Вести

Već početkom marta Narodna skupština Srbije mogla bi usvojiti rezoluciju, u kojoj mnogi u zemlji i izvan njenih granica opravdano vide priznavanje od strane Beograda genocida nad muslimanima Srebrenice.

11.02.2010

+++

Ocene, koje se sadrže u nacrtu dokumenta, daće povoda protivnicima Srbije i sveukupnog srpstva da na istu tablu stave Srbe i hitlerovske naciste i da proglase bosansku Republiku Srpsku produktom „etničkog čišćenja“. Sve to stvara neophodnu propagandističku logistiku za vojnu operaciju protiv bosanskih Srba i urušavanje drugih stubova srpskog otpora „novom svetskom poretku“.

Informaciju o predstojećem glasanju sa neskrivenim ponosom je u intervjuu beogradskom listu „Blic“ obelodanila predsednik parlamenta Slavica Đukić-Dejanović. Po njenim podacima, „67 procenata Srba“ osuđuje „svirepost, primenjenu u Srebrenici“. Zato je „naša obaveza da poštujemo njihovo mišljenje i usvojimo rezoluciju“ – izjavila je gospođa predsednica. Po rečima Đukić – Dejanović, na nacrtu dokumenta radili su poslanici iz Demokratske stranke predsednika Srbije Borisa Tadića, koja raspolaže sa 78 poslanika u Skupštini sa 250 mesta.

Polemike oko rezolucije sa osudom zločina, izvršenih u Srebrenici u godinama etno-građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine, u Srbiji se vode ne jednu godinu. 2005. i 2007. godine već su preduzimani pokušaji da se kroz Narodnu skupštinu provuče analogni dokument. Prvi put on je trebalo da bude „poklon“ muslimanima povodom 10-godišnjice zauzimanja Srebrenice od strane Srba, a drugi put – da posvedoči poštovanje prema Međunarodnom sudu OUN u Hagu. On je tada delimično udovoljio tužbi Sarajeva protiv Beograda, proglasivši ono što se dogodilo u Srebrenici u leto 1995. godine genocidom. Međutim, čak ni ovaj sud nije smatrao mogućim da se krivica za ono što se dogodilo svali na tadašnju Jugoslaviju.

Oba puta pokušaji prozapadne koalicije u Srbiji da usvoji gore pomenuti dokument propali su zahvaljujući solidarnom protivljenju patriotskih snaga. Sada, međutim, kada je srpska vlada podnela zahtev za uključivanje u Evropsku uniju i počela maštariti o članstvu u NATO, Demokratska stranka i njeni saveznici će, nesumnjivo, učiniti sve što je moguće zarad javnog akta nacionalne izdaje i definitivne kapitulacije srpske države. U nacrtu rezolucije koji je juče cirkulisao u Skupštini, događaji u Srebrenici jula 1995.godine okarakterisani su kao “paradigmatični slučaj“ u celom bosanskom ratu. Ta konstatacija ih automatski stavlja izvan opšteg vojnog konteksta i Srbe označava kao glavne zločince.

Niz srpskih i međunarodnih organizacija počelo je sa prikupljanjem potpisa na peticiju predsedniku Tadiću i poslanicima Narodne skupštine sa apelom: „Ne igrajte se sa budućnošću svoje zemlje! Ne – rezoluciji o Srebrenici!“ Njen tekst je pripremio Fond „Istorijski projekat Srebrenica“, sa sedištem u Holandiji. Među onima koji su već potpisali peticiju nalaze se vodeći svetski stručnjaci za Balkan, profesor Univerziteta Pensilvanije Edvard Herman, bivši nemački diplomata, publicista Klaus fon Rausendorf, predsednik bugarskog Nacionalnog saveta za mir, profesor Veljko Vlkanov, bivši politički analitičar „Bi-bi-si“, nezavisni britanski novinar Džonatan Ruper, profesor terorije prava Univerziteta Firence Danilo Zolo i mnogi drugi.

U apelu srpskim vlastima se naglašava, da će proglašenje ubistva bosanskih muslimana u Srebrenici (Zapad preko Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu insistira na brojci od 8 hiljada ljudi, iako nezavisni podaci govore o nekoliko stotina) decidno biti u svetu protumačeno kao „priznanje da je Srbija odgovorna za genocid“. Međutim, događaji iz jula 1995.godine mogu se smatrati ratnim zločinom, ali nipošto svesnim uništavanjem čitave nacije i „paradigmatičnim slučajem“. „Upućenoj javnosti u zapadnim zemljama jasno je, da su snage, koje se smatraju pripadajućim Republici Srpskoj, tada za tri dana ubili približno onoliko muslimana, koliko su u prethodne tri godine pobile Srba muslimanske snage, vršeći napade na najbliža srpska naseljena mesta.

Nema ovde ničeg što bi odvajalo jedan zločin od drugog, osim što je izvršenje jednog od tih zločina bilo vremenski sažetije. U bezumnom građanskom ratu, u kome zločine vrše sve strane, sve nevine žrtve imaju jednako pravo na saosećanje. Ali niko od žrtava nema pravo na posebnu moralnu satisfakciju samo zato, što pripada određenoj etničkoj grupi.

Ako mi stavimo na pijedestal stradanje jedne grupe, onda će ona druga grupa – u konkretnom slučaju mirno stanovništzvo srpske nacionalnosti – neizbežno biti lišena analogne mere saosećanja i moralne podrške, na koju ona ima potpuno pravo“ – apsolutno opravdano ukazuju autori apela.

U datom slučaju radi se o krajnje važnoj okolnosti, koju brižljivo zaobilaze zapadni i srpski ograničeni izobličitelji takozvanog „genocida u Srebrenici“. Krvavi događaji iz leta 1995. godine nisu bili polazna tačka, niti „paradigma“ bosanske tragedije, već njena završnica. Počev od 1992. godine u tom istom regionu su armijske jedinice muslimana na čelu sa po zlu čuvenim Naserom Orićem tokom nekoliko godina metodično „čistili“ srpska sela, hladnokrvno ubijajući hiljade mirnih stanovnika – staraca, žena, dece. Autor ovog članka je lično razgovarao sa nekim od lokalnih žitelja, koji su čudom izbegli smrt. Upravo to „čišćenje“ nosi sve znake antisrpskog genocida. Međutim, Haški tribunal je 2008. godine oslobodio Nasera Orića – a sada je vladajuća u Srbiji koalicija spremna da krene još dalje i optuži za izvršenje genocida žrtve muslimanskog glavoseče – same bosanske Srbe!

Što se Haškog tribunala tiče, a ujedno i Međunarodnog suda OUN, njima, što bi se reklo, ne možete ništa. Optužbe za genocid odavno su postale moneta za potkusurivanje u rukama onih svetskih sila koje se bore protiv neposlušnih zemalja i njihovih lidera. Sem Srba, očigledan primer za to služi nepokorni predsednik Sudana Omar al-Bašir. Međutim, to što su vlasti Srbije odlučile da uzmu lično aktivno učešće u demonizaciji srpskog naroda na nivou sopstvenih najviših organa državne vlasti – to je bez presedana sramna pojava ne samo za beogradsku političku scenu nego, izgleda, i za celi svet. Nije, dakle, daleko ni do stavljanja van zakona svega srpskog – od države i jezika, do istorije i načina mišljenja!

__________________
Petar Ahmedovič ISKENDEROV, stariji naučni saradnik Instituta slavistike RAN, magistar istorijskih nauka, međunarodni komentator lista «Vremja novostjej» i radio-stanice «Glas Rusije»