logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: новинарство    839 пута прочитано    Датум: 27.03.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Зоране...У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Драга браћо и сестре, ево даде Бог, па дочекасмо још један почетак Часног постаБеседа о. Саве на Теодорову суботу 2010.г..

+++

у коме Господ Исус Хритос показа свим људима до краја времена како да се спасавају и рече: ”И најстрашније зло, односно Сатана, и мноштво његово, побеђују се постом и молитвом.” И Он сам запости четрдесет дана и четрдесет ноћи. Нит је јео, нит је шта пио. Да покаже роду људском ко је господар света и времена. И кроз историју целу, а поготову после Христа, увек је била мала чета која је схватала, разумела и прихватала науку Христову. И та чета је била благословена и у вечности.

Тешко је огреховљеном уму схватити науку Христову. Још теже, живети по њој. А најтеже да прихвати и схвати да постоји загробни живот. Живот где је Господ, односно Света Тројица, где је мати Исусова, где су сви светитељи наши којима се обраћамо, и где су сви они наши преци који Богу угодише својим честитим животом, стазу Христову следоваше и сада благују у Царству Вечне Среће. Срећу ту њихову, и кад би видели не би могли описати. А кад човек уђе у дан безвечерњи, никад не пада тама, онда не може много пута ниста да размишља, него једноставно ужива у срећи. Гледао сам много пута како баке држе унучад своју и ћуте, и само их гледају, а у очима се види љубав. Благо милују ту малу главицу и нежну косу и ништа не умеју да кажу, него уживају у срећи, јер им је унуче у наручју.

А Небеска срећа је, драга браћо и сестре, много већа, неописано већа. Ту срећу није могао описати ни апостол Павле, него само рече три речи: Оно што око не виде, ухо не чу и у људско срце не уђе то је Бог спремио онима који га воле. Заиста, драга браћо и сестре, ништа није вредније од љубави Божије и ништа није благотворније за човека него да воли Бога.

Но, могао бих ја овако да вама причам, али да поучим, нисам у стању тако, као наш свети владика Николај, па ћу вам прочитати његову једну беседу ”О верном народу и неверним старешинама”.

Кад дође Христос више чинити чудеса него овај што чини. Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља:”Многи ће први бити последњи, и последњи први.” Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега, и они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега. Зато народ и слуге повероваше, а кнежеви и књижевници не повероваше. Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху Божанска чудеса и слушаху Божанске речи и дивљаху се и радоваху се, а кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету, те беху испуњени гордошћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела, нити слушати Божанске речи без злобе и завидљивости. Видите ли браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати Истину, ни радовати се Истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе. Исто као негда Сатана.

Господе, Исусе, Истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти, да би Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.” – завршава Свети Владика.

И данас, на данашњи дан, у ово време и ове тмурне и страшне дане, никада овако није било као сада. Никада несрећа није стигла човека, чини се, иако историја каже да је у Цркви Христовој, било преврата, како ни то стари рекли. Било је напада, било је издајника, било је јеретика и било је оних који су због гордости и славе које добише од Бога, злоупотребили, против Бога се окренули и почели они да буду Богови. И ми данас, у ово наше тужно време, имамо много богова. Опростите што тако кажем. Себе прогласише старешине наше, и натерују људе да им се клањају као Богу. Пре неколико деценија, кад завлада Сатана земљом Српском, био је само један Бог, и да му не кажем име. Имао је име са четири слова, а означавало је то име његово страшну, страшну тајну и истину: Тајна Интернационална Терористичка Организација. То је значило његово име.

А како ће историја назвати ове у Цркви који врше терор, не знам и не верујем да ћу доживети, али терор страшнизаводе, и кол’ко сам чуо, укидају без Сабора на Косову пост, Петровски и Госпојински. И, ко други, него мој друг школски? А терор врши такође над школским другом. Да ми је то неко причао кад сам почињао да будем свештеник, ја бих таквога назвао безумником. Али, ето доживех да наш владика Артемије од Зорана, не могу му више ни епископско име рећи, доживљава терор. А своје монахе, а највише их има од свих епископа, што је замонашио, а то је преко две стотине, умирује и говори: ”Немојте браћо, Часни је пост. Него се молите и постите да Бог победи зло ово, јер рекли су ми, ако се ви побуните, прво ће мене убити.

Замислите, у ком времену ми живимо? Тужна нам мати која нас је родила овакве. А да не беше владике Артемија, Хиландар не би више био српски, него грчки. Толико је број монаха пао у Хиландару, да је Грчка рекла: кад дођу на тројицу, преузимамо манастир Хиландар. А владика Артемије, не зна се којим све путевима, али тајно и кришом, од свих, па и од своје Цркве, слао је своје монахе у Хиландар и има их тамо више од двадесет. Да сачувају светињу Светог Саве и Светог Симеона Мироточивога. И тај владика Артемије, дочека од своје браће, то што дочека, а сви сте ви, вероватно и обавештени: такав терор духовни није завођен никад у Србији. Некада смо главе давали и зверови су нас јели, али душу нам нису могли узети. А данас, нажалост, млади свештеници душу своју дају за пишљиви динар, за шарену лажу. Док их не почну печатити, па ће им и ту шарену лажу узети.

Нико данас не схвата, или мали број, о чему се ту ради: ту се ради о тоталној сатанизацији, како они то хоће лепше да кажу глобализацији. Ради се ту, драга браћо и сестре о логору. Прве личне карте је Хитлер и његови помоћници измислили, да би знали ко је чији, кога треба ликвидирати, а ко да ужива. Сад се неће звати лична карта, него чип. Биометријска лична карта. Шта то значи? Ако се ласером слепо црево сече и камен у бубрегу разбија и у жучи, шта ће ласером урадити човеку кроз око? То само Бог зна. Тешко онима, а ја говорим, тешко и мојима већ који се шале и мисле: ” ма то је отац Сава у годинама, спрема се за крај. Сад прича, лако је њему, а како ћемо ми? Треба леба јести.”

”Та нисте ви ништа гори или слабији од Светог Серафима”, говорим ја њима, ”који је пет година у тајги, односно у шуми сибирској живео, и сви су мислили да су га звери појеле. После пет година кад се појавио, монаси који су живели по пустињама, кад га угледаше, у чуду, да је жив, питају га: ”Оче Серафиме, па како си преживео? У Сибиру је великим делом покривено снегом све”. Па каже: Бог чува ове звери у шуми и у зими, па зар мене да не сачува? А где вам је вера? А да вам одговорим на питање: има тамо лепог корења, а кад трава никне, и она је укусна. А воде у шуми има у изобиљу. А како је Свети Јован преживео у планини која је пукла, кад су војници Иродови хтели њега да ухвате и убију? И затворила се. А ко је њега тамо хранио? А био је новорођенче. Хранили га анђели са Неба.”
А ми? Добро је то владика Артемије рекао једном, кад је беседио:

”Данашња младеж не би могле прећи преко Албаније. Сви би остали у планини и снегу. Нема то више снаге ни у телу, а душу да не помињем.”

Те наше јунаке у Првом светском рату, носио је Бог и чувао их је Бог. А ми дочекасмо да сами себе убијамо. Не може онај који заповеда и затворио владику Артемија у келију његову да остане здрав. Тај исти Зоран у колима, кад је био вршачки старешина, погинуо му школски друг из клупе, са њим и студент теологије. А он чудом остао жив. Затим, у Херцеговини, настрада му ђакон, па на крају и он преби врат.Три пута га Бог опоменуо.И није му живот узео. Да му каже на крају времена:

”Синко, нисам ти ништа ускратио, а сада ћеш платити у вечности , и то страшној вечности.’

Боље да се тај мој друг Зоран није ни родио. А кад бих га срео, онда бих му рекао:

”Е, мој Зоране, сећаш ли се оног малог Саве? А ја сада да ти кажем: срамота си ти српског рода. Ти и твоји следбеници.”

И да знате, драга браћо и сестре, како каже у овој причи Свети Николај наш српски: нисмо ми у мањини, увек смо у већини, јер је Бог иза нас. Бог који је сачувао све своје следбенике кроз читаву историју рода људскога. А било је зликоваца свакојаких. И биће их. За ова времена, Свети Јован Богослов је писао: ” и благо вама ако то препознајете кад ће доћи Бог, и кад ће се чути труба небеска. Неће више доћи Син Божији као сироче, јадни и бедни, него у свој сили и слави. И тешко онима који су против Њега стали. Ту ће бити разлучење: праведници на десну страну, а грешници на леву.”

”Ти, мој Зоране, написа пуно књига, и мислисмо сви да си паметан. Али, твоја памет прође исто као ђавоља. И ђаво је паметан, интелигентан. Како да није? Све зна. Али је ђаво, запамтите! За њим се не иде! А ево си на Косову, где божури нигде такви, као на Косову нису. А зашто су такви? Због чојства, јунатва, мучеништва, на челу са кнезом Лазаром, дадоше главе своје, Бога ради и вере Његове. А шта ти и ја Зоране, можемо? Можемо да бројимо сате, дане, колико нам је остало. Јадни, јадни ли смо ти ми. Сад би ти да живиш, са оковратником, можеш мислити. На шта личиш? Која си ти сподоба и каква си? Боље да се затвориш да те људи не гледају.” Тако би ја њему рекао. Не само њему, него и осталим мојим школским друговима. И осталима. Тешко њима. Да опет овакав народ мора да спасава веру прадедовску! Од нас, свештеника, Божијих изабраника! Нисам заборавио цитат који је написао владика Лаврентије, као ђак на матурску слику моју: ”Ја вас од света изабрах, да ми будете сведоци.” Који ли си ти сведок, Лаврентије? И Зоране, и Ристо, и сви редом. Који сведок? А на сахрани оца Јустина, сви сте се клели да ћете му права деца и ученици остати. А сада, гори од Јуде. Јуда је бар бацио оних тридесет сребреника. Он се раскаја, ал’ се не покаја. И предање каже, нисам ни ја збао до недавно, да је мати Јудина постала светитељка. Знајући она шта је њен син урадио, сину Божијем, па се зато, у име сина горко покајала. И Бог је прогласи светитељком.

Драга браћо и сестре, скупили смо се у овој светињи на Теодорову суботу. Она се слави зато што су римске вође, попрскали сву храну на пијацама крвљу, а епископ рече: ”немојте ту храну” и Теодор свети рече: немојте ту храну, него нађите негде и поделите међусобно мало жита, и то једите данас, да чисти примите, али крв Христову, свето причешће Његово. Дуга је то прича, али било је, било је непријатеља Христових, страшно. Али, кад непријатељ уђе у кућу, под наводним да је пријатељ, е, ту се тешко изборити. Тешко је рећи пријатељу: сад си ми непријатељ, и напоље из моје авлије! А дошли смо дотле. Нека нам се Бог смилује. Господе, и Свети Оче Николаје, заштитниче ове светиње, подари чети малој снаге да буде још храбрија, чети малој, која је превелика уз Твоју силу. И нек се не заваравају непријатељи Твоји, Господе. Опомињаћемо их ми мали, кад их сретнемо, увек. Зар си Ти, из ничега, створио све, и све ово можеш претворити у ништа. И ко се против Тебе може борити? Само безумник. И, што би наш народ рекао: само луда. А паметан никад.

Немојте замерити што ја на почетку поста причам овако, али, не могу другчије, зато што су нам наметнули ово.Али, молим вас: Србин није могао никада дићи руку, прави православац, ни на најљућег непријатеља. А и ви. Немојте дозволити да вам мржња уђе у односу на било кога, али говорите Истину свакоме, по Јеванђељу. А онај што квари Истину, далеко му кућа била. Знате, многи данас себе називају Србима, али ћу вам једно рећи.

Кад су оца Јустина прогањали, па је фургоном, возом ишао до Ваљева, уђоше војници, зна се чији, сатански, и тај један војник рече:

”Устани попе, ту ће војска доћи”. Каже:

”Нећу. Ово је моја земља и мој воз, нећу напоље.” Па каже:

”И ја сам Србин”.

”Који си?”

”Како који?”

”Јеси православни Србин?”

”Нисам”, каже ”православни”.

”А тако а сад знаш да је Србин и во који се отели у Србији, а није православан, јер је во.”

Тако је отац Јустин говорио после рата. И ви се не бојте да кажете ко је ту православан, а ко је во. Боже, помози нам, да у миру дочекамо Васкрс и молим вас, за оно силно монаштво на Косову да вам буде, на челу са владиком Артемијем у свакодневној молитви вашој.

Да помогне њима, а самим тим и нама који се молимо за њих. Бог вас водио, Бог вас чувао, и немојте Истину Христову заборавити, јер би грдно страдали. Амин.

+++

+++

+++

Беседа оца Саве на Недељу Православља 2010.г.

У име Оца и Сина и Духа Светога, амин.

Драга браћо и сестре, скуписмо се још једном у овој великој светињи да уздигнемо Богу молитве за спас душа наших и за спас рода нашега. Веру Православну не мора нико спасавати, јер је Бог глава Цркви.

Данашње време и данашња недеља говори о једном давном прошлом времену, јер ово се зове Недеља православља. А зашто се баш прва недеља поста назива Недеља православља? Само Вам се казује да је Православље и онда, на почетку, било победник и зато и славимо ову прву недељу поста кад смо ушли у рат са нечистим духовима, јер Христос је рекао: ”Највеће оружје против Нечастивога јесте пост и молитва.”

И на почетку, у првој недељи славимо баш то: победу над злом и непријатељима Цркве, непријатељима Православља победу постом и молитвом добијену. И ево, кроз векове је било много непријатеља, као што их има и данас вери Православној.

А речено је да ће на крају времена сести на свето место мрзост попушћења. Никада није било да је на Светом месту седео Нечастиви, али сада ушавши у многе који седе на Светом месту села је кроз њих мрзост попушћења. И питао сам једног старог проту:

”Оче, многи ме питају, а ја баш нисам сигуран у одговор који дајем: да ли може ли ђаво у олтар да уђе?”
А он се благо насмеја и каже: ”Синко, може.”
”Како?” – ја зачуђен упитах.
”Ђаво улази у олтар са свештеником. Ако је свештеник нечист, ако је свештеник са страшним, грешним мислима и улази у олтар, па ко је онда са њим? Али, тешко таквоме, ако се не покаје, не преуми и не схвати куда он то улази. Да улази у Светињу над Светињама, улази у олтар где су мошти светитељске и у Часној трапези и у оном платну на коме се и обавља жртва кад се претвара хлеб у Тело и вино у Крв. То је плаштаница у маломе, а ми га зовемо антиминс. Са њим се може служити под сваким дрветом. Ако имате антиминс и метнете на неки сто и пуноважна је литургија, јер у том антиминсу ушивене су мошти неког од светитеља наших.”

Али, нисам хтео о томе да ширим причу, него напротив, да вам прочитам, прво себи, па онда вама поуку владике светог Николаја, а она гласи: ”О скором доласку Господа”, тако је насловио свети владика ову беседу.

”Ево ћу доћи, ускоро”, каже свети Јован Богослов у Откривењу. Кад каже ”ускоро” пред Богом је један минут као хиљаду година, а хиљаду година као један минут”. И почиње владика своју поуку овако: ” Рећи ће неверни и душегубни: ‘Обећао је пре две хиљаде година да ће доћи, а још не долази.’ Тако се подсмевају они који ће кукати у вечној муци, а ми који се спремамо за радост у Његовом царству знамо да ће Он доћи у Сили и Слави, као што је и обећао. Ми знамо да је Он дошао небројено пута и показао се својим вернима. Није ли Он био дошао Јовану Боговидцу коме је и казао ове речи: ”Ево ћу доћи скоро”. Јован Га је гледао у сили и слави и осетио је руку Његову на себи, кад је се био уплашио и пао пред ногама Његовим као мртав: ” И метну своју десницу на ме”.

Није ли Он дошао Савлу кад је овај најпре дисао мржњом на хришћане, и кад је на путу за Дамаск пао на земљу видећи Господа и чувши Његов глас:”Савле, Савле, што Ме гониш?” И опет, није ли Он дошао у срце апостолу Павлу када овај признаје ”не живим ја, него Христос живи у мени”? И није ли Он дошао многобројним мученицима и мученицама за име Његово да их охрабри, исцели и помилује? Није ли се Он јавио Антонију Великом, Теодору …. светом Харалампију, светој Марини, светом Силвестру и толиким, толиким другим. Но, шта говоримо? Није ли се Он трећега дана вратио из Царства Смрти и дошао апостолима? И није ли толико и толико пута дошао Цркви у помоћ и као из мртвих васкрсавао је кад год су непријатељи његови ликовали мислећи да су Цркву Његову заувек предали смрти? Није ли се Он показао силом својом у Цркви и у време Нерона, као и у време Константина, у време Јулијана, као и у време Јустинијана, у време арапског гњева, као и у време турског и монголског гњева над хришћанима? О, браћо моја, не дајте се заварати. Он је дошао безброј пута и дан данас долази. Свакој души којој може да приступи од нечистоће, Он долази. Па ипак, ми Га чекамо да дође последњи пут у Сили и Слави Својој. И знамо да је и тај Његов долазак сигуран. Господе драги, пре него што дођеш, удостој нас познати лице Твоје и застидети се лица свога, грехом помраченога. Теби слава и хвала вавек, амин”, завршава свети владика.

Заиста, драга браћо и сестре, и ви јесте чудо. Кад би свако понаособ себе анализирао по оваквом времену и без икаквих путева, може се слободно рећи, дођосте овде, у овај свети манастир да уздигнете Богу молитве, да примите тело и крв Његову, верујем да нико од вас не би могао да каже зашто то чини. Мноштво је остало по градовима и местима и селима где сте, и где живите, а ви дођосте овамо. Као и сам тако и ви сви не разумемо много зашто смо данас овде, шта нас донесе, због чега смо искорачали ове кораке. А ја ћу вам рећи крај: ти ваши кораци и моји, биће нам сведоци на Страшноме Суду да нисмо бирали времена и часа када ћемо у сусрет Господу, него онда кад осети душа потребу за Богом, хрлимо Му и не питамо ни какво је време, ни какав је пут. Важно је да стигнемо. И, ето вас, да потврдите неверницима Силу коју не само они да не разумеју, него много тога ни ми сами не разумемо. Али, вера наша, нада наша, љубав наша, све је то тајна, а та тајна донесе нас овде. А времена у којима живимо, више су него опасна. Опасна по душу. Страшно је мајкама било пратити синове у силне ратове које смо ми Срби, водили. Своје домаћине и главе куће, и многи од њих се нису враћали. Ова наша српска земља одувек је била пуна црних марама и незнаних гробова. Али, само једнога ради: да сачувамо име своје, веру своју, Отаџбину своју и колевке деце која долазе. Света црква, на челу јој Христос, зове све нас да у овом специјалном данашњем рату ратујемо, али са душом и срцем, да ратујемо са вером, са великом љубављу према Богу и према непријатељу. Непријатељу морамо рећи: ”Стани! Није то земља твоја, није то црква твоја, то је колико твоја, толико и моја! Измакни се, да уђем у светињу Божију, онако како је остала од старих. Могао би данас прозивати многе, али, морам прво себе.

Нисам ја ово време дочекао сигурно без ичега, и мој удео је, и моји греси су ту. Да их видим боље, јер када сам био мали и млад и кретао овом стазом, кретали су и моји другови који данас цепају одежду Светог Саве и хоће да поцепају српски народ како им Латини заповедају.

Шта то значи, све Јеванђеље објашњава. Зинули су на богатство и на злато, као што је и Јуда, па издаде учитеља свога. И ти сви, кад бих могао да их видим једног по једног, па да им кажем: Сећате ли се професора Александра Ћирића? Сви смо га звали Шаца, синовца чувенога епископа бачког и новосадског Иринеја Ћирића. Сећате ли се како је Шаца и по киши и по снегу, и праћен УДБОМ, из Београда трамвајем долазио до Раковице, а од фабрике Раковице па до манастира, сваки дан ишао пешке и овамо и назад. И шта нам је говорио: ”Децо, запамтите: неко ће од вас више, а неко мање знања имати. Али, једно морате имати сви исто: образ поштен, речи истините, и за те речи, ако треба и да умрете. То је учинио Христос пре вас, а затим многи светитељи из свих народа и многи из нашега. Умирали су не жалећи живот, него свесно одабирући пут мученички, али су знали, као што је знао и кнез Лазар да каже: ”Земаљско је за малена царство, а небеско вечно и до века.” То, децо, запамтите. И кад бих могао сада моје другове који као мрзост попушћења поседоше на света места, да их подсетим шта нас је професор Шаца учио. И не само он, него и синовац светог владике Николаја, касније Јован Шабачки Велимировић. Срамна је ово генерација изгледа наша, јер се ми стависмо на чело да увредимо до недавно гледане великане српске. Биће такве срамота, не само овога века, него и вечнога. Тужно је ово што ја говорим. И претужно. И сада да видим Ристу, Зорана и друге многе, и Живка, па да му кажем:

”Живко, знаш ли ти на чијој столици седиш? На столици владике Јована Велимировића.”

Срам их било. Осудиће њих цело Српство. Проћи ће њихово. А Бог се не да победити! Нико га није никад победио, нити ће га икад победити!

Навалисте на свог друга, али и ви сте то чули Зоране, Живко и Ристо, кад је отац Јустин рекао Артемију:

”А ти ћеш мали, пострадати. И од кога?! Од школских другова.”

Срамота, по ко зна који пут Србинова, од Косова и Вука Бранковића, преко Милоша Обреновића, преко комунизма где је брат брата убијао, сестра сестру, дочекасмо да свештенослужитељи, владике, убијају браћу своју. Срамота, срамота, и опет само срамота… Како се не стиде да корачају по овој српској, мученичкој и крвљу натопљеној земљи?! Како може Зоран да гледа владику Артемија?! Он то више и није, он се вратио и постао Зоран издајник. А гледају врата у Грачаници једна у друга. Иза једних седи владика Артемије, утамничен, под контролом шведског батаљона или чете, полицијом шиптарском и не могу другу реч да кажем, и УДБОМ српском из Србије. А колега гледа, онако сав уфашлован око врата, шта је он урадио своме другу. Боље да се није ни родио. И за тог човека се може рећи, као што је Христос рекао за Јуду: ‘боље тај човек да се није ни родио.’

Мале су моје речи, драга браћо и сестре, да овај тужни тренутак опишем. Али, запамтите: Бог је увек победитељ! Можете Га и ви издати, али нема те силе која може Богу на пут стати! Зато вас молим, издржите, молитву појачајте, и у Часном посту, кад је Христос показао како се зло побеђује запостио, нит је јео, нит је пио четрдесет дана и Ђаво Га кушао три пута: само је рекао: ”Иди од мене, Сотоно!”

И да не говорим више. И ово што сам вам рекао, много је речено.

Ове године ( говори у сузама ) договорили смо се, да лепо и молитвено проведемо педесет година од матуре у манастиру Раковици, где смо почели да Богу служимо. А онај, који нас је сазивао, своју генерацију, владика Артемије, бојим се да нас неће моћи звати.

Боже, прво нас опрости, па онда се смилуј и помози, да ми, Твоји свештенослужитељи дођемо памети, да се уразумимо, а не да примамо тридесет сребрника. И да будемо оно што си нам наменио. А један цитат Господ рече за нас свештенике: ”Ја вас изабрах од света, да Ми будете сведоци.”

Али ево, пуче сведочанство на два дела: на ревносно и издајничко. Жалосна нам мајка свима. А поготово издајницима. Владика Николај рече, прочитах Вам, да Христос долази стално, али имам утисак да по овим временима и знацима у њима, неће бити далеко да дође последњи пут. И кад буде дошао последњи пут, биће страшно. Мала чета праведника ће се радовати, а углавном ће издајници да се тресу, као никад до сада нико што се није тресао.

Господе, у овој првој недељи поста, помози мени, па и овом Твоме народу да се искреније моли, да пост пости с љубављу, да се молимо за оне који страдају, али подари нам снаге, Господе, да се помолимо и за непријатеље наше.

Морао сам ово рећи што сам рекао, али нисам рекао да се нећу за њих молити. Али волео бих, да их могу срести лично, па да се подсетимо оних дечачких дана. Сада, пред гробом, сви смо. А поготово ми, старији. Па да их упитам: знају ли они да пред лице Божије морамо изаћи? Лицем к лицу! И шта онда рећи?! Боже, смилуј нам се.
Вама, драга браћо и сестре, желим да скупите снагу, да се за све молите, али немојте да малаксате никада. Један је кратки овај живот. Сад, ако треба, нека носе главу. Али, вечност нас чека. Вечност прелепа, вечност коју виде апостол Павле, вечност, са свим нашим покојницима, вечност са Крсним славама којима смо се молили и ми и преци наши, и вечност и у тој вечности да видимо Мајку Божију. Нико тол’ко није пропатио као она. И да се Сину Њеном поклонимо. Ту снагу вам желим из дубине срца и душе своје. Желим вам да и ви и ваши на дому разумеју ове дане, или можда боље речено, сате живота који су пред нама. Јер иде логор Гебелсов, Хитлеров, иде биометрија, иду чипови. Бићемо гори пред њима него пси.

Сад керовима и псима стављају у уши и стоци, а нама ће као боље, да се не види, на руку или на чело. Не дајте то, по цену живота. Желим вам још једном да имате за то снаге. Ако треба и траву да једемо и сено. Амин.

Недеља Православља, 2010. године





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo