Лажи и клевете епископа бачког Иринеја грчкој црквеној новинској агенцији Ромфеа у вези последњег јавног линча владике Артемија.
извор: http://www.eparhija-prizren.info
+++
У бездушној и бескрупулозној кампањи и медијском линчу владике Артемија наслушало се српско уво ових дана свега и свачега. И тек што смо помислили да нас више ништа не може изненадити из уста епископа бачког Иринеја, звекнуше нас по глави (к’о неким чекићем, што би рекао његов аустралијски имењак) нове ,,вести из несвести’’, јер при чистој свести и здравој памети, то прочитати и нормалним умом прихватити било би заиста немогуће.
Интересантне су Иринејеве језичке и логичке бравуре, препуне недоказаних и недоказивих силогизама, на које смо и досада у његовим изјавам навикли, мада је овим последњима већ прешао у ,,будибогснама’’ (како често воли да се изражава његов брат по лажима, умировљени Атанасије) трансценденталну сферу.
Запрепашћујућа је и отровно трновита чињеница да епископ Иринеј у свом последњем ,,утуку на утук’’, датом грчкој црквеној агенцији Ромфеа, на много места употребљава израз ,,Црква Србије’’, угледајући се, верујемо, на сличан израз, ,,Црква Грчке’’(η Εκκλησία της Ελλάδος.).
Иако је тај израз могућ и прихватљив у Грчкој православној цркви, јер њена јурисдикција обухвата само територију државе Грчке (осим делова у Епиру, који су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије), такав израз никако није и не може бити прихватљив за Српску православну цркву, чија се јурисдикција простире далеко ван граница државе Србије (овакве каква је, измучена и мала да, чини се, мања не може бити, мада српским непријатељима и даље превелика), на традиционалном простору јурисдикције Пећке патријаршије на Балкану, као и парохије и епархије СПЦ у дијаспори, што је онај учени правник-попа из Подгорице, а духовни изданак умировљеног Атанасија, негде недавно веома разложно и учењачки објашњавао.[1]
Да ли је и ово један од покушаја преосвећеног Иринеја да покаже, и још једном на мала врата прогура идеју о предавању дијаспоре под омофор Цариградске патријаршије, што су њене намере и претензије, имајући у виду све већи недостатак лаоса са којим се Цариградска патријаршиија, којој су већина митрополита титуларни (укључујући и код нас толико ,,свеопеваног’’ митрополита пергамског Јована), суочава, под тешким и све тежим историјским околностима у Турској? Или, како пише протојереј Радомир Поповић:
,,…Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету.’’[2]
Овај апетит Цариградске патријаршије, наравно, није од јуче, већ те претензије за ,,опаповљењем’’ Цариградског патријарха и његовим претензијама на читаву православну дијаспору, на његово постављање и представљање као ,,православног папе’’ дужег су карактера, и о њима је лепо писао проф. Сергије Тројицки још 1957. године у свом тексту ,,О јединству Цркве’’[3], описујући догађаје још од прве половине прошлог века.
Сада видимо да и у нашој јерархији, барем код појединих епископа, влада загрејаност за такве, православном учењу и етосу стране, претензије, барем код оне мање-више сталне поставке ,,еминентних’’ епископа, врсних теолога, који на таквим скуповима, од Алепа, преко Београда, Равене и многобројних Шамбезија, радо учествују, послани од Светог Синода, а представљајући, ваљда, глас плироме Српске православне цркве потписујући, будибогснама, све и свашта, јер, док год је на грчком језику, нема зиме.
Да ли нас, а и грчку јавност, епископ Иринеј полако припрема на оснивање Православне Цркве Србије, од које ће се полако одвајати Православне Цркве Црне Горе, Хрватске, БиХ па све до Православне Архиепископије Косова? Знамо да је на четвртој предаборској конференцији у Шамбезију, јуна 2009. на којој су учествовали и архијереји СПЦ са горње фотографије, одлучено да се ,,препоручи’’ оснивање Епископских конференција у православној дијаспори.[1] Ту су препоруку већ усвојили Православни епископи у Немачкој па су недавно већ основали КОКИД (Комисија Православне цркве у Немачкој), којој председава митрополит Августин из Васељенске патријаршије.[2]
Затим нас је на сајту СПЦ затекла вест и да постоји неки Епископски савет Православне цркве у Црној Гори[3], што је очигледан корак ка њеном поаутономљавању, јер, изгледа, ,,Архиепископ цетињски’’, кад већ није успео да постане патријарх, а ни световни владар Црне Горе, очекује да постане барем суверен ,,Православне цркве у Црној Гори’’.
И о томе засад толико. Осврнимо се, међутим, на синтагму толико пута поменуту у саопштењу агенцији Ромфеа у једној, другој, или инакој верзији, а то је: Свети Синод. Интересантно је запазити колико све језичких бравура чини поменутом синтагмом епископ Иринеј, да се убоги читалац просто губи у мору модификација и значења (грч. η Σύνοδος, се у грч. црквеној терминологији користи у значењу Сабор), од израза ,, Свети Синод Јерархије’’, ,,Свети Синод’’, ,,Синод Православне Цркве Србије’’, ,,Синод Јерархије Православне Цркве Србије’’, све до ,,Стални Синод’’ и ,,Стални Свети Синод’’.
У Грчкој Цркви заиста постоји институција Сталног Светог Синода, под председавањег Архиепископа атинског, и броји 14 чланова. Задатак му је да обавља и надгледа редовне црквене послове у току године, између два заседања Сабора Архијереја. Чланови се бирају на годину дана (осим председавајућег Архиепископа) и у последњих шест година само се једном десило да један Архијереј (Ксантија и Перитеорија, Пантелејмон) буде два пута члан Сталног Синода. Дакле, иако му је име стални, чланови се редовно мењају, и готово сви епископи (митрополити у Грчкој Цркви), измењали су се у последњих неколико година као његови чланови.
У нашој помесној цркви, пак, иако му назив и није стални, Свети Синод готово увек да има исте чланове, који се само, једни те исти, мењају ротацијом, и, као такви, учествују на свим међуправославним, међухришћанским, међурелигиозним па и политичким конференцијама, бивајући многоструко одговорни (и одговарајући), и исто тако стављајући, без претходне сагласности и одобрења Светог Архијерејског Сабора, потписе у име Српске Цркве на све и свашта. Јер, заиста, они су стални и непромењиви. И само још недостаје да нам у једном од својих телевизијских обраћања владика бачки, убедљиво и несумњиво, у духу новог Краља Сунца узвикне: ,,Људи, па Црква –то сам ја! А ,,Ја’’ што каже, то се не спори, упркос оноликог климања главом, оне вечери у емисији Упитник, у знак одобравања на констатацију новинара Ракочевића како Цркву треба посматрати критички.
Предугачак би био овај текст када бисмо се осврнули на све недоследности, полуистине, као и отворене лажи и клевете које Епископ Иринеј износи у свом саопштењу. Ипак, неке је још неминовно поменути. Кренимо, дакле, од чињенице да сасвим упрошћено, да не кажем (божемеопрости) лажно, представља грчкој јавности ситуацију око обнове српских светиња на Косову и Метохије, наводећи да су светиње обнављали и васпостављали стручњаци међународне заједнице (овде сад неминовно иде оно sic!, тако драго умировљеном владики Атанасију).
Где је он од оног мора шиптарских фирми и ,,експерата’’, који су тако ,,приљежно’’ обнављали цркве видео међународне стручњаке, није нам познато. Оно што нам је, пак, познато, јесте да тендере за ,,обнову’’ цркава не расписују никакви међународни стручњаци нити институције, него приштинско шиптарско министарство културе. Остављајући на страну политички и национално катастрофалне импликације дувања у леђа косовској независности, предајући њиховим институцијама на ,,обнову’’ наше светиње (па онда и на ,,чување’’ шиптарској полицији), довољно је писано и о самој стручности тих ,,обнављача српске баштине’’. Не, ништа од тога није проблем, по Иринеју једноставно неразумни Артемије није хтео да призна, преузме и освети цркве које су обнављали и васпостављали међународни стручњаци (ваљда ћемо да чујемо и неко име од међународног значаја). Битно да је, како нам преосвећени лепо каже, народ тражио. О каквом и ког народа догађању овде прича, ником није тачно познато.
Друга ствар на коју се треба осврнути јесте од владике Иринеја веома суптилно суптилно увлачење тезе о г. Џатрасу као старокалендарцу (иако је и сам Иринеј, ваљда, старокалендарац), знајући колико је грчка јавност, до алергичности, осетљива на ово питање. Онда се и само намеће питање: Па шта ако је старокалендарац? Није ваљда вл. Артемије са њим расправљао о календару, него покушавао да са човеком, очигледно способним и добронамерним, пробије медијски мрак и сатанизацију Срба којом се последње две деценије осликавају Срби у америчкој јавности. Чуди оволика ревност и новокатарство епископа Иринеја па се човек с правом пита да ли би он одбио, ако не помоћ, а оно бар разговор с Оливером Дулићем зато што је римокатолик, или са Љајићем, пошто је муслиман?
Међутим, сада седите, пошто оно што ћете прочитати није безопасно за слабе нерве. Г. Џатрас уопште и није старокалендарац, него припада једној парохији званичне Грчке православне архиепископије у Америци, која је под омофором Васељенске патријаршије!!! Чињеница проверљива, а надамо се да ће и г. Џатрас, ако је ове Иринејеве небулозе негде прочитао, јавно и да одговори на њих.
И за крај, молећи читаоца за опроштај због дужине овог писанија, потребно је неминовно осврнути се на читав приказ, наравно, по Иринеју, ситуације око седница ,,Сталног синода’’, и позивања, непозивања, присуствовања и неприсуствовања, као и одлучивања у вези и о владики Артемију.
Преосвећени Иринеј тврди:
„На крају је епископ Артемије још једном позван да дође код најблаженијег Патријарха и Светог Синода 11. фебруара у Београд, да расправе о исходу новонастале ситуације. Епископ Артемије се појавио на састанку, док је група његових следбеника и подржавалаца одржала протест пред зградом Патријаршије. Након што је преосвећени Артемије остао при ставу да не изврши одлуке јерархије и одбио покушаје да се нађе начин договора, одузето му је право да управља епископијом до завршетка канонског поступка који је започео Стални Синод.’’
Дакле, епископ бачки тврди да се опет тога дана, док су, ако добро разумемо, фанатизовани монаси, монахиње и верници, попут неке неваспитане и агресивне руље, мирно стајали, отпевали понеку црквену песму и молили се Богу за свога Архијереја, Епископ Артемије је учествовао на седници синода, пре које ништа није било решено, него, због његове упорности на ТОЈ седници, и одбијања да се нађе заједнички језик, од истог тог Сталног синода, привремено разрешен управљања епархијом. Треба напоменути да се ТА седница синода, уз мирно певање и молитву ,,фанатизованих следбеника пред Патријаршијом’’ одржала не 11. него 13. фебруара, у суботу, зашта постоји обиље доказа, и надамо се да је ово преосвећеном Иринеју била само писана омашка, а не и још једна намера да на неки начин изигра и превари Грчку Цркву и грчку јавност. Но, нека му га!
Послушајмо сад шта о том догађају, и свом упаду у Грачаницу каже умировљени Атанасије:
Да би човек могао боље да се снађе у овој гомили неповезаних конструкција, ево и транскрипта:
„Нисам ја дошо овде да пљачкам и освајам, ал ево, зашто сам ушо пре. Они су блесави! Знајући да се спрема долазак, такви какви су дошли…знајући да је Симеон у…све се зна се, пазте све се зна…он је за време комисије овде двеста пута телефониро да утиче на, на, као што је и 2006… скривали документа. Однео је два велика куфера, не можемо да нађемо шта је однео. Јер мисли да ће нас заварати. Даклем ја сам реко: Људи ја морам да идем раније! ОДЛУКА ЈЕ БИЛА ДОНЕТА НА ПРЕТХОДНОМ СИНОДУ , неколко дана… али одлуке синодске важе кад се потпишу, није само била потписана, и чекало се да дође Артемије, да пред њим потпишу и одма да му уруче. Тако је и било и он је потписо да је примио. Али, одлука је важећа! И ја сам реко: Људи ја морам да идем пре! Знам шта је, знам каква је ситуација, у смислу (…) шта ћу затећи. И, проста је ствар, то нисмо њима открили, зашто? Зато што би могли да нас изненаде, забарикадирају се горе…у договору са Патријархом ја сам стиго у Куршумлију сат после потписа, не сат, није ни био сат, у дванаес и једанаес је потписано, пре дванаес сам био у Куршумлију. У Куршумлију ме је чеко факс, код свештеника, узмем факсове и за сад времена стигнем у Грачаницу са овлашћењима. Они су блесави!… јер мисле да смо ми…сисали весла… и ушли смо, узели, само променули браве, нисмо ништа разваљивали, овај, у… тај… инфо службу, узели смо благајну, овај човек био ту, узели смо секретаријат… е тај је велика мутивода, несрећа та… није тео да оде кад сам га ја смено. Кажем: Владико, оћемо ли опет почети испочетка. Једва је отишо, тај Иринеј, велика мутивода! Прво, монах секретар епархије, шта ће он ту? Довео сам оца Срђана да ми помогне, јер зна и све… и вероватно се човек неће никада вратити. И онда је дошо Артемије, његово нисмо такнули! Да, отишли смо у Симеонову собу, нашли смо масу торби, препуних, зашто није однео, не знам. Али, то што је он побего (лупање шаком о сто) ко кукавица, мењајући двапут кола да оде у Грчку. Извезли су му други његова кола која су та, епархијска, ауди. Дошо је један из грчке банке, Македонац, Алфа Банка, да га превезе, па му превезо кола, што му све то требало? Исконструисање пријема његовог код Пирејског је сада у току, највероватније су датуми…мењали… то се види, видећемо како ће то бити, поништен је његов пријем…“
Дакле, агенцији Ромфеа Иринеј тврди да, пошто владика Артемије није хтео на последњем састанку Сталног Синода
да се договори и изврши одлуке, тек онда Синод доноси одлуку. Умировљени пак, Атанасије, тврди да је одлука већ претходно била донешена, а само није била потписана, и требало је да се Артемије позове и само пред њим потпише. Или Иринеј лаже грчку, или пак Атанасије српску јавност!
И на крају, у једној реченици, долази јасно разјашњење очекивања и нада епископа Иринеја, па каже:
,,Многи очекују да би достојанствено повлачење са трона епископа рашкопризренског био најодговорнији акт Преосвећеног Артемија.’’
Ко су ти многи, није нам познато, знамо да је он тај један, иако, очигледно, његов глас (Црква-то сам ја) вреди за многе, а ту своју жељу поодавно није крио. Што је баби мило, то јој се и снило, каже народ. А преосвећеном Иринеју снило се и привиђало, изгледа, много, па ни сам више не може да разлучи праву од виртуелне стварности.
Много би се још ствари из саопштења могло изанализирати, али, већ смо прешли дозвољену границу дужинске пристојности једног текста, а да се пажљили читалац не замори.
Ствар је сложена и тешка, противник наоружан и опасан, пресуде већ на столу, донешене и полуизвршене. Но, каже наш мудри народ: Не рече Туре: ,,Ако Бог да!’’ Стога Тебе молимо и преклињемо, Господе, дај Ти, по својој милости и правди! Амин!
П. Ш.
11. март 2010, Крушевац
+++
[1] http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/patrijarh-
srpski-ili-patrijarh-srbije-q.html[2] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/
angazovanat.htm[3] http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/OjedinstvuCrkve
-Trojicki.htm[5] http://www.spc.rs/sr/osnovana_episkopska_
konferencija_u_nemackoj[6] http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_
savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori
Да би сте послали коментар морате бити улоговани