Вести

Ne može se mnogo toga dodati oceni kojih je ovih dana u svom saopštenju „Pod žigom evroatlantske inkvizicije“ izrekla grupa književnika i vernika rekavši sledeće:

21. 02. 2010. 12:00h | Piše: Milorad Vučelić

+++

„Eparhiju raško-prizrensku i kosovsko-metohijsku, nakon programiranog dekomponovanja Jugoslavije 1991-1995. i ciljnog satanizovanja srpskog naroda, na smrt su osudile evroatlantske galange i njihov vojnopolitički klon NATO“.

Milorad VučelićTim tragom se može odgovoriti na pitanje ko se to toliko trudio da organizuje, izazove i isplanira tuču i mlaćenje kaluđera u Gračanici uoči Sretenja Gospodnjeg, Dana državnosti Srbije, uoči Uskršnjeg posta i uoči dvogodišnjice nasilne secesije Kosova od Srbije. Pri tom sve se to odvijalo uz televizijske kamere, prisustvo okupatorske vojske i zlurado posmatranje šiptarske policije. Odavno nije bilo veće bruke i sramote i goreg srpskog poniženja od događaja koji su usledili povodom smenjivanja vladike raško-prizrenskog Artemija i ta se bruka i sramota svakodnevno uvećava i prerasta u pravu pravcatu anticrkvenu i antipravoslavnu histeriju.

Toliko se sve to besprekorno i smišljeno izvodi da ne može biti slučajno. Ovo što se dešava je precizno izvođenje radova. Smrt srpskog patrijarha Pavla bio je signal za početak ove opako smišljene akcije rušenja poslednje značajne institucije srpskog naroda u celini. Odlazak i boravak Atanasija Jevtića u Gračanicu više je ličio i sve više liči na dolazak kaznene ekspedicije nego na neku primopredaju dužnosti. Tu svi akteri nisu samo odgovorni već i ozbiljno krivi. Ti krivci pomažu antisrpskim krugovima kojima je rušenje SPC zadatak i zbog čije se realizacije osećaju zaslužnim. Staviti bezmalo u isti javni rang kaluđera Simeona Vilovskog sa vođama narko-karatela nije mali podvig!

Nekoliko crkvenih velikodostojnika spada u onu vrstu ljudi koji misle da miša koji je ušao u kuću ne treba uhvatiti nego da treba zapaliti celu kuću da bi miš izgoreo.
U ovoj raboti učestvuju, kao što vidimo, visoko pozicionirani crkveni funkcioneri. Svojim ponašanjem i delovanjem oni su nadmašili nepodopštine koje prate sukobe u pojedinim političkim strankama. Oni ovih dana liče na političke funkcionere javno posvađanih koalicionih partnera, a ne vladike SPC-a. Takve političarske niske strasti zaslužuju političku i javnu kritiku koju ne mora da sadrži dužno uvažavanje i uzdržavanje koje zaslužuju crkveni velikodostojnici. Oni su postali obični, loši i međusobno posvađani politički funkcioneri.

Pojedine vladike su postale pravi insajderi ili neka vrsta zaštićenih svedoka. Sasvim konkretno nema nijednog dana da član Sinoda hecegovačko-zahumski Grigorije ne da neku insajdersku izjavu pojedinim medijima. On je na svakodnevnoj vrućoj liniji sa sve brojnijim medijima. Pokazuje se sasvim očigledno ko je to već godinama bio „pouzdani izvor iz vrha SPC-a“ čije su informacije služile u snažnoj antiklerikalnoj, a u stvari antipravoslavnoj i antisrpskoj kampanji. To se naziva neophodnim crkvenim reformama. Reformatori i reforme koje su gotovo uništile srpsko društvo i njegove najvažnije institucije sada pohode Srpsku pravoslavnu crkvu.

U istom reformatorskom horu sa crkvenim funkcionerima našlo se tušta i tma poznatih i nepoznatih „verskih analitičara“, „sociologa religije“, „poznavalaca prilika u SPC“ i medija koji nikada i nikom nisu krili da su otvoreno antisrpski i anticrkveni i da već niz godina rade na uništavanju SPC-a. I to odjednom ne smeta jednom broju visokih crkvenih funkcionera. Ti su se mediji naprasno pretvorili u bezmalo zvanična glasila crkve. Nekoliko crkvenih visokih funkcionera je zamenilo nebesku Srbiju sa „Drugom Srbijom“. Oni otvoreno traže da crkva pojača „Drugu Srbiju“. Niko više u medijima ne pominje izmišljeni klerikalizam. Tu se bezočno i bez ikakve mere blate brojne vladike i objavljuju kompromitujući podaci o njima. Ti crkveni funkcioneri ne znaju da će i oni brzo ili već dolaze na dnevni red i da će se ta batina koju sada besramno koriste protiv drugih okrenuti na njih. Batina, kaže narodna poslovica, ima dva kraja.

Međutim, nije cilj ovih propagandističkih medija i te bulumente verskih stručnjaka da dokažu na delu važenje neke narodne mudrosti. Njima je cilj i zadatak da unište SPC. Mnogi pomenuti ili oni koje ćete lako prepoznati učestvuju u ranjavanju Crkve svesno i sa jasnom namerom. Neki vođeni niskim strastima i sitnim interesima u tome učestvuju nesvesno, ne znajući šta čine. Šteta po srpski narod i borbu za očuvanje Kosmeta je ogromna.

Pomenuli smo „samo“ ranjavanje SPC. Rane nisu ni lake ni bezazlene. Ali, crkva i vera Svetog Save je izdržala i mnogo veća iskušenja pa će osnovano se uzdamo i nadamo uz pomoć pregnuća srpskog naroda izdržati i ovo. Zvona istorijske opomene zvone.

izvor: VESTI-ONLINE, 21.02.2010

+++

+++

+++

RADOST ZA DUŠMANE
.21. 02. 2010. 12:00h | Piše: Čedomir Antić

Episkop Artemije, jerarh koji se decenijama nalazi na čelu episkopije Raško-prizrenske, svakako najsvetije eparhije Srpske pravoslavne crkve, smenjen je nedavno sa episkopskog trona.

Čedomir AntićTakva odluka Svetog arhijerejskog sinoda smesta je u javnosti izazvala burne i u velikoj meri oprečne reakcije. Ispred zgrade Patrijaršije u Beogradu brojni vernici protestovali su po snežnoj mećavi. U Gračanici, srpskoj lavri iz 14. veka, monasi i narod su se gušali u trenucima koji su prethodili verskom prazniku. Javnost se smesta ogorčeno podelila. Dok jedni tvrde da je vladika Artemije žrtva novoveraca sklonih uniji sa Rimokatoličkom crkvom i sporazumu o budućnosti Kosova i Methije, drugi ga optužuju za nepoštovanje kanona i omogućavanje raznih građevinsko-finansijskih zloupotreba.

Čak i zainteresovanom, pa i donekle upućenom posmatraču teško je da se opredeli i donese jasan sud o ovim zbivanjima. Kako to obično biva, kontroverzne ličnosti i složena, čak dramatična, prošlost, mnoge istine pretvorile su u poluistine, a racionalna očekivanja u bizarne ishode.

Pođimo redom. Pre svega, nema sumnje, razlozi za smenu vladike Artemija su politički. Ovaj zaključak ne isključuje postojanje njegove posredne ili neposredne odgovornosti za druge optužbe. U društvima kao što je naše, a naša crkva tu nije izuzetak, politički razlozi su uvek najznačajniji. Ima u našoj crkvi zloglasnijih vladika, pa se Sinod do danas njima nije toliko bavio. Povest vladike Artemija, kad je reč o političkim stavovima, takođe je veoma složena. Kao vladika-opozicionar upravo je Artemije bio autor čuvenog govora koji je učesnike Vidovdanskog sabora davne 1992. pozvao na ustanak protiv Miloševićevog režima. U vreme početaka rata na Kosovu i Metohiji upravo je vladika Artemije organizovao tamošnji srpski narod, podstakavši otpor Miloševićevom režimu.

Nacionalistički, a ujedno i demokratski, Srpski pokret otpora sa Kosova i Metohije bio je jedina svetla tačka na mračnom obzorju dogovornog rata u kome je režim vodio sopstveni narod u propast u jalovoj nadi da će za sebe iskamčiti bolju sudbinu. Zato su SPC i njegove vladike i uživali veliki ugled i mogli da odigraju onako važnu ulogu u očuvanju i zaštiti našeg naroda u pokrajini tokom crne 1999.
Do preokreta dolazi posle pogroma nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji marta 2004. Većina vladika koja je do tada uglavnom podržavala vladikine stavove i delovanje, počeli su da se od njega udaljavaju. Vladika Artemije je zahtevao prekid sa privremenim ustanovama Kosova i međunarodnom upravom. Nije želeo da prihvati njihovo učešće u obnovi porušenih svetinja. Predložio je i neko vreme imao podršku Sinoda da države čije su trupe u sastavu Kfora propustile da zaštite naš narod i svetinje treba da budu tužene Međunarodnom sudu u Strazburu.

Usledili su drugi sporovi koji su 2008. doveli do prve krize u odnosima episkopa Artemija sa Patrijaršijom u Beogradu. Izborom novog patrijarha, početkom ove godine, smena episkopa Artemija je ubrzana. Ipak, novinski izvori javljaju o tome kako se među članovima Sinoda smeni vladike Artemija protivio samo patrijarh Irinej.

Optužbe protiv episkopa Artemija prevazilaze politiku. Parijarh Irinej je pomirljivo izjavio kako doskorašnji episkop raško-prizrenski nije umešan u zloupotrebe, već je zloupotrebljena njegova čestitost. Spominje se delovanje vladiki bliskog igumana manastira Banjske Simeona Vilovskog i građevinske firme „Rade neimar“. Ranije je sinod zauzeo stav protiv ovakve delatnosti. Navodno se na ime episkopa Artemija vodila čak i jedna kuća u Sremčici poklonjena crkvi. Mada sva ova pitanja mogu biti bezazlenija nego što se čini, ona su svakako neprijatna.

Vladika Artemije, koji je bio spreman da za dobro naroda, primi u goste omraženu Madlen Olbrajt, odbio je nedavno da ugosti Džozefa Bajdena. Bajden je zato otišao u Dečane, koji iako deo eparhije Raško-prizrenske spadaju pod jurisdikciju drugog episkopa. Za vreme nedavne posete Kosovu i Metohiji predsednik Republike Srbije, Boris Tadić takođe je, umesto u Gračanicu, otputovao u Dečane. Zbog toga mu je vladika Artemije uputio jedno pismo ispunjeno gorčinom.

Posle svega, reklo bi se da preostaju tri bolna pitanja. Prvo, da li jedan episkop treba i može da se suprotstavlja volji Sinoda i patrijarha? Crkva nije demokratska ustanova, njena suština je bitno drugačija od savremenih političkih ustanova. Drugo, da li jedan predsednik Republike treba da se odnosi prema crkvi na tako političan način i svojevoljno učini isto ono na šta je Džozef Bajden bio primoran? Treće, da li naše sukobe i raskole, od kojih su neki izrazito teološki i prevazilaze našu naciju i državu, dok su drugi banalni i za prosečnu mesnu zajednicu, treba da posmatraju oni koji su ubijali srpske žene i decu na Kosovu i Metohiji i palili manastire za koje njihovi bedni političari tvrde da nisu srpski? Koliko su važni i veliki interesi jednog episkopa, sinoda ili predsednika Republike da bi bili vredni dušmanskog radovanja i podlačkog podsmeha?

izvor: VESTI-ONLINE, 21.02.2010