dobra,inace mogao je on i da te ubije”. Kazna neka minimalna.
    U zgradi dvorista gde sam ziveo bilo je nekoliko supa i jednu od njih je iznajmio siptar Sava. Tako smo ga mi klinci zvali i on se nije bunio na to.U toj supi dovlacio je cepanice i ugalj. Cepanice je sekao i tako isao od kuce do kuce i njih prodavao.Verovatno je dobro pravio pare jer je taj biznis drzao poduze.
    Mi klinci kad nismo imali nista drugo da radimo sedeli smo kod siptara Save i malo mu pomagali u slaganju drva … Tu nas je ucio siptarskim recima tako da smo znali dovoljno da se sa siptarima sporazumemo.Naravno, najglavnije reci su bile bezobrane sto se inace desava u skoro svim drugim jezicima. Prvo se nauce bezobrazne reci…
    Te godine u Beogradu je bila neka zaista ostra zima.
    Neznam kako se desilo tek siptar Sava me pozove da mu pravim drustvo, da mi pokaze gde zivi u Sarajevskoj ulici. Udjosmo kroz jednu stariju zgradu u povece dvoriste. Sa strane bila je poveca drvena supa na spratu.Udjosmo unutra.Odmah sam osetio gadan smrad.Znoj pomesan sa lojom. Iako je bilo podne desetak siptara sve jedno do drugog pribijeno spavali su “mrtvim” snom.
    Spavali su na daskama koje su bile pokrivene slamom.Svi su bili obuceni u siptarska odela,skoro slicno kako se nasi seljaci oblace osim sto im je skoro sve bilo bele boje.Pribili se jedno uz drugog zbog zime i samo po neko je imao cebe na sebi.
    Siptar Sava mi kaze da ovi momci rade nocu. Peru ulice Beograda ili skupljaju dzubre…
    Ovu sliku nisam mogao da zaboravim pa sam se cesto mislio kako taj narod zivi,dolazi u Beograd da pecalbari,da salje novac svojim familijama na Kosovu…
    Bilo je Beogradsko leto,skola zavrsena,a mi klinci nesto dokoni skupili se kod siptara Save u njegovoj supi.Ne secam se vise kako je do toga doslo tek poceli smo nesto da se svadjamo sa siptarom Savom. On poceo sa smesnim naglaskom da nam psuje Srpsku majku na Srpskom,a mi deca njemu na siptarskom “Sivsa None kroz panatlone…”, bas onako kako nas je ucio.
    Siptar Sava se izbecio,oci mu postale krvave, nesto je govorio na siptarski sto ga nismo razumeli i onda zgrabi sekirce u ruke.
    Bilo je onda kud koji mili moji. Vecina klinaca je pobeglo preko omanje zidane ograde dvorista na ulicu pa dalje,a ja i jedan nesto stariji drugar begaj prema stanu.Siptar Sava se izgleda namerio na mene jer moj drugar skrete uz stepenice na prvi sprat,a ja u suteren.
    Bio sam kao mlad izuzetno brz pa sam uspeo da otvorim moja drvena vrata od stana i da istog momenta ih zakljucam.
    Taman ja iznutra zakljuca kad secivo sekire prodje kroz vrata.Vrata drvena i debela,a sekira tako lako prodje kroz njih?! Zilav i jak je bio siptar Sava,u svojim 40 godina starosti, pa sam tog trenutka pomislio sta bi bilo da me je stigao? Otfrkaljio bi mi glavu zacas posla.
    Izvuce svoju sekiru siptar Sava i tiho ode…
    Nekoliko meseci smo se pazili i obilazili siptar Savinu supu. I nikada posle ovog dogadjaja vise nismo dolazili kod njega.Nismo ga se plasili,jednostavno postao nam je odvratan.
    Tako sam iz prve ruke osetio siptarski mentalitet.

  2. Pre dvadesetak i kusur godina imao sam problem sa zuc. U bolnici upoznam jednog mladica, siptara sa Kosova. Ozenjen copavom italijankom koja je izgleda imala lovu da ga izdrzava. On je valjda u bolnici dokon obilazio odelenja pa procitao moje ime i tako se upoznali.Lep,plavi covek.Srpski je odlicno govorio.Tada je jos postojala “nasa” bivsa Juga pa mi malo i o Tituljagi sve najlepse.Nisam hteo sa njime da politiziram jer sam bre dosao u bolnicu da vidjam boljku,a ne da mlatim praznu slamu. Jednog dana donese sah,kaze hoce da igramo. Nisam sah dugo igrao.Mislim da sam ga zadnji put igrao na brodu koji me je dovezao iz Francuske u Severnu Ameriku i na brodskom turniru u sahovskim partijama sve sam ojadio. Nazalost nisam dobio nikavu nagradu jer smo vec stigli na kej pa se svi zurili da izadju napolje,a moju “nagradu” zaboravili.E tada me na brzak utesila jedna svajcarkinja,al’ to je opet neka druga prica…
    Odigrasmo mi 5-6 partija, ja ga ojadi. Besan napusti me sa sahom.Mislio sam da ce da baci na mene sve sahovske figure al’ to ipak nije ucinio. Sutra dan ga nisam video.Drugi dan rano ujtro dodje on.Malo se povio jer je pre 4 dana bio operisan od cira u stomaku.
    Kako je usao u moju sobu poceo je na Srpskom da mi psuje majku i druga Tita bez da mi kaze zasto? Kada se ipsovao onda mu ja mirno opsujem na siptarskom i majku i Enver Hodzu. Lezao sam na krevetu i vidim da se sav zacrveneo u licu. Podigao ruke kao hoce da skoci na mene. Podviknem mu da ako uradi ono sto je naumio da ne zaboravi da cu mu nogama otvoriti stomak koji je tek operisao kao Milos Obilic sultana Murata.
    Ne znam da li ga je strecnulo to sta je Milos uradio Muratu ili se setio da jedva hoda i da zaista mogu da mu otvorim stomak, tek naglo je stao,okrenuo se i izisao iz moje sobe.
    Par nedelja kasnije video sam ga sa zenom na ulici.Poceo on nesto kao zdravo,hoce da mi pruzi ruku,a ja na siptarskom “Sivsa None kroz pantalone”…
    Nikada ga vise nisam video.


Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo