logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија    Аутор: Srebrenica Historical Project    715 пута прочитано    Датум: 6.02.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Зашто СПЦ и Патријарх Иринеј ћуте ?!!АПЕЛ ПРЕДСЕДНИКУ ТАДИЋУ И СКУПШТИНИ СРБИЈЕ: НЕМОЈТЕ СЕ КОЦКАТИ СА БУДУЋНОШЋУ СВОЈЕ ЗЕМЉЕ! „НЕ“ РЕЗОЛУЦИЈИ О СРЕБРЕНИЦИ.

Ауторизовани текст Апела од стране -Srebrenica Historical Project

+++

Уважени господине Председниче и чланови Скупштине,

Као забринути амерички и европски интелектуалци и грађани, ми вам се обраћамо са позивом да преиспитате своју намеру да усвојите скупштинску резолуцију којом би се сребренички масакр у јулу 1995. године третирао као парадигматичан догађај за рат у Босни и Херцеговини, и то коришћењем израза који би се могли протумачити као да Србија прихвата одговорност за „геноцид.“

Погубљење муслиманских заробљеника у јулу 1995. године, након што су српске снаге заузеле Сребреницу, било је ратни злочин, али то ни у којем случају не представља парадигматичан догађај. Обавештеној јавности у западним земљама јасно је да су снаге, за које се сматра да су припадале Републици Српској, тада за три дана погубиле приближно онолико муслимана колико су муслиманске снаге, вршећи нападе на оближња српска насеља, убиле Срба током претходне три године. Ту нема ничега што би један злочин издвојило од другог, осим што је извршење једног од тих злочина било згуснутије у времену. У безобзирном грађанском рату, где све стране чине злочине, све невине жртве имају подједнако право на саосећање. Али неке од жртава немају право на посебно морално признање само зато што припадају одређеној етничкој групи. Ако патњу једне групе ставимо на пиједестал, то ону другу групу – у овом случају неборбена лица српске националности – нужно лишава подједнаке мере саосећања и моралне подршке, што су ствари на које они имају апсолутно право.

Далеко важније, питање, шта се у јулу 1995. године стварно догодило у Сребреници, зашто, и ко је стајао иза тих догађаја, још увек је отворено. Прихваћена верзија тих догађаја, коју су углавном обликовали ратна пропаганда и сензационалистички медијски извештаји, већ је превазиђена и интелектуалци у западном свету, који критички размишљају, у све већој мери је оспоравају и преиспитују. Поуздани подаци о тим догађајима још увек су недоступни и потребно их је истражити, али без тога није уопште могуће доносити одговорне закључке било какве врсте о природи и опсегу сребреничког масакра. Како опсег догађаја, тако и правна квалификација да је то био „геноцид,“ предмет су интензивног сучељавања опречних мишљења. Зато не би било ни најмање мудро уколико би Србија и њена Скупштина формално прихватили верзију тих догађаја која у доказима има врло слабо упориште, али која повлачи моралне и политичке последице које би биле крајње штетне по Србију и њен народ.

Ми смо такође узнемирени могућношћу да би Србија и њена Скупштина могли прихватити тезу да је масакр у Сребреници, ма колико он био за жаљење, нешто што би се могло назвати „геноцидом.“ То би неоправдано обезвредило прави геноцид као појаву двадесетог века, где Холокауст јеврејског народа и масовно истребљење Јермена, Курда, Грка у Турској, Асираца и Рома представљају најупечатљивије примере.

Брине нас да политизација људске патње и фриволно коришћење једне озбиљне правне категорије, као што је то геноцид, у огромној мери одузима тежину тим врло битним правним појмовима и на тај начин представља увреду невиним жртвама политичког насиља у целом свету.

Под предпоставком да таква резолуција буде усвојена, Србија би, исказом сопствене Скупштине, себе ставила у исти ред са нацистичком Немачком. Али не само то. То би такође зацементирало, на огромну штету Србије, једну пропагандну причу чије кључне компоненте немају упоришта у чињеницама. То би имплицитно дало подршку ставу да је Република Српска изграђена на геноциду, те би на тај начин угрозило њено даље постојање и послужило би као адут онима који се залажу за централизацију Босне. Најзад, то би српске пореске обвезнике изложило могућности тужбе за одштету, која би могла износити више милијарди евра, а то је нешто што у овом тренутку они нису у положају да исплате (нити уопште постоји разлог да се они суочавају са једном таквом обавезом).

Из свих наведених разлога, ми апелујемо на вас да одустанете од усвајања најављене резолуције о Сребреници. Ако сматрате да имате дужност да јавно манифестујете своју солидарност са жртвама рата у Босни, ми вам препоручујемо да то учините на једини правилан начин, а то је да усвојите јединствену резолуцију, написану етнички неутралним језиком, којом ће све жртве рата бити равноправно обухваћене и комеморисане.

Потписници:

Prof. Edward Herman, Универзитет државе Пенсилванија, руководилац Srebrenica Research Group (2005), Сједињене државе
Jurgen Elsaesser, аутор и новинар, Немачка
Germinal Čivikov, писац, аутор «Сребреница. Крунски сведок», Холандија
Alexander Dorin, аутор, Швајцарска
Prof. Alexander Mezyaev, Руска Федерација
Eckart Spoo, новинар и публициста, Немачка
др. Diana Johnstone, политички аналитичар и писац, аутор студије «Сулуди крсташи: Југославија, НАТО и обмане Запада» (2002), Сједињене државе и Француска
Daniel Salvatore Schiffer, философ и хуманиста, Белгија
Klaus von Raussendorff, бивши дипломата и публициста, Немачка
Klaus Hartmann, председник Друштва слободних мислилаца Немачке,
подпредседник Светског савеза слободних мислилаца, Немачка
Cathrin Schütz, новинар и политички научник, аутор “Der NATO-Krieg gegen Jugoslawien. Hintergründe, Nebenwirkungen und Folgen” (Braumüller Verlag, Wien), Немачка
Prof. Dr. Velko Valkanov, председник, Национални савет за мир, Бугарска
Nikola Živković, аутор и политички аналитичар, Немачка
Dr. Patrick Barriot, лекар, Француска
Michele Altamura, новинар и политички коментатор, Италија
Christopher Black, адвокат, Канада
Jonathan Rooper, бивши политички аналитичар за BBC, независни новинар, Велика Британија
Danilo Zolo, професор теорије права, правни факултет, универзитет у Фиренци, Италија
Theodosios Kyriakidis, директор истраживачког центра St. George Peristereota, Грчка
Ing. Bernhard Frerichs, Немачка
Dirk Frerichs, Немачка
Ing. Jan-Hendrik, Frerichs, Немачка
Ing. Ina Frerichs, архитекта, Немачка
Ing. Seidel Klaus, Rüsselsheim, Немачка
Reiner Bingel, техничар, Taunusstein, Немачка
Hödt Otti, медецинска сестра, Groß Gerau, Немачка
Ing. Dirksmeier Klaus, Берлин, Немачка
Ing. Davide Braga, Италија
Ing. Marco Bellini, подпредседник, Европски центар за развој, независни think-tank, Италија
Lina Bertorello, Италија
Ing. Antonio Tassone, Белгија
Mick Collins, директор, Cirque Minime, Париз, Француска
Israel Adam Shamir, писац и политички философ, Јафа, Израел
Prof. Wolfgang Richter, вршилац дужности председника Европског савета за мир, Немачка
Zorica Surla, предавач, Немачка
Aleksandar Pavićević, предавач, Немачка
Christina Grbić-Buddingh, Арнхем, Холандија
Godfred Louis-Jensen, архитекта, Данска
Dr. Monika Nehr, Берлин, Немачка
Joachim Guilliard, новинар и аутор, Хајделберг, Немачка
Brigitte Queck, “Мајке против рата, Берлин-Бранденбург”, Берлин, Немачка
Ewald Ressel, Немачка
Prof. Wolf Lettmayer, Аустрија
Thomas Werner, Нирнберг, Немачка
Peter Betscher, Друштво за међународну солидарност, Немачка
Hermann Kopp, новинар, Дизелдорф, Немачка
Maria Tsouras, Франкфурт, Немачка
Albrecht Frenzel, Немачка
Peter Franz, Вајмар, Немачка
David Peterson, адвокат, Чикаго, Сједињене државе
Prof. Dr. Hans Fischer, Берлин, Немачка
Irene Eckert, предавач, Берлин, Немачка
Hartmut Drewes, свештеник у пензији, Немачка
Elke Zwinge-Makamizile, истраживач, Берлин, Немачка
Rolf Becker, глумац, Хамбург, Немaчка
Thomas Immanuel Steinberg, Хамбург, Немaчка
Dr. Erika Kosse, Берлин, Немaчка
Peter Franz, члан Савеза писаца Немачке, Вајмар, Немaчка
Maria Melkova, преводилац, Русија
Andrey Migalin, уметник, Русија
Svetlana Bogatyryova, адвокат, Русија
Dr. Andrej Bazilevski, писац, Русија
Rainer Rupp, новинар, Немачка
Dr. Hans-Georg Ruf, члан “Forum solidarisches und friedliches
Augsburg” (http://www.forumaugsburg.de), Немачка
Victoria Knopp, магистар социологије, Франкфурт на Мајни, Немачка
Martin Dressel, Немачка
Brigitte Dressel, Немачка
Eduard Mader, инжењер и члан Друштва слободних мислилаца, Немачка
Dr. sc. med. Uta Mader, лекар, Немачка
Kaspar Trümpy, инжењер, Швајцарска
Karl Marek, Germany
Witold Fischer, Historian, Jena, Немачка
Марина Борисова, аналитичар, Москва, Русија
Елена Борисова, professor at the Moscow City Pedagogical University, Russia
Stefan Zeuge, Student, Berlin, Germany
Jean Toschi Marazzani Visconti, новинар и писац, Италија
Yasik Antonov [Ясик Антонов], Москва, Русија
Ivan Priima, писац, Русија
Dragana Drakulić-Priima, универзитетски професор, Русија
Александр Орлов, покрет “Косовски фронт”, Петербург, Русија
Dr. med Donka Lange, Farstar medical GmbH, Немачка
Барамзина Надежда Анатольевна, Санкт-Петербург, Русија

Додатне примедбе професора Едварда Хермана: “(1) Када ће Европска унија инсистирати да се Хрватска,Сједињене државе и Уједињене нације извину Србима Хрватске за операције Бљесак и Олуја, које представљају најмасовније операције етничког чишћења у ратовима на Балкану, с тим што – за разлику од других – жртвама никада није било дозвољено да се врате својим кућама?; (2) када ће ЕУ и НАТО да се извину косовским Србима за највеће „сразмерно“ етничко чишћење током југословенских ратова, које је било изведено под покровитељством НАТО пакта после 10. јуна, 1999. године (и Ромима за етнички прогон у истом периоду)?; (3) када ће се ЕУ и САД извинути за довођење Ал-каиде у Босну и Европу да се боре против Срба (и да им секу главе), као што то до детаља описује Џон Шиндлер, бивши специјалиста за Босну у Савету за националну безбедност, у својој књизи „Несвети терор: Ал-каида и успон глобалног џихада?“

Додатне примедбе професора Данијела Салваторе Шифера:

„Наравно да стављам свој потпис на овај апел, у име правде за све народе Босне и Херцеговине, укључујући и Србе, који имају право на равноправан морални и правни третман са осталима. То начело је уграђено у члан 1 повеље Уједињених нација о људским правима.“

Додатне примедбе професора Александра Мезјаева:

„Начин како су МКТБЈ и Међународни суд правде поступили, када су признали геноцид у Сребреници у јулу 1995. године само подвлачи одсуство реалних доказа кривице српских војника и српских власти. Под таквим условима, усвајање резолуције значило би иступање на страни антисрпских снага.“

Додатне примедбе адвоката Кристофера Блека:

„Неопходно би било додати и захтев за признање од стране свих земаља-чланица НАТО пакта да су они починили ратне злочине против народа Србије током масивних ваздушних напада у пролеће 1999. године, када су сва правила рата била прекршена, као и признање да је споразум којим је бомбардовање било обустављено, тако што је НАТО добио дозволу да окупира Косово, био наметнут српској влади. То наметање било је извршено помоћу претње масовног убијања грађана Београда коришћењем америчких авиона Б52, а ту претњу пренели су господа Ахтисари и Черномидрин, у својству америчких агената. Они су претили да ће побити 500,000 становника Београда и град сравнити са земљом уколико њихови услови не би били прихваћени. Чак и под предпоставком да је НАТО пропаганда тачна (што ја не прихватам), Сребреница бледи у поређењу са том врстом терора.“

Додатне примедбе професора Велко Валканов:

„Одлучно одбацујем тезу да би се оно, што се догодило у Сребреници, могло оквалификовати као геноцид. То је било трагична епизода једног грађанског рата који су распламсали непријатељи српског народа. Чврсто стојим иза протеста против признања некаквог геноцида у Сребреници.“

Додатне примедбе адвоката Давида Петерсона, Чикаго, САД:

„Без обзира на судбину становништва сребреничке безбедне зоне у јулу 1995. године, ово свакако да не представља пример геноцида, упркос серији политичких пресуда које је донео МКТБЈ, а које је накнадно преузео МСП. Када је Европски парламент усвојио скоро једногласно резолуцију којом је 11 јули проглашен Даном сећања на геноцид у Сребреници, то је само допринело обезвређењу овог значајног појма и тривијализацији стварних геноцида у прошлости, садашњости и будућности.“

Додатне примедбе Катрин Шиц, Берлин, Немачка

„Незадовољна сам оним делом Апела где се понашање снага Републике Српске осуђује као „ратни злочин“ и где се говори о подједнаким губицима Муслимана и Срба у рејону Сребренице. У потпуности подржавам став у Апелу да је оно што се догодило у Сребреници у јулу 1995. године још увек отворено питање: зашто се то догодило, ко је стајао иза тога, итд. То је, по мом мишљењу, најправилнији начин да се том питању приђе. И, ако ја морам признати да не знам тачно шта се тамо догодило, зашто онда да признајем некакав „ратни злочин“? Имамо ли, чак и дан данас, икаквих поузданих сазнања о Сребреници? Мислим на сазнања из неких других извора, поред западних медија и њихових такозваних невладиних организација? Њима се не може веровати.“

Srebrenica Historical Project
Postbus 90471
2509LL
Den Haag, The Netherlands
+31 64 878 09078 (The Netherlands)
+381 64 403 3612 (Serbia)
Internet site: www.srebrenica-project.com
E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

+++

+++

+++

Енглеска верзија ПЕТИЦИЈЕ

+++

+++

+++





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РУШЕЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Теорија и технологија преврата

НОВО – КРОТКИ ЛАФОВИ!
НОВИ Антиекуемнистички сајт

НОВИ Антиекуемнистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo