Вести

Na sedmu godišnjicu bombardovanja Srbije, Noam Čomski je izjavio (pozivajući se na najautoritativnije izvore iz samog vrha Klintonove administracije-Strouba Talbota i Džona Norisa) da

Dragan Vidaković

+++

bombardovanje nije izvedeno zbog brige za Albance, „već zato što Srbija nije sprovodila tražene socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bio poslednji deo Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to (kao loš primer) moralo da bude uklonjeno“.

Da li je režim iz 1999. bio dalekovid ili pak samo zaljubljen u društvenu (državnu) svojinu, danas nije najjasnije, ali je savršeno jasno da nas na desetu, ili neku drugu godišnjicu mogu ponovo bombardovati samo zato što kreatori naše ekonomske politike još nisu čuli da je na delu obrnut proces od onoga koji se ovde bezglavo sprovodi i da smo mi jedina teritorija u Evropi koja se nije povinovala programima državnog kapitalizma pod upravom SAD, već tvrdoglavo istrajava na propalom neolliberalnom konceptu, što će, ako se hitno ne opametimo, morati ponovo da bude otklonjeno. A znamo već kako.

Godine 1999. je bilo dovoljno (sa)znanja da je nužna obnova zemlje, ali je to dočekano na nož. Ismejavalo se na sva usta. Uprkos tome mnogo se toga izgradilo i obnovilo. I, onda su došli „laici”. „Konfiskovali su društvenu svojinu, i takvu, nikakvu, rasprodali na doboš.“ Ali, da je naša imovina bila nikakva-kako su voleli da kažu, bila bi baš odličan primer dokaza nužnosti prelaska na neoliberalne programe. Nasuprot tome, naš primer je bio jeres koja je rušila dogmu.

Beda u Srbiji galopira a krivih je mnogo. Dobar deo naroda, koji je danas bez posla, ludovao je za novim kapitalizmom žešće nego žedan za vodom u pustinji. Mnogima od njih se činilo kao da sede na gomili žara, da ne mogu da iščekaju demokratiju, neoliberalni kapitalizam i gomilu lažnih ljudskih prava. U suštini se, međutim, smatralo da će poteći reka dolara, da će se zarade meriti njihovim hiljadama, ali da će ponašanje ostati socijalističko, „da niko neće moće tako malo da nas plati koliko mi možemo malo da radimo“.

Slavopojka koja je dočekala današnje „laike“ i ostapbenderovce, mahere i manipulatore (tadašnje eksperte), među njima i one koji su, iako tobože vrlo poznati i priznati u inostranstvu, rešili sve to da napuste, da nam pomognu, čak i na svoju štetu, da se rešimo naše „nikakve“ imovine, bila je neumerena do krajnjeg neukusa. Dovoljno je bilo samo da se muca i cedi kroz zube neki novogovor, da se ispaljuju isprazni rafali stranih fraza, pa da mediji i mase potpuno polude. Horde novinara, sve novine, TV stanice, su sve unisono dizali u nebesa: ljude bez znanja, struke, ugleda, bez ikakvog iskustva, izuzev naravno znanja, struke i iskustva u otporu režimu.

Ostali građani se nisu pitali iako su znali prostu istinu da nijedan seljak ne ruši pre nego što isplanira i ne obezbedi gde će da prezimi. Silom su postali nevoljne žrtve neoliberalnog ludila onih koji su umeli da ruše a da, kako vidimo i osećamo, nikakav plan za novogradnju nisu imali, ali koji su Instinktivno shvatili da su golim rukama uhvatili „zlatno tele“ za rogove; oglodali su sve plodove i ispili sve sokove revolucije koja ih je iz mulja izbacila na površinu, preduhitrivši da ona, kako to uobičajava, pojede njih.

Turci su, naravno, bili umereniji. I to mnogo! Turska je za ono vreme bila moćna i ozibiljna država. Lopove je, između ostalog, držala u „prokletoj avliji“ Koliko da se ne ukvare.

Dragan Vidaković – („Beda dolazi“ NIN br. 3030)