Вести

Четири године након јула 1995. (тако каже спикер на почетку филма) четврти канал британске националне телевизије ББЦ (BBC Canal Four)

Владислав Б. Сотировић. 04.03.2010
+++

је направио и приказао документарни филм о Сребреници под насловом „Плач из гроба“ („Cry from the Grave“). Филм је у трајању од једног часа и 44 минута а почиње и врти се око злосрећне судбине једне од сребреничких мајки које су изгубиле синове или/и мужеве јула 1995. г. након уласка Војске Републике Српске у овај источнобосански градић. Мајка Салиха Османовић тугује за својим синовима и супругом док се истовремено из њихових неидентификованих гробова чује плач. Један од синова је погинуо од „четничке“ гранате неколико дана пре „ослобођења“ Сребренице од стране ђенерала Ратка Младића а други син Нермин заједно са Салихиним супругом Рамом је „нестао“ након 11. јула 1995. г. када су „четници“ ушли у Сребреницу. То је укратко фабула овог британског документарног филма у коме се само кроз маглу спомињу крвави пирови муслиманских бојовника Насера Орића у околини Сребренице пре 11. јула 1995. г. али се не чује ни један једини гробни плач закланих Срба из Братунца или Кравице.

Не улазећи овом приликом у случај Сребреница, Братунац, Кравица, Поточари… из 1992. г – 1995. г. скренули бисмо пажњу британској националној телевизији на (бар) један хронолошки старији јаук са Косова и Метохије а то је јаук Српкиње Данице, мајке Данила Милинчића, још од 2. јуна 1982. г. – дакле читавих 13 година пре лелека мајке Салихе Османовић и то у време када нико није знао ни за Аркана, ни за Шешеља, ни за Младића, ни за Караџића (Радована) нити за Милошевића.

Косово и Метохија 2. јуна 1982. г. У оквиру редовних сезонских пољских радова на њиви се налазе 22-шњи син Данило Милинчић и његова мајка Даница из села Самодреже код Вучитрна. Село Самодрежа ће, иначе, остати у вечно неизбрисивој српској националној самосвести јер је у локалној цркви српска војска пред Косовски бој примила причешће, без обзира што је та иста црква данас претворена од стране локалних Шиптара у јавни WC и ђубришни отпад. Елем, тог 2. јуна 1982. г. (четири године пре фамозног „Меморандума САНУ“) Данило је уочио стоку суседа Албанца на својој сопственој њиви и замолио шиптарског чобана да истера стоку са туђег имања (за овакве својинске прекршаје се у Европи плаћају дебеле новчане казне). Међутим, оно што се након ове рационалне молбе догађа је у ствари права слика (не)прилика на титоистичком КосМету: чобанинов отац, сусед Мухамед (Мујо) Ферати са синовцем и сестрићем долази сав бесан на место догађања и заједно са сином чобанином физички се обрачунавају са Данилом. Дакле четири на једног. У исти тај мах неколицина других Шиптара мирно посматра обрачун без видљиве намере да интервенишу и спрече најгоре. Четворица већ споменутих Шиптара без већих физичких потешкоћа успевају да баце на земљу Данила Милинчића коме у помоћ притрчава једина заинтересована и вољна страна да помогне – мајка Даница. У сценарију најбољих америчких вестерн филмова са Гари Купером и Џон Вејном отац Мујо Ферат вади револвер и устрељује Данила у мајчином наручју рањавајући при том и саму мајку Даницу у раме. Оно што следи након овог неравноправног обрачуна код „О.К. корала“ на КосМету је локална варијанта вестернизације Балкана из 19 столећа: док мајка Даница јауче над умореним сином убица Шиптар гласно понавља суштину авнојевског КосМета и остатка СФРЈ: „Кукај, српску ти мајку јебем. Ово није српска земља, већ Енвера Хоџе. Ја имам још десет мушких глава у кући!“

Праву слику „братствојединственичког“ КосМета Боре и Рамиза након Брионског пленума 1966. г. упечатљиво осликава управо сам случај Мује Ферата који је те 1982. г. у тренутку вршења гнусног криминалног акта над Данилом Милинчићем имао 40 година али је већ тада, иако у пуној радној снази, здрав и прав, био у регуларно добијеној пензији од стране титоистичке СФРЈ. По ком основу је пензионисан вероватно није јасно ни Фадиљу Хоџи али остаје чињеница да је био из емигрантске породице из Албаније (исто као и сам Фадиљ Хоџа). Дакле, шиптарски емигрант из друге државе (Албаније) који се насељава у суседној држави ради бољег живота још у првој емигрантској генерацији са пиштољем у руци упереног у староседелачку фамилију врши насилну трансформацију власничких односа и то у туђој држави! Замислите сличну ситуацију да неки турски гастарбајтер из неког села у централној Малој Азији убије власника земље у Баварској а његовој мајци на њеном рођеном имању са пиштољем у руци каже да та земља није немачка већ турска! Међутим, пресвојинизација власничких тапија на КосМету почиње још пре Брионског пленума а доказ је зла судбина оца убијеног Данила Милинчића који је исто тако убијен када му је син био беба године 1960. Од тада на породицу Милинчић се врше притисци од стране суседа Шиптара да им се прода земља или ће са ње бити истерани кад-тад.

Након убиства Данила Милинчића 2. јуна 1982. г. на сцену ступа спровођење авнојевске политике „Слаба Србија – јака Југославија“ исто као и у нешто каснијем случају са Ђорђем Мартиновићем коме су Шиптари угурали пивску боцу (с данцетом нагоре) у дебело црево на његовој рођеној њиви на КосМету. У случају Данила Милинчића јавни тужилац је званично оквалификовао Данилово убиство као „убиство из непријатељских побуда према СФРЈ, извршено и из непријатељских и ниских побуда са умишљајем“. Дакле, након оваквог званичног става јавног тужиоца у једној нормално-правној држави се да очекивати да ће и судски и полицијски органи реаговати у складу са изнетим закључком јавног тужиоца. Међутим, обзиром да на КосМету одавно влада верификовани закон Дивљег запада Леке Дукађина Уставом из 1974. г. (када је само легализовано de facto стање живљења и иживљавања шиптарских фисова по неписаним традиционалним обичајима још од пре Брионског пленума), и обзиром да ова само формално покрајина Републике Србије а у ствари саставни део суседне Албаније Енвера Хоџе (на шта је скренуо пажњу и Мујо Ферат мајци Даници), логично је да се догодило управо оно што се и само неколико година касније догодило и у „Случају Мартиновић против боце“ јер на сцену ступа партијска сила, моћ и идеологија против самог записаног и верификованог закона. Наиме, као што су власти Сједињених Америчких Држава у 19.-ом столећу сукцесивно легално дозвољавале америчким колонистима да по принципу „ко пре до девојке његова девојка“ обележе међе својих нових ранчева на Дивљем западу (западно од Апалачких планина) и то на туђој земљи и након тога ту отимачину легализовали тапијама у катастарским књигама, тако и те 1982. г. али на косметском Дивљем истоку у јавности иступа члан Председништва СФРЈ Фадиљ Хоџа (каснији Председник председништва СФРЈ за кога се тек након једногодишњег председничког мандата утврдило да никада није имао држављанство државе чији је Председник председништва био). Фадиљ Хоџа, уједно и шеф филијале југословенске комунистичке партије за КосМет, наиме износи тврдњу и то пред највишим државним руководиоцима да „два недавна убиства у Самодрежи и Мећи код Ђаковице немају политички карактер“ (ваљда су почињена из побуда јавне рекреације или популарисања спортско-стрељачких олимпијских активности). У сваком случају, као директна последица најдиректнијег уплитања једнопартијске политике у делатност правосудних органа, Окружни суд у Титовој/Косовској Митровици одбија гореспоменуту квалификацију јавног тужиоца а на овакво политикантско замешатељство нико од надлежних органа не реагује и то ради мира у кући а на основу смерница Другог заседања АВНОЈ-а у Јајцу у ноћи 28/29. новембра 1943. г. (на овом илегалном ноћном заседању није било представника из Србије).

Судски поступак против убице Мује Ферата је на крају крајева у самој судници суда вођен као типичан случај нерашчишћених балканских међусуседских рачуна и односа типа „твоја ограда је три сантиметра у мојој њиви“ или „крошња твоје шљиве се надвила над мојом ливадом“ да не спомињемо овце и кокошке које су ушле у суседну авлију. Ипак, праву слику и (не)прилику Боре и Рамиза приказује не судница већ улица испред зграде суда у коме се води парница а на којој се свакодневно налази неколико стотина Шиптара који псују, пљују и јавно прете обема и мајци Данила Милинчића и његовој супрузи-удовици Радмили да ће да и оне прођу као и Данило. На крају судског процеса сама оптужница је била и написана и јавно саопштена на шиптарском језику исто као и изјаве сведока (иако је по важећем Уставу Републике Србије из 1974. г. на њеној територији службени језик српскохрватски), дакле на језику извршитеља злочина а текст Оптужнице нису разумеле ни мајка ни супруга устрељеног Данила. Тек је нешто мало текста преведено на српскохрватски на захтев адвоката Милинчићевих (замислите судску парницу у Минхену између гастарбајтера Турчина и домаћег Немца на турском језику!).

Ова тужна прича једне мајке Српкиње са КосМета читаву деценију и по пре уласка Војске Републике Српске у Сребреницу се завршава тако што услед свакодневних притисака непознатих људи снаха Радмила са двоје деце, од којих је једно рођено након убиства оца Данила, одлази у Косово Поље где се запошљава као учитељица иако је била средњошколски професор а мајку Даницу исти ти непознати људи и даље узнемиравају и дању и ноћу филозофијом да то није њена већ шиптарска земља (Енвера Хоџе) и да са ње треба да оде. На крају је мајка Даница решила да прода породично имање, међутим временске (не)прилике су се у међувремену толико измениле да истеривачи више нису хтели ни да купе земљу говорећи да је и овако и онако то имање њихово и да га мајка Даница никоме не сме да прода!

На крају овог текста се надамо да ће јаук мајке и супруге-удовице Данила Милинчића некако доспети до Лондона и до било ког канала британске националне телевизије. У међувремену, свет ће и даље да гледа и слуша само плач из гроба најмилијих мајке Салихе Османовић.

___________________________________

Владислав Б. Сотировић

Оснивач и уредник онлајн магазина

Serbian Patriotic Front

http://srbskipatriotskifront.webs.com