Вести

Данас, када је словеначка и хрватска роба преплавила наше тржиште уништавајући привреду, не знам како је,

за новинар.де Драган Видаковић; 03.04.2010

+++

али донедавно је сваки тржни центар у страном власништву био обавезан да продаје известан проценат српске робе.

Са злочинима није тако. Законодавац није обавезао промотере приче о искључивим српским злочинима током протеклих ратова да обавезно у неком проценту причају и о злочинима над Србима. Они 200% причају причу о Србима нацистима, злочинцима, о потреби наше денацификације, катарзе, суочавања са прошлошћу, при чему су сви остали у тој причи само невине и немоћне жртве српског лудила и крволоштва, што се све изговара из Београда, некада славног и храброг српског града, за разлику од данас.

У емисији „Стање нације“ на ТВ Б92 гостовали су Саво Штрбац из „Веритас-а“- домаће невладине и нестраначке организације коју су крајем 1993. основали грађани да подручја Републике Српске Крајине и Миљенко Дерета из „Грађанске иницијативе“ чији су донатори, између осталих, амбасаде Америке и Енглеске, National Endowment for Democracy (NED), Савет Европе, разни немачки, холандски и амерички фондови, слободна друштва… тако да верујем да читаоци новинара.де одлично знају и без гледања емисије ко је, како је и шта причао.

Мада ми године под страним НВО падају теже од пет стотина година турског ропства, не могу да не укажем на један Деретин „бисер“, пошто подсетим да је Европски парламент (ЕП) усвојио, са 556 гласова за и девет против, резолуцију којом се 11. јул у ЕУ званично проглашава даном сећања на жртве масакра у Среберници, која је донета на предлог Јелка Кацина, словеначког посланика и известиоца ЕП за Србију.

У поменутој емисији Дерета међутим тврди да ја тај дан заправо симбол сећања на све жртве, дакле и српске. Зашто су ЕП и Кацин коректнији и поштенији од Дерете?

Зато што је апсолутно сигурно да ниједна српска жртва која је пала у Кравици, Ратковићима, Скеланима…никога није могла да убије јула 1995. у Сребреници, док је обрнуто веома могуће, односно веома извесно, пошто су у Сребреници убијени, у ратном злочину или у борби, и припадници муслиманске војске, који су 1992.-1993. Подриње завили у црно.

Дерета заправо тврди да су српске жртве намирене сећањем на њихове убице, што је поновно, још суровије убијање већ убијених људи.

Једина жртва која може да симболизује све жртве, да је икоме стало до помирења, је Никола Гардовић који је погинуо 1.03. 1992. када је пред старом српском црквом у Сарајеву пуцано на српске сватове, зато што је сасвим сигурно да он никога није убио у рату који је потом изазван преурањеним признањем независне Босне од стране осветољубиве Немачке (што тврде Американци у „Financial Times Deutschland”).

Драган Видаковић