Вести

“Крв праведника једино је писмо на земљи што се не да збрисати.“ (Свети Николај Велимировић, “Молитве на језеру“)

за новинар.де, Часлав М. Дамјановић, 22-02-2010,

+++

Често срећемо израз да се нека од страхота “догодила у хришћанском свету“. Тај израз је нетачан јер потиче од оних који нас злонамерно обмањују рекламирањем јереси као Вере! На пример, када је овогодишњи дан Светог Саве освануо преплављен насловима на ударним странама новина: “Време је да дође папа!“, “Крајње време за сусрет са папом“, “Папа долази у Србију!“ (“Папизам против Светог Саве“, Милорад Вучелић, “Печат“, бр 99, 29/01/10) – то није био “догађај“ у “хришћанском свету“ – него директан насртај на хришћанско Православље, те сходно томе и директан насртај на Веровање у Бога! Зато би истинит израз требало да буде – насртај на хришћанство!

Исто тако, када на пример прочитамо да је “Синод СПЦ био принуђен да предузме хитне мере у циљу заштите поретка и јединства СПЦ, посебно на простору Епархије рашко-призренске“ – то такође није никакав “догађај у хришанском свету“ – него директан насртај на Православље хришћанства и на Веровање у Бога, јер… пошто Веровање у Бога није никакав “поредак“, нити “поредак“ условљава Веровање у Бога – сходно томе никакав “поредак“ не може бити нити условљеност “јединству СПЦ“! Наравно, све ово јесте тако само уколико данашње Поглавништво СПЦ служи Вери Правог Славља, управо једином Веровању у Бога – што би морало да је једина сврха постојања сваке заиста православне цркве. Зато ватикански израз – “Поглавништво поретка“ – није употребљен случајно! Напротив, употребљен је – намерно – и то уз комунистички израз “Руководство поретка“ – који подједнако одговара “Часништву“ сваког “поретка“ против Веровања у Бога. Ta разлика између служења Вери и “частвовања поретку“ драстично се очитује у мисли владике Артемија о монашком позиву:

“Монашки позив, монашки живот није ништа друго до свесно и драговољно покајање које траје целога живота“. (Владика Артемије, “Ђурђиц – слава манастира Ђурђеви Ступови“, 23/11/09)

“Поглавништво“, “Рукодовдство“, или “Часништво“ наметнутог “поретка“ којим се узурпира наша Црква – “осудило“ је и ову мисао јер је “осудило“ целокупну делтаност епархијског сајта владике Артемија као некакво “пласирање“ „политикантских и субверзивних вести“ које наводно “урушавају углед Епархије и СПЦ у целом свету“ и “одражавају“ некакво “лажно стање“, “чије су се“ “погубне последице“ наводно “понајбоље виделе у немонашком и нехришћанском понашању поједине његове „духовне деце“ – што се провокаторски, клеветнички, и лажно односи наводно на “духовну децу“ владике Артемија приликом недавног саблазног насрнућа “поретка“ на Грачаницу.

Та лажна клевета доводи у питање шта је заиста “осуда“ сајта – да ли сајт “осуђен“ зато што је “монаштво“ “живот свесног и драговољног покајања“ – да ли због тога “поредак“ “осуђуje“ “монаштво“ лажном клеветом да је – “субверзивност“? Међутим, демагошка обмана је очигледна – Поглавништво уствари сматра да је искрено “монаштво“ владике Артемија – некаква “субверзивност“ против “поретка“!

Према томе, “пресудом“ се демагошки прикрива обмана – а обмана је –ко је заиста “субверзиван“? Заиста је “субверзиван“ “поредак“! Према томе, управо стварно питање јесте – против чега је “поредак“ – “субверзиван“?
Чињенице доказују да је “поредак“ – “субверзиван“ против Вере!

Потсетимо се зато мисли светог Николаја Велимировића о монаштву, у којој, исто као и владика Артемије у својој “осуђеној“ мисли, о монаштву размишља као о Вери… јер монаштво то и јесте:

“Примајући (ту) почаст, они (монаси) су мислили не о почасти, но о служби.“

“Прихватајући дар они су бринули о уздарју, о дугу своме према милостивом Творцу своме.“

“Тако и Пречиста Богородица, када је саслушала целу поруку архангелову, она је одговорила:

Ево слушкиње Господње! Нека ми буде по речи Твојој.“ (“Свети Владика Николај о Пресветој Богородици“, “Светигора“, Број 62-64)

Дакле… Тако говори Вера. Тако говори Веровање у Бога. Тако говори дужносник Правом Слављу!
Али… тако не – не говори нити “Поглавник“, нити “Руководилац“, нити “Поредак“, нити “Субверзија“, нити… “Пресуда“!

Према томе… како то да тако говори СПЦ?

На пример, “поп Зечевић, на питање брата својега, такође свештеника, којег је стрпао у Сремско-Митровачки казамат – зашто нас не побијете него нас глађу морите – одговара му:

“Нисмо ми вас овде довели да вас товимо, него да вас натерамо да од глади помрете.“

Е сад… пошто и поп Зечевић носи мантију, и пошто и попу Зечевићу око врата крст виси… да ли поп Зечевић говори “монаштво“? Или то збори некакав “поредак“ – којем крст такође виси око врата?

Јасно је који то “поредак“ – јер баш у име таквог “поретка“ који је “суберзија“ Вере – “надчасник“ СПЦ прети владики Артемију да у “Цркви Кроткога Христа не сме да буде хајдучије“ – него све мора „да буде благообразно и по поретку“! Е, па ко нам даде верски одговор о томе шта је “монаштво“ а шта “хајдучија“? Не даде нам одговор никакав “поредак“ – него владика Артемије у својој проповеди “Обична прича, а колики дубоки смисао има!“ (22/11/09) – и то са владикиног сајта који је “поредак“ – “осудио“:

“Господ се никоме не намеће, никога не приморава да иде за Њим или да Га прими. Али нуди Себе свима.“
“Иди, буди Мој апостол“ – и то је и у незнабожачком крају – “буди проповедник онога што си лично доживео и видео“.

“Ради тога, ради тих циљева је Господ и дошао у крајеве Гадаринске, с оне стране Генисаретског језера.“
“И они уместо да се обрадују његовом оздрављењу и исцељењу, они се ожалостише због губљења својих свиња!“
Ето… колико је “дубљи смисао“ од “хајдучије“, па чак и од мангуплука, кад га исказа свети монах одан Вери… али, не само “оздрављење и исцељење“ – и саблазни жал за “изгубљеним свињама“ такође имаде свој мангупски наставак:

“…замрзети свога оца, мајку и властиту душу… потчињени се мора понашати према старешини као према Христу, да му се потчињава као стуб који се може окретати у свим правцима“ a “старешина је ослобођен свих људских грешака и слабости…“ (“Русини у Војводини“, Владимир Биљња)

Ово је навод из заклетве језуитске – из заклетве ватиканске!

И та заклетва је наводно у име “кроткога“ Исуса и “хваљене“ Марије! Па чак и Крста… а како се рекламира… чак је и у име хришћанства… и то наводно чак у име некаквог наводно “јединог“ хришћанског “поретка“!

Е сад, пошто јe “субверзија“ садистичка доколица клеветника, а “реклама“ саблазан обмањивача – и пошто се и ти крстом ките… питање је… питање је… ко су “свиње“ у свему овоме?

“Наследник Светог Саве“: Папа у Нишу “златна прилика“!

“Избор новог патријарха био је у жижи србске јавности, а и страни медији су са пажњом пропратили избор наследника Светога Саве“ (“По делима њиховим ћемо их препознати“, Милан Старчевић, Новинар.де, 30/01/10).

Осим поруке да нема “раскола у Цркви“ (“Нема раскола у Цркви“, Интервју, “Новости“, 01/28/10), “Његова Светост нови патријарх СПЦ“ рече “да је његов избор била воља Божја и воља Светог архијерејског сабора“, (Иринеј нишки нови патријарх, РТС 2201/10, 14:20 – 15:09) да смо “ми Европа од 12. века и нормално је да не можемо да будемо острво, независно од других“, (“Нема раскола у Цркви“, 01/28/10) да ће “Срби уз веру преживети све поделе“, и да ће успоставити “хришћански начин контакта и контекста са браћом Хрватима, јер имамо једно јеванђеље као основу наше вере“, (“Срби ће уз веру преживети све поделе“, Р. Лончар, “Вести“, Новинар.де, 25/01/10, 18:41) a “о јубилеју Миланског едикта“, рече да ће се тим “поводом сусрести исток и запад“, и да ћемо се приближити “једни другима, не би ли се тако родила свест о корисности заједништва“, (“Мој програм је програм Цркве“, Први интервју Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, “Православље“, бр. 1029, 01/02/10) јер би то „био први сусрет и камо среће да се исправи оно што се десило у историји“ па да се “пође новим хришћанским путем са жељом да будемо једна црква Христова!“ (“Патријарх: У ЕУ са својим идентитетом“, B92, Vestionline, 28/01/10, 19:58)

“Књига Срама“

Ватикан је иступио из хришћанства због тога што је хришћанско свештенство одбило да прихвати Ватиканово наметање римског папе за поглавника хришћанства.

Без залажења у анализу суштине јереси овог Ватикановог сабласног покушаја да деформише хришћанство у клерикалну установу – супротну Исусовом и Божијем хришћанству – и без залажења у доцнија Ватиканова продубљивања његове Свејереси самовољним деформацијама Вере у Догму и Трговање грехом, и Ватикановог исказивања своје Свејереси глобалном крволочношћу маскираном кроз историју као да је некаква борба за Веру – врло је проблематично каква ће то у Нишу бити “прилика“ за “поновно уједињење двеју цркава“ – и какав је то “идеал“, па чак и “интерес“ – које Патријарх сматра “јединством хришћанске цркве“?

Поменути “идеал“ и “интерес“ нису – нису “идеал“ и “интерес“ хришћанства – напротив – они су “идеал“ и “интерес“ Ватикана:

“Идеал“ Ватикана је Ватиканова Контрола над целокупним хришћанством – којом ће Ватикан коначно заокружити доминацију своје Свејереси коју је започео 1054. године иступањем из хришћанства – а Ватиканов “интерес“ је Ватиканова глобална диктатура над потребом људског соја да верује у Бога.

Патријарх Иринеј каже да “искреним разговорима“ мора “да се врати тамо где смо се, и зашто, разишли и да видимо да ли је то донело позитивне или негативне последице“ јер “раскол је трајао хиљаду година, а и зближавање тражи време, и пре свега, искреност“! (Исто)

Међутим, чињеница је да као што Верско одвајање Слободне Српске Цркве од Матице – зарад слободног исповедања Чисте Вере – није било никакав “раскол“ – тако ни против-верско одвајање Ватикана од Хришћанства – није био никакав “раскол“! Према томе, какво је то Патријархово наводно “враћање коренима“, кад чак ни такозвани “други раскол“ – иступање Ватикана из Хришћанства 1054. године – није никакав “раскол“?

Пошто је, према томе, лаж да се ради о ма каквом “враћању коренима“, зато ме нагриза сумња зашто се Патријарх уместо за Веру залаже за некакво политичко програмирање, а видим, смета то и другима: “српска политичка сцена одавно се већ ужелела нових лица. Преко две деценије меша се исти шпил… кад одједном, засја на политичком небу нова звезда. Низ изјава које преплавише медије могу се тумачити као пуноправни политички програм.

Програмски говор делује упечатљиво. Збуњује само чињеница да је овај виспрени политичар заправо свештено лице… и, збуњује донекле и његово занимање: у питању је новоизабрани патријарх Српске православне цркве.“ (“Опрез, Политика“, Мирослав Антић, „ANTIC.org-SNN“, 30/01/10, 10:56)

Мене, међутим, вређају и неки елементи тог “упечатљивог политичког програма“! На пример, “ми сматрамо да смо читавом својом историјом у Европи“! (Исто) То што смо у Европи није нешто што “ми“ “сматрамо“ – наша историја јесте саставни део историје Европе! Према томе, издајнички је рећи да ми “сигурно желимо у ту заједницу породице народа“ (Исто) – јер не ради се ни о каквом “нашем сматрању“ нити “жељењу“ – него о Истини и Правди – јер Лаж није само “на штету и на уштрб нашег културно-историјског идентитета“! Зато што Православље није реонски Дом Културе – и зато што Национално Право Српства, Православља, и Српског Светосавског Православља – јесте Право на идентитет Европе – зато се то Право не заснива на “нади“ да ће се окупатор умилостивити да “уважава нашу православну веру“! (Исто)

Исто тако вређа и тврдња да је Ниш некаква “велика прилика“ за сусрет “Истока и Запада“! (“Нема раскола у Цркви“, “Новости“, 01/28/10) “Исток-Запад“ је клерикална пропаганда измишљотина зато да би се вештачком поделом прикрила чињеница да је хришћанска Црква Православље – а да су сасвим нешто друго измишљотине које своје клерикалне јереси рекламирају као да су верске! А на супрот тој чињеници, Патрјарх каже би долазак папе Бенедикта XVI у Ниш 2013. године “био можда била прилика да се представници цркава врате на онај период кад је донет едикт, да се сусретну најљудскије, да се поразговарају… и да се оно што се у историји десило исправи. Да кренемо једним новим путем, хришћанским путем, али увек искрено, са жељом да будемо једна црква Христова, једно стадо Христово“. (“Опрез, Политика“, Мирослав Антић, „ANTIC.org-SNN“, 30/01/10, 10:56)

“Дијалог“ није био нити од тренутка доношења Едикта све до 1054. године, нити ће “дијалог“ бити 2013 године – јер већ давно пре Едикта Црква Христова била је Православље, и стадо Православља било је једино стадо Христово и једина Божија стаза Вере Божије… И та Истина је заиста “оно што се у историји десило“ – а Православље је свесно да је та Истина “оно“ што Свејерес Ватикана намерава да “исправи“ – намерава да Истину “исправи“ кретањем некаквим “новим путем“, који ће наводно – на супрот Православљу и на супрот веровању у Бога – бити проглашен “хришћанским путем“ – иако је то је један те исти лажни “нови пут“ лажног новог “поретка“ – којег већ миленијумима натурају окупатори и њихови сарадници и полтрони вазалства!

“Нови пут“ јесте пут у деформацију хришћанства у јерес сатанизма.

Конкордат:

“Реализација“ тог Конкордата најављенa је изјавом тадашњег владике нишког Иринеја, да би до ње “могло доћи“ – на “1700. годишњицу закона који је донео цар Константин Велики прогласивши хришћанство религијом“ – којим “није само забрањен прогон хришћана, већ је наређено и да им се врати сва одузета имовина“! (Црква би поздравила долазак папе, Новинар.де, Танјуг, 21/01/10, преузето из Политике)

Дакле – “промена“ су “идеал“ и “интерес“ “јединствa хришћанске цркве“ – али… да ли се уопште ради о “сусретима“ “православне и западне цркве“ – да ли се уопште ради о општењу двеју цркава – или о нечем другом?
У цитираном напису је јасно да се “јединство“ заснива на “промени“ која се заснива на “доношењу закона“ који је донео “цар Константин Велики прогласивши хришћанство религијом“!

То значи – не ради се ни о каквом “јединству“ – него о “промени“ заснованој на Закону којим је Константин – “прогласио хришћанство религијом“!

То је суштина обмане – јер чињеница је да је Константин прогласио хришћанство државном религијом Светог Римског Царства – и да је од тренутка проглашења хришћанства државном религијом Константин ставио хришћанство под догматичку контролу – заправо – принудио је хришћанство на контролисану деформацију – коју ће временом преузети Ватикан.

Међутим… Константин није – није прогласио Хришћанство религијом!

Иако је термин “проглашење религијом“ апсолутно погрешан, па чак и злонамеран, ипак, ако се за икога уопште може рећи да је “прогласио“ Хришћанство – онда се то може рећи једино за Исуса Христа – јер тако и јесте – Исус је засновао хришћанску Веру која траје од пре Константина Великог – која траје без контроле и догматске диктатуре Ватикана – која траје без обзира на Римско царство и државе које је Рим држао покореним – која је трајала и у државама које нису биле покорене – која траје без обзира на декрете, законе, едикте – која њима уопште није условљена – која траје као Вера, и то, траје као Православна Вера истинитог Веровања у Бога – а која не – не траје ни као каква државна Догма, Едикт, Маскарада, Поредак нити Реклама.

На супрот томе, једини ко заиста има “интерес“ – и то ради опстанка сопствене Свејереси – и једини ко тај “интерес“ натура декретима, законима, догмама, прописивањем – то је Ватикан. То итекако доказује и “резоновање“ демагошког обмањивања у наведеном напису:

Који “сусрет“ је заиста “верски сусрет“?
Сусрет је верски једино ако је сусрет између двеју верских цркава!

Међутим – чињеница је да Православље јесте Црква – али је такође чињеница да Ватикан који је иступио из хришћанства – није црква! Према томе, обмана је рекламирање састанчења некаквих двеју цркава у Нишу – као првог “после 1054. године, или велике шизме, када је дошло до њиховог раскола“! Обмана је не само зато што у питању нису две цркве – већ и зато јер 1054. године није – није дошло нити до “шизме“ – нити до “раскола“ – једино што се тада догодило – Ватикан је иступио из хришћанства!

Цигле и Срам

Осим тога, тврдњa да је Константиновим “законом од 313. године не само забрањен прогон хришћана, већ је наређено и да им се врати сва одузета имовина“ – захтева одговор – зашто је онда, на супрот том Закону, тадашњи владика Иринеј, чији су “избор за 45. патријарха огласила Звона на Саборној цркви у Београду“ – наредио хришћанским православним вернициме да цигле од “тих својих цркава“ раскусурају на бувљаку?

То доказује да је Константинов Закон којим се Православље обмањује да је “проглашено“ у “хришћанство“ – заиста Закон двоструких стандарда – и директно усмерен против Веровања у Бога – јер по том Закону – Право Славље Веровања у Бога – на Бувљак – зато да би се постигао “идеал“ установе зване Ватикан!

Дакле… пошто “враћање коренима“ јесте демагошка обмана – уистину се ради… о “Књизи Срама“.

Чија је прћија наша Црква?

У Другом светском рату СПЦ је сакупила имена, презимена и одакле потичу од огромне већине Срба које су усташе убили, и упркос окупацији и холокаусту, успела је да те податке доставља Савезницима – а данас СПЦ затире памћење на јасеновачке жртве и умањује њихов број – и чак је избрисала и Дан Сећање на ове великомученике – 13. септембар је избрисан из православног каленара епископа Лонгина, а у многим календарима чак и нема броја жртава…

Према томе, Православље не кажњавају појединци епископи!
Не! Православље кажњава Црква коју је наметнути “поредак“ узурпаторa – учинио прћијом Свејереси.

Свејерес

Као што су Јевреји “национализовали“ Адама и Еву зато да би том “национализацијом“ прародитељствa “национализовали“ Божију Вољу и себе прогласили “изабраним“ од Бога који је сишао са небеса да их лично подсвоји… тако је Константин наметнуо Ватикан да деформише Христову Веру и прогласи ту деформацију за “једино хришћанство“ – као што су Јевреји “национализацијом“ присвојили Бога тако Ватикан смера да Бога присвоји “деформацијом“:

У Нишу се смера Убиство!
Убиство Чистоте Вере!
Убиство Чистоте Божије Промисли!
У Нишу се смера изопачење Божије Благодати!

Убиство Божије Благодати у Грачаници само је почетак Убиства Крста.

“Господо, обични људи сумњам да су икада чули за тај Милански Едикт и какве грозне ствари то нама прети. То је типични Комунистички диктаторски потез, “Хоћеш Нећеш свеједно и тако и тако идеш у Римо-Католике“ Не Копрцај се!!!“ (Црква би поздравила долазак папе, Новинар.де Горена, 22/01/10, )

Више није питање… ко су “свиње“ у свему овоме.

Часлав М. Дамјановић
www.ravnogorskivenac.com