Вести

Сви ми смо читали житија светих. Има једна ствар која се може закључити из бројних поучних догађаја из житија, а то је

Православни форум – ИХТУС, 06.03.2010

+++

да су непријатељи Христа који ударају на његове мале војнике обично веома моћни, богати, између себе повезани, обично имају веома велике инструменте владавине и утицаја на земљи. Обично се чини да им је план савршен, да све тече како су они замислили и да им је победа на длану.

Али онда се дешава једна зачуђујућа и на први поглед фрапантна ствар – светски моћници забораве или превиде да ураде неку ситну ствар, или у нечему баш ситном и небитном погреше, што доведе до краха њихове целе конструкције. Учине све савршено у складу са својим лукавим планом, али онда у малом погреше, у толико једноставном да човек посматрајући са стране просто не може да верује да су тако нешто учинили. И онда на овај малој ствари покаже шта им је план и ко су они и читава њихова конструкција почиње да се осипа и пропадне као кула од карата.

+++

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=K_A6Mk6S5Kg]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=Wdm1jhVorC0]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=_k3SaFYqrew]

[youtube:http://www.youtube.com/watch?v=4cj0MANYrqg]

+++

Житија од светог Флавијана можда су најбољи пример сплеткарења и спреге моћних земаљских власти да униште Божијег праведника, а преко и њега да напакосте Богу, те победе Бога и појаве Силе Божије у немоћи.

Посматрајући и светску политику, ствари често теку управо тако.

Новотарци су са овом елиминацијом епископа Артемија имали савршену прилику да задају један тежак ударац свим благочестивим снагама у СПЦ. Само су требали да то обаве до краја лукаво и управо онако како су и били замислили – да обаве легалну примопредају, да легално одузму папире, да онда лепо нађу два три некаква доказа о малверзацији, да уклоне Артемија али да му дају слободу кретања, а онда корак по корак, без велике медијске халабуке да поскидају једног по једног игумана. Међутим, они опијени славодобитним осећањем истрчавају се и чине кључну грешку – на Косово шаљу е. Атанасија, који каубојски упада, дере се и галами, обија и прави велику халабуку. Од тог момента план новотараца се окреће против њих и цео српски народ се осведочава о безакоње које се дешава у име истеривања правде.

Главна корист коју ће благочестиви српски народ да извуче из ових немилих догађаја, је да ће дуго година грађене маске и дефинитвно пасти. Сваком добронамерном Србину је и дефинитвно јасно ко је ко. Новотарци су овим актом и дефинитивно потрошили и оно мало кредита код Срба, које су са муком и дугим низом година грађења култа личности стварали око себе. Наш народ је наиван, али има стршан осећај за правду урођен у себе.

Наш народ неким дубоким и необјашњивим инстиктом препознаје прво девијације а онда и издају.

То што се српски народ отворено и у великом броју не изјашњава, опет има везе са нашим карактером као народа. Никад Срби нису ималу високо развијену свест о активном политичком организовању. Никада Срби нису ишли догађајима у сусрет, него су чекали да их догађају ударе равно у главу, да би се тек онда предузимали неке кораке.

Устанак против усташа се десио тек када су они почели да пуне јаме Велебита и Јадовна српском децом. Устанак у Шумадији 1804. је избио кад су Турци почели са отвореном сечом свих и мало виђенијих људи. Србин трпи, и дуго трпи. Али кад Србину једном пукне филм, онда нема назад. Онда имате посла са најфанатизованијим народом на свету. Онда кад се Србин дигне могућа су само два исхода – или губите рат, или ако не желите да га изгубите морате да побијете све до последњег Србина.

Многи наши душмани кроз историју нису веровали у ово, па су ту лекцију морали да уче на својој кожи. Монах Антоније је на конференцији на штампи рекао да неће одступити од вере, и да ће у случају доласка папе морати да побију Србе који то не буду прихватали. Верујте да је тако! Он то заиста тако мисли и он је, као и многи други, спреман да да главу за образ Вере и Отачаства, ако је то потребно!

Несрећа свих српских душмана је што никада нису разумели нашу народну душу. Српско дуготрпљење су схватали као наш кукавичлук, гостопримство као наивност, праштање као слабост, љубав ка вишим вредностима и Небеском Царству као сервилност и незрелост, љубав и поштовање према славној прошлости као затуцаност, и тако даље. Ништа нису разумели, и неће никад. Хабзбурзи су 1.000 година градили компликовани државу – тамницу народа, лукавствима, ратовима, дипломатијом, споразумима и пактовима. Свима је била позната аустријска препреденост и лукавство, а ту Империју је срушио доброћудни српски сељак у опанцима и са нешто мало топова.

Новотарци су изгубили живце. Народу је сваким даном све јасније шта се дешава. Народу је све јасније:

1. да мењају Православље изнутра да би унуштили побожност, мистику Православља, да би га спустили на ниво овог палог света и да би га прилагодили духу времена и ономе како изгледа папистичка вера,

2. следећи корак је уједињење са Папом и признавање папе за врховног господара,

3. трећи корак је уједињење са свим „хришћанима“ – протестантима, калвинистима, англиканцима, јеховиним сведоцима, суботарима, квекерима итд.,

4. и на крају последњи корак је уједињење свих религија и стварање светске религије. На челу те религије ће се налазити жрец, лажни пророк из Апокалипсе, који ће бити десна рука Антихриста.

Да би све ово извели, потребне је на самом почетку да униште Православље изнутра. Српски народ ово све више схвата. Српски народ ће, ако Бог да, дати одговор и на ово искушење.

+++

+++

+++

Житије Светог Флавијана

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ФЛАВИЈАНА ИСПОВЕДНИКА патријарха Цариградског

Пресвети отац наш Флавијан најпре беше сасудочувар и презвитер свете Велике Цркве у Цариграду. A после пресветог Прокла у време цара Теодосија Млађег и сестре му Пулхерији би уздигнут на патријаршиски престо због беспрекорног и богоугодног живота свог. У цара пак беше неки евнух Хрисафије, врло покварен и злобан човек. Он беше против избора светог Флавијана за патријарха, јер беше јеретик. Знајући да је Флавијан побожан и чврст у правоверју, он га није волео. И тражио је разлога да му на неки начин науди. Уживајући велику наклоност цареву, он беше обесан у лукавим делима својим, и веома моћан. И пронађе разлог. О томе црквени историчар Никифорпише овако: Хрисафије наговори цара да стави патријарху до знања, да треба као новоизабрани патријарх да пошаље цару у знак благослова неки поклон, достојан цара.

Пресвети Флавијан спреми чисте хлебове, и посла их цару као благослов и поклон, заиста достојан цара. Хрисафије одби хлебове, и поручи патријарху да пошаље као благослов злато а не хлебове. Свети патријарх одговори по изасланику да такве поклоне он нема, јер је сам убог, пошто је презрео богатство овога света, осим да да нешто црквено. И још рече патријарх: Хрисафије зна добро, да су црквено злато и сребро Божји, и да се никоме немогу давати сем сиротињи.

А црквени историчар Евагрије пише: Пошто је Хрисафије досађивао патријарху поводом златног поклона, свети патријарх узе из олтара неке златне сасуде и посла му их, да би га тиме застидео, и изобличио за грамжљивост. Хрисафије се силно наљути, и потстицаше и цара на гнев, говорећи му: Новопостављени патријарх се руга твојој царствености. – Но ипак Хрисафије не могаше ништа наудити патријарху, пошто благочестива девојка Пулхерија, сестра царева, која тада управљаше целим царством Византијским, подржаваше патријарха, бранећи невиног светог човека. Видећи то, Хрисафије се потруди да и благочестивој Пулхерији ископа јаму. Лукавством својим он успе да царицу Евдокију дигне против ње, као што о томе опширно пише у житију свете Пулхерије и учини да цареву сестру удаље из царског дворца и уклоне са царске власти. Јер цар Теодосије, слушајући своју супругу Евдокију и Хрисафијев савет, жељаше да патријарх примора сестру његову да се замонаши, да би је на тај начин потпуно уклонио са царске власти.

Такво би тајно саветовање код цара, на које би позван и патријарх. И он устима обећа да ће испунити цареву жељу, али срцем не пристајаше на то. Јер је сматрао да би била неправда уклонити са управе царства тако мудру, благоразумну, целомудрену и свету царевићку, која је своме брату цару Теодосију, кад је као малолетан остао без родитеља, била уместо мајке, и заштитница вере, и добра управитељка над целим царством. И свети патријарх кришом извести свету Пулхерију о тајној намери царевој. Благочестива царевићка Пулхерија, разумевши царичино и Хрисафијево непријатаљство и братовљеву намеру, сама напусти царску власт, оде из дворца и престонице, и повуче се у тиху самоћу. Тада лукави Хрисафије улучи ову згодну прилику, те све своје пакосне замке окрену против пресветог патријарха Флавијана, наговарајући и хушкајући цара против њега, што није тајну цареву сачувао, и што помаже Пулхерију а не цара. Јер се сазнаде да је патријарх обавестио Пулхерију о царевој намери, и цар беше љут на патријарха Флавијана.

У то време живљаше у Цариграду архимандрит Евтихије, који основа нову јерес, којом похули на Господа нашег Исуса Христа, сливајући две природе његове, божанску и човечанску, у једну природу. Тиме он уствари одрицаше човечанску природу Христу. Овај Евтихије беше Хрисафију отац по духу, јер га од светог крштења задоби. И када пресвети патријарх сазва помесни сабор у Цариграду, и на њега позва Евтихија да пред свима изложи своје исповедање вере, он не хте доћи на сабор, изговарајући се да из манастира свог као из гроба никуда не излази, и да је стар и болестан. Но пресвети патријарх опет посла к њему архимандрите, презвитере и ђаконе, љубазно га позивајући и побуђујући на покајање, да би се пред свима одрекао свога зловерја и присајединио светој Православној цркви, како би се и остали који гледају у њега обратили од зловерја Православљу. И Евтихије једва пристаде да дође на сабор. На путу за сабор он најпре сврати у царски дворац, тражећи цареву заштиту и помоћ. И преко Хрисафија он умоли цара да пошаље с њим угледне људе и војнике. И посла цар с њим патриција Флоренција, и друге великодостојнике, и војску. И иђаше Евтихије на сабор као у рат, окружен војницима и царским великодостојницима, који послаше изасланике сабору са оваквом поруком: Нећемо ући у сабор, нити Евтихија увести, док нам не обећате да ћете га са сабора пустити слободна. – И оци обећаше то. И када ови уђоше, најпре се прочиташе Евтихијеве књиге, пуне јеретичких догмата, које Евтихије беше разаслао по манастирима, придобијајући многе за своје једномишљенике. Затим би предложено самом јеретику Евтихију да својим устима усмено исповеди како верује. И он рече: Исповедам да је Господ наш имао две природе пре сједињења, а да по сједињењу има једну природу.

И наредише оци да он своје јеретичко умовање прокуне, и православне догмате прими. Али он не хтеде. Тада пресвети Флавијан са свима светим Оцима, међу којима беху тридесет и два епископа, двадесет и три архимандрита, и много презвитера и ђакона, лишише Евтихија свештеничког чина. A то лишење беше овако написано:

„Евтихија, некадашњег презвитера и архимандрита, пошто се из његових ранијих књига и садашњег усменог вероисповедања нађе да болује од Валентинове и Аполинаријеве јереси и да је упорни присталица њихових богохулстава, који се не постиде наших савета, нити прими учење, и не пристаде уз праве догмате, ми, плачући и оплакујући његову потпуну погибао, осудисмо у Господу нашем Исусу Христу, кога он хули, да буде лишен целокупне свештеничке службе, и нашег oпштења, и старешинства манастирског. Сви који ово знају, а буду и после овога разговарали с њим и долазили к њему, подлеже казни одлучења, јер се нису удаљили од његових измишљотина. Флавијан, епископ Цариграда – Новога Рима, расудивши потписах“.

Исто тако потписаше и сви епископи и архимандрити.

Лишен чина, Евтихије се држаше царског двора, јер му моћни Хрисафије беше у свему помоћник. А лукави евнух Хрисафије, бесан и силно киван на светог Флавијана, употреби сва препредена средства, како би га отерао са престола, те тако и одмаздио за Евтихија, и још више уцвелио Пулхерију. Пошто му је цар у свему излазио у сусрет, он је чинио у име царево све што је хтео. И написа Хрисафије писмо патријарху александријском Диоскору, човеку врло рђавом, и необично препреденом, и непобожном. У писму га је позивао да устане против Флавијана, а узме у заштиту Евтихија, обећавајући му велику наклоност цареву. А написа му и од стране цара, да покупи све своје једномишљенике епископе, и што пре допутује у Ефес, да ту образује велики сабор који би решавао о догматима вере, пошто Флавијан нека нова мудровања, пуна јереси, уноси у Цркву, и изазива пометњу. Стога Флавијана треба на сабору судити, и свргнути као неправоверног, а Евтихија, ако се нађе невин, ослободити и чин му вратити.
Исти Хрисафије наговори и царицу Евдокију, те и она помагаше Евтихија у његовом раду против Флавијана. А Диоскор одмах сакупи преко педесет својих једномишљеника епископа, и неког архимандита Варсума са хиљаду монаха, и хитно отпутова у Ефес. И у Ефесу у светој цркви он устроји то безаконо и неправедно збориште, на коме беху сто двадесет и осам епископа, који по царевом наређењу беху дошли из разних крајева. Дође и пресвети Флавијан, који беше позван на суд. А писа цар, или боље – Хрисафије у име цара, војводи Елпидију, и осталим војводама који беху тамо са војском, да не пусте на сабор ниједног од оних епископа који су осудили Евтихија и потписали одлуку о томе.

И то неваљало збориште отпоче рад. Председавао је Диоскор. Најпре претстаде Евтихије, и поднесе написано своје исповедање вере, у коме на вешт начин јерес беше прикривена лукавством. А Флавијаново исповедање вере сабор не хтеде да прими. И беше за дуго време велика вика и метеж, јер једни брањаху Евтихија као невиног и правоверног, а други се заузимаху за Флавијана. Али мало беше оних који подржаваху Флавијана. Јер велика већина заволе већма таму него светлост, и претпостави лаж истини, угађајући цару земаљском а не небеском. Цар Теодосије, ма да беше благочестив, ипак као човек сагреши из незнања, не провидевши лукавство Евтихијево, Диоскорово и Хрисафијево. Јер Хрисафије вештим лукавством непрестано држаше у обмани цареву душу. И тако цар у незнању свом сматраше јеретике за правоверне, и лажи коју су они говорили вероваше као истини, пошто није била поред њега благоразумна сестра његова, блажена Пулахерија. После дугих расправа и многе вике, на том ефеском зборишту би потврђен јеретички догмат о једној природи у Христу а не о двема. И јавно би хваљен и слављен тај догмат као благочестив. И јеретика Евтихија огласише за невиног и правоверног. А правоверног и благочестивог патријарха Флавијана разбојнички осудише као јеретика, не допустивши му да се брани, нити хтевши да чују његово правоверно исповедање вере. И председник Диоскор изрече против њега пресуду о свргнућу: лишава се епископства и свештенства и сваке духовне власти, и шаље се на заточење у египатски град Лидију.
А Онисифор иконијски са неким другим епископима, знајући да је Флавијан невин, припадоше к ногама Диоскоровим, говорећи: Нe чини то, свечесни оче! јер Флавијан није ништа учинио што заслужује свргнуће. Ако му пак треба нека казна, онда нека буде кажњен, али нека не буде свргнут. Но Диоскор, уставши са престола, рече: Нећу другачије рећи, па макар ми језик отсекли. А архимандрит Варсума викаше: Ко учи да су у Христу две природе, тај нека буде расечен напола! – Но пошто епископи настојаваху са својом молбом за Флавијана, Диоскор викну: Где су војводе? – И одмах уђоше у цркву војводе са Елпидијем и много војника, и донеше огромне гвоздене вериге, спремљене за Флавијана. А уђоше и Варсумови монаси. Тада епископи повикаше: Варсума је разбојник, преврну целу Сирију, и доведе противу нас хиљаду монаха! Варсума је разбојник! Анатема на Варсуму! А Варсума викаше: Треба убити јеретика Флавијана, убити! И навалише убилачке руке на светитеља, бијући га једни песницама, други штаповима. Па и сам Диоскор јурну на светитеља који већ беше пао, и стаде га газити ногама. И бише га докле се не наситише, и оковаше га у вериге, иако је једва био жив.

Диоскор примораваше епископе да сви потпишу одлуку о Флавијановом свргнућу. Једномишљеници Диоскорови потписаше одмах, а они који беху свесни неправде и разбојништва који се чине, не хтедоше да потпишу. Њих опколише наоружани војници и не пуштаху их из цркве, док Варсумови монаси бесно претећи викаху на њих. И тако држаху епископе цео дан не пуштајући их из цркве. А кад паде ноћ, епископи, видећи да се друкчије не могу ослободити беде и изаћи, потписаше и против воље. И тако се заврши тај разбојнички сабор.

А свети Флавијан, исповедник Христов, трећи дан после оног бездушног бијења предаде своју душу у руке Христа Бога, за кога свргнуће и убиство поднесе као Авељ од Кајина, и уместо у прогонство он оде на небо. После њега патријархом постаде Анатолије.

Потом се откри Хрисафијева поквареност и лукавство, и он би са срамом прогнан из царског дворца, и погибе с хуком. А царица Евдокија, укроћена гневом царевим, оде у Јерусалим. Света пак Пулхерија би са славом враћена у царски двор, пошто ју је брат њен, цар Теодосије, много молио за опроштај. И она одмах веома свечано пренесе мошти исповедника Христовог светог Флавијана у Цариград.

А Диоскор и Евтихије потом пропадоше, јер их свети Оци на Четвртом Васељенском Сабору, у Халкидону[, предадоше вечном проклетству. Христова пак Црква, којој врата адова одолети не могу, цветаше у правоверју, славећи Христа, не у два лица раздељеног, него у двема природама несливено сједињеним познатог, и хваљеног и величаног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.

+++

+++

+++

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ОХРИДСКИ ПРОЛОГ

БЕСЕДА о погибељи оних који лажно сведоче

Свједок лажан неће остати без кара,
и ко говори лаж, погинуће (Приче Сол. 79, 9)

Оно што бива у свету, види Бог и све војске небеске. Како, дакле, може човек сакрити истину код толиких сведока истине! И не само да небеске војске виде истину но и ревнују за истину. Како, дакле, може један смртан човек ићи против истине, што значи против безбројних небеских ревнитеља истине! Ваистину, помрачен је умом онај ко мисли да може сакрити истину и објавити лаж наместо истине. Кад милион видовитих ангела знају истину, може ли један човек сакрити истину? Може ли неко устати против истине, и остати некажњен? О браћо моја, ништа лажније нема од лажи! ништа неуспешније! ништа дрскије! ништа луђе!

Оно што бива унутра у човеку, то види Бог и све војске небеске. То види нарочито ангел хранитељ човеков. И овај ангел хранитељ не подноси, да човек износи из себе и о себи оно што није у њему. Остане ли човек упоран у лажи, ангел његов напустиће га и предаће га потпуно духовима лажи. Тешко тада томе човеку! Шта му вреди лажно сведочити против њега пред Богом и небеском војском! Боље томе човеку да се није ни родио. Јер ко год лаже, Духу Божјем лаже, и Дух Божји оставља лажљивца у тами и смрти.

О Господе истинити, подржи нас силом Духа Твога Светога, да никад не сведочимо лажно. Ослади нам истину Твоју свету и одврати лажну реч са језика нашег. Теби слава и хвала вавек. Амин.

___________________________________

Ево још једном поруке од Светог оца нашег Николаја Србског за разбојнике из Синода и остале који саучествују са њима и подржавају их у лажима, разбојништву, насиљу и безакоњу које чине против Цркве Божје, против владике Артемија и против оних који се труде да остану у Истини.

Свети владико Николаје, моли Бога за нас!