logo logo logo logo
Рубрика: Актуелно, Друштво    Аутор: Srebrenica Historical Project    469 пута прочитано    Датум: 12.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Da li državni aparat sluša reč naroda (razuma)?У настојању да, у оквиру јавне расправе на тему Резолуције о Сребреници у Србији, степен јавне обавештености о појединостима тог сложеног питања подигне на највиши могући ниво,

+++

холандска невладина организација Историјски пројекат Сребреница објавила је информативни Fact Sheet «Сребреница – истине и заблуде.» Циљна група овог сажетог прегледа најосновнијих чињеница о Сребреници и догађајима у јулу 1995. године су председник Србије, Борис Тадић, посланици у Народној скупштини Србије, као и политичке, културне и медијске личности које у тој дебати узимају учешћа.

Аутори тог прегледа су Стефан Каргановић, председник Историјског Пројекта Сребреница, и Александар Павић, писац и сарадник Пројекта.

Питања и недоумице о сребреничким дешавањима, која су наведена у прегледу, убедљиво сугеришу да је стандардна прича о Сребреници пуна озбиљних недостатака и неразјашњених околности. То не допушта усвајање било каквог дефинитивног исказа о Сребреници све док релевантне чињенице не буду биле темељно истражене и поуздано утврђене. Зато невладина организација Историјски Пројекат Сребреница од Народне скупштине Републике Србије захтева да она не доноси никакву резолуцију којом би у односу на Сребреницу усвојила став који би нове информације ускоро могле поништити, а високо законодавно тело које га је заузело – дискредитовати.

Александар Павић и Стефан Каргановић

Сребреница – истине и заблуде

Чињенице са којима свако треба да буде упознат и питања која захтевају одговоре

1. Једини непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. који је осуђен од стране Хашког трибунала јесте Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле. Склопио је договор са тужилаштвом и осуђен је на минималну казну, на основу сопственог признања, чији је садржај неколико пута мењао. Кључна тачка договора са тужилаштвом била је да мора сведочити против српских оптуженика. Зашто српска држава треба да преузме одговорност за злочине босанског Хрвата Ердемовића, и то на основу његовог контрадикторног и непоузданог сведочења?

2. Ердемовић је наводно припадао тзв. Десетом диверзантском одреду Војске Републике Српске, мултинационалној јединици састављеној од Срба, Хрвата, Словенаца и муслимана. Он је именовао још седам наводних саучесника у стрељањима – од којих су се неки борили у Африци као плаћеници западних војски. До дан-данас, ни Хашки трибунал, ни Србија, ни БиХ, ни било која друга држава нису подигли оптужнице против тих људи, иако су им доступни. Шта се жели сакрити?

3. На Меморијалу у Сребреници стоји број „8372…“ – али тај број укључује и оне који се још воде као „нестали“, а три тачке после овог броја значе да није коначан. Како се за нестале може тврдити да су „жртве геноцида“ ако на њима није извршена обдукција, нити се зна да ли су уопште мртви?

4. Према последњим форензичким анализама, укупан број тела ископаних из масовних гробница је испод 2000, од којих се за 442 може са сигурношћу тврдити да су жртве стрељања, јер су имала везане руке. То је скоро 8.000 мање од броја који се јавно доводи у везу са „геноцидом“ у Сребреници.

5. Највиши цивилни представник УН на терену у јулу 1995, Американац Филип Корвин, већ годинама тврди да је тада у Сребреници убијено „око 700“ босанских муслимана – и да је разлика између тог броја и броја од 8.000 који се стално пропагира – политичка. Није ли Сребреница, кроз лицитирање бројевима, очигледно исполитизована?

6. Комисија Владе Републике Српске никад није признала „геноцид“, већ је ту реч употребила само као цитат пресуде генералу ВРС Радиславу Крстићу. Комисија није усвојила ни број од „8.000 стрељаних“, иако је била подвргнута огромним западним притисцима; нити је изјавила да су сви на списку несталих убијени и мртви, већ да ту има и живих и оних који су страдали у борбама и пре 1995, као и оних који су касније умрли природном смрћу, док је за неке утврђено да су променили идентитет и да живе на другим местима, а за друге да су издржавали казну за кривична дела.

7. Према пресуди Међународног суда правде, Србија не сноси одговорност за „геноцид“, нити је учествовала у његовој припреми или извођењу. Самим тим, Србија нема никакву обавезу да усвоји било какву „декларацију о Сребреници“.

8. Ако Србија преузме одговорност за дешавања у Сребреници, она може бити изложена тужбама за баснословне одштете. Да ли је то рачун који можемо да платимо и да ли је то наслеђе које треба да оставимо потомству?

9. Усвајање ове резолуције мотивисано је и резолуцијом коју је у јануару 2009. изгласао Европски парламент. Унутрашња противуречност те резолуције огледа се у ставу „Е“, где јасно стоји да „упркос огромним напорима… досадашње истраге не дозвољавају потпуну реконструкцију догађаја у и око Сребренице“, што апсолутно искључује самоуверено доношење коначних закључака о том сложеном догађају, а посебно олако коришћење најтежих правних квалификација у односу на државу Србију и њене грађане. Ако права истина о Сребреници, која ће кад-тад бити установљена, буде демантовала садржај евентуалне резолуције Народне скупштине – како ће се народни посланици који буду гласали за њу искупити пред историјом и пред својим потомцима?

Александар Павић*
Стефан Каргановић**

* Аутор књиге „Забрањена истина о Сребреници“, засноване искључиво на страним изворима
** Председник холандске НВО „Историјски пројекат Сребреница“

Ден Хаг, 10 фебруар 2010





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo