logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Gorica Trkulja    737 пута прочитано    Датум: 13.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

GračanicaСиво, суморно небо, снегом и недаћама бременито, спустило се на свету земљу. Студен и тама окивају Грачаницу, окивају Косово и Метохију покушавајући да светлосне зраке затамне.

У граду св. Великомученика Прокопија,  Горица Тркуља

+++

Оковали су и Србију и васцело поробљено Српство. Ледени окови окупације српску душу стежу све суровије и болније. Једини пламичци топлине још греју из душа чувара староставних манастира и цркава згуснутих на овом светом, српском чистилишту и из душа верних следбеника Христових.

Овде, на овој чемерној светој груди је раскршће које српске душе дели на оне које води у Царство Небеско и оне којима је место у аду. Само је овде спознаја потпуна и коначна. Овде се или отпада са плодоносног стабла српског, или се ураста у њега и у вечност ваздиже …

Сво зло овога света је, као гладна аждаја, разјапило своје чељусти да прогута бисере и светлост која трепери у грудима верних и поробљених.

Слуге овога зла су, у одеждама великодостојника српске цркве, дошле да у додатне окове окивају утамничено Српство које, са благословом Господњим опстаје, као танан и сићушан архипелаг Православља у узбурканом мору исламских фундаменталиста, које се у концентричним круговима шири у океан острашћених екумениста и осталих отпадника од изворног хришћанства.

Слуге овога зла, које за живота почившег патријарха Павла много пута покушаваху да га смене, да га пензионишу, поново су у акцији. Чак су му тражили лекарско уверење да може да обавља дужност патријарха. Слуге зла су се, видећи да народ не иде за њима, притајиле и чекале његову смрт. Сва црквена власт већ им је била у рукама. И показали су своје право лице, јер није народ узалуд рекао: ”Ако хоћеш да знаш какав је човек, дај му власт у руке, па ћеш видети.” И, на нашу велику жалост, и видели смо и видимо.

Избором новог патријарха, само се на тренутак учинило да Српској цркви предстоје бољи дани. Владика коме је пред очима изгорела Саборна црква у Нишу постао је патријарх. Нико га никада није позвао на одговорност. Нико никада није проверавао његово финансијско пословање?

Највидљивија последица финансијских ”неправилности” је раскош којом се ”прекршиоци закона” окружују. Владику који је сав посвећен своме духовном стаду, који се сав посветио одбрани вере и српског народа на Косову и Метохији и чија је скромност више него очигледна срамотно је прозивати за ”неправилности” о којима се много пута говорило, а које никада нису доказане. Бесмисленост оптужби је више него очигледна. Али, зар Гебелс, велики борац за Нови светски поредак, није творац теорије да сто пута изречана лаж постаје истина?!

Не сумњајући у исправност ”финансијског пословања” епархије рашко-призренске, али чак и под претпоставком да има извесних грешака, неминовно се намеће питање: да ли је могуће да у овом тренутку за Српску Православну Цркву, за Синод, не постоје значајнији и важнији проблеми са којима треба да се ухвати у коштац и да их хитно решава?!

Неизбежно је и питање: да ли је могуће да патријарх српски, господин Иринеј, одмах по преузимању престола Светога Саве полази у борбу са онима који су Светосављу најоданији?

У српској је цркви засејано зло семе комунизма и екуменизма. Брижљиво скривано од верних, набујало је и почело да се прелива и да гуши праву веру. Разне врсте користољубља постале су мотив онима који се представљају као слуге Божије. Тако, прерушени у свештенослужитеље, они заправо служе Мамону и изнутра разједају Српску цркву, извориште и једино уточиште српских душа.

Суптилна, верујућа српска душа се кроз векове страдања подвизавала и узрастала. Богоугодношћу је одолевала земаљским силама зла. Тако је постала Боголика. На њеном плодоносном стаблу узрасли су велики мученици и светитељи. Са њеног плодоносног стабла отпадали су сви недорасли тешком задатку мучеништва и подвижништва које је пред овај народ поставио син Господњи. Отпадали су слабоверни и безверни. Отпадали су слаби и непостојани … Вазда такви отпадају…

Зато је данас тако много оних који су из српског семена изникли, али су се изродили и не само да не личе на своје претке, него су постали највећи и најљући непријатељи свога српског порекла и свога српског рода. У новоме, туђинскоме јату коме су прелетели њима је додељена улога јуришника, несрећника који стално морају да доказују своју лојалност и припадност. Зар нас сва историја није довољно поучила о томе? Зар не страдамо најљуће и најсвирепије од бивших Срба, од оних који слабостима подлегоше и преверише? И бивших људи. Јер, многи бивши Срби постадоше бивши људи.

Будућност није са бившима. Будућност је са стаменима.

Борба за душу води се вековима. Цивилизације се рађају и умиру. Све земаљско је пролазно. Божанско је вечно и неуништиво.
Сурова сила је кроз цело људско постојање тежећи сопственом благостању и богатству рушила и уништавала све чему није дорасла, што ју је духом надвисавало.

Подсетимо се Византијске лекције. Ондашњу Европу водило је генетско наслеђе страсти за ратном пљачком. Као и ову данашњу.

Крсташке војске су отимале, палиле и уништавале. Односиле са собом све драгоцености које су могле понети.
Нису видели највећу драгоценост Византије, и нису је са собом понели, јер је највећа драгоценост Византије био Бог. Бог који је остао у душама православних.

Византију није сломила само сирова сила. Византију су изнутра ослабиле грамзивост власти и олигархије. Губљењем државне власти над финансијама Византија је поклекла пред ”страним пријатељима” и дозволила им да је униште.

Нису ли и онда, ондашњи крсташи, пошли у рат да ”бране хришћанство”, а заправо су напали хришћанство? Не чине ли исто и сада?

Екуменисти, они који теже стварању једне вере, заправо хоће да униште једину праву веру, Православље.
Екуменисти у СПЦ, нападају владику Артемија и прозивају га за неспровођење Синодских одлука, а сами не спроводе одлуке Сабора. Није ли на Сабору СПЦ донета одлука о томе да СПЦ напусти Светски савет цркава?
Вера је љубав према истини и спремност да се за истину бори и страда. Једина истина је Бог и само следећи десет Божијих заповести можемо живети у вери Отаца наших.

Погледајмо Србију данас. И покушајмо да не заплачемо… Ни њу није сломила само сирова сила. И њу изнутра раслабљују и душу јој разједају…

Ако покушамо да историјска знања пресликамо на данашњицу, видећемо да смо све већ више пута доживели. Довољно је да се сетимо Косовског боја, Јасеновца, бројних јама, …”савезничка” и ”пријатељска” бомбардовања…
Где је онда била и где је сада ”хришћанска Европа”?

Нападачима су одолевали само стамени и чврсти. Нејаки су им се придруживали не би ли своју слабост сакрили. А слабост, вазда, само буја мржњом и расте у велико зло …

Између свих тих Сцила и Харибди, мудрошћу и непоколебљивом вером водили су нас наши духовни оци, духовна деца Светога Саве, који је од Византије као највећу драгоценост преузео Веру као сазнање о истинској вези Бога и човека. Заједно су, вером, наши духовни оци и народ одолевали свим силама овога света. Несаломивост вере наших предака, искреност и спремност на пострадање за Истину су нас кроз векове као народ очувале.

А где смо данас и куда идемо?
Погледајмо данашње наше духовнике. Оне који се у медијима највише виде и чују.

Куда покушавају да нас одведу?
Знају ли и сами којим су се путем запутили?
Виде ли ишта пред собом?
Ко их води?
Незнање или убеђење?
А можда је нечије наређење?
Зашто часно не изађу пред верни народ и не кажу истину?

Јер, само Истина ослобађа.

Није ли давно речено ”Слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти”?

Верни народ духовним очима гледа. И за слепима не иде. Верни народ се Господу моли и у очајању пита:

Господе, зашто допушташ да, светиње Твоје скрнаве, помињући име Твоје? Господе, грешни смо. Од грехова се не видимо. Заборавили смо на Тебе, у земаљско се загледали, ка њему руке пружили. Опрости нам Господе, и не дај нас гладним аждајама апостазије! Њихови чиновници, а истовремено и великодостојници српске цркве носе свилен гајтан и иду опустошеним српским земљама као последњи егзекутори, да угасе и замраче светлост која још искри вером, а надом и љубављу зрачи.

Ововременог мученика косовско-метохијског, преосвећеног владику Артемија, по ко зна који пут бесмисленим оптужбама разапињу на крст. Нису ли га довољно распели сарадњом са окупаторима? Нису ли га довољно распели када су његовог викара навели на непослушност, подстрекавајући га младог и духовно недораслог, а власти жељног? Нису ли га довољно распели потписивањем Меморандума о разумевању, мешањем у послове Епархије, онемогућавањем да управља Епархијом за коју је пред Богом и народом одговоран? Бесмисленим оптужбама нема краја.

Није ово од јуче. Траје дуго. И сви знамо да је владика Артемије крив што не пристаје на апостазију и екуменизам, што не пристаје и не признаје да српске светиње нису српске, да их чувају и обнављају они који су их рушили и који их руше, да је крив што не пристаје на издају вере и свога вернога стада, са којим заједно страда следећи пут Светога Саве и свога духовнога оца Јустина Ћелијског.

Нису ли и њега глобалисти, комунисти и екуменисти прогонили и утамниченог држали у Ћелијама? Нису ли све велике и снажне духом, мали вазда желели да понизе и да униште?

Сетимо се само страдања владика Дионисија и Дамаскина. И страдања српских родољуба.

Господу се молим да владики Артемију, српском страдалнику и светионику да снаге да издржи још један бесомучни напад обезбоженог дела братства.

Верују ли они у Бога? Боје ли Га се? Да ли је могуће да су земаљске чари или страхови земаљски јачи од часног места у вечности?

Боје ли се суда Господњег и народног док у послушничком и поданичком заносу траже трун у оку брата својега, а не виде балване у својим очима.
Није ли Грачаница довољно окупирана и у бодљикаве жице укована?

Хоћемо ли као старац Вукашин из Клепаца подносити страдање говорећи ”само ти, дете, ради свој посао”, или ћемо ”неми чекати да камење завиче”, како је упозоравао св. Теодор Студит?

“Заповест је Господња да не останемо неми у временима кад је вера у опасности. Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?” (Св. Теодор Студит)

Господу се молим да уразуми оне који су кренули путем отпадништва од Светога Саве и да их врати са широког пута којим су се запутили.

Господу се молим да пошаље своје свете ратнике да заштите српско Косово и Метохију и Његовога вернога слугу, преосвећеног владику Артемија.

Господу се молим да народу српском да снагу и стамене духовнике да остане непоколебљиво на узаној стази којом га Господу воде српски светитељи и српски мученици, Божији угодници и најбољи молитвеници пред Његовим Престолом.


У граду св. Великомученика Прокопија, Горица Тркуља
На дан Св. Три Јерарха 2010. лета Господњег





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo