Вести

Pre neko veče RTS je u jednoj emisiji (čini mi se „Oko magazin“) emitovao retrospektivu izlaganja suprostavljenih strana u vezi pitanja legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.

Dragan Vidaković, 29.10.2010

+++

Na moje iznenađenje shvatio sam da je srpski predstavnik Bataković priznao u svom izlaganju da su regularne i paravojne formacije Srbije na Kosovu počinile stravične zločine ali, valjda za utehu, rekao je da su to zločini nedemokratskog režima koji je našom državom vladao devedesetih godina.

Albanci nisu Srbi i sasvim razumljivo nisu pominjali nikakve zločine koje je OVK počinila u secesionističkom ratu nad našim vojnicima, policajcima i civilima. I oni su, isto kao naši predstavnici, pričali samo o zločinima „srpskih snaga“ na Kosovu.

Slično je, kao i naš zastupnik, tvrdilo i tužilaštvo Haškog suda, ali i pored umanjenja svih prava optuženog Miloševića, i gomile lažnih svedoka, nije uspelo ništa da dokaže, ali sve je to uzalud jer mi to ne prihvatamo.

Očigledno bolesnom Miloševiću nisu omogućili da se leči, a njemu samom nije odgovaralo da umre u to vreme, jer je on bio u fazi ozbiljnog napada na optužnicu, jer je čekao završnu reč i tražio unakrsno ispitivanje Blera, Klintona i Širaka što mu nisu odobrili i time narušili pretpostavku fer suđenja.

Zašto ga nisu držali kao „malo vode na dlanu“ ako su imali argumenata za osudu? Takav optuženik, da je tužilaštvo imalo argumenata, nikada ne bi umro u ćeliji. I zatvorenik nikada ne sme da umre u ćeliji, a pogotovu monstrum takvog ranga kakvim su prikazivali Miliševića, a preko njega „srpske snage“-svetski simbol zla.

Dakle nikakve pravne konsekvence, pa ni zaključci o stravičnim zločinima „srpskih snaga“ se ne mogu izvući iz materijala sa suđenja koje je prekinuto smrću optuženog, a pogotovo se tvrdnje tužilaštva ne mogu uzimati kao činjenice jer one to i nisu bez sudske presude, a da su mogli da donesu presudu doneli bi je.

Čak i da je presuda doneta nijedna razumna zemlja to pitanje ne bi pokretala pred sudom pred kojim osporava akt secesije, niti bi pominjala bilo šta što bi joj škodilo, niti to iko osim Srba radi, niti to iko traži.

Argument da su to zločini nedemokratskog režima je netačan jer Milošević nikada osim 1990-1992. nije sam imao skupštinsku većinu, već ju je osam godina obezbeđivao sa nekom od stranaka koje se danas prave da nisu sa njim vladale.

Evo recimo, vladu Mirka Marjanovića, vladu protivprirodnog političkog bluda koja je formirana 1994., podržale su dve liste: jedna sa nosiocem Vukom Draškovićem a druga sa nosiocem Slobodanom Miloševićem, a za „diktatorovu“ naklonost, u žestokoj trci sa Draškovićem je bio i Đinđić, ali je on tražio mnogo- tražio je mesto premijera, što nije mogao da ostvari, pa je kasnije otpao iz kombinacije iako je smanjio apetite.

Dakle sve srpske vlade posle 1990. su bile demokratske, birane na višestranačkim izborima, priznate od opozicije koja je učestvovala u radu parlamenta u granicama svojih izbornih rezulata; parlament nikada nije bio suspendovan, niti je ikada uvedena diktatura, a Milošević je koliko se sećamo, po američkim slavopojkama, bio „garant mira na Balkanu“ i uvaženi potpisnik i garant Dejtonskog sporazuma.

Ali, svejedno, i da je režim devedesetih zaista bio nedemokratski, kako je moguće prihvatiti EPS, Telekom, NIS, cementare, fabrike duvana, građevinsko zemljište, hotele, saobraćajnice…od takvog režima i rasprodati ih, a ne prihvatiti kao svoje (kao zločine ove zemlje) i zločine koje je počinio nedemokratski režim, ako ih je počinio. Naše je i dobro i zlo, i sramotu, ako je ima, treba da rešavamo kući, a ne da izađemo pred svet, i sami sebe blatimo pred sudom pred kojim tvrdimo da je Kosovo naše i da je proglašena nezavisnost nelegalna.

Naravno da niko ne sumnja da je na Kosovu počinjeno dosta zločina, ali naše pravosuđe je mnoge procesuiralo još tokom bombardovanja. Međutim, mnogo toga je izmišljeno.

Čak ni State Deprtment odavno ne veruje u sopstvenu priču o 500.000 kosovskih Albanaca koje je pobio surovi Milošević.

U Vokerovu režiju Račka ne veruje čak ni Haški sud koje je na tome izgubio puno vremena ali je odlučio da taj događaj, koji je poslužio kao okidač za bestijalno bombardovanje, na kraju izbaci iz optužnice ili tako nekako.

U „Potkovu“, sramnu nemačko-bugarsku izmišljotinu monstruoznog velikosrpskog plana za progon i deportacije stotina hiljada Albanaca, ne veruju više ni u zabavištima.

Ko još veruje u Fišerovu glupost i budalaštinu da Milošević od Kosova pravi novi Aušvic, što je najveće negiranje holokausta nad Jevrejima za koje sam čuo.

Ko bi izmislio gas za jednonacionalno trovanje Albanaca dobio bi sve Nobelove nagrade sveta.

I ko zna koliko je tu još izmišljotina, a sve to ne smeta našem zastupniku i prijatelju (kakav li bi nam tek bio neprijatelj?) da prizna zločine „srpskih snaga“i naširoko priča o njima, a da svetskom javnom mnjenju nije tačno rekao na koje zločine misli, jer je mnogo izmišljenih, a o tome svet nema pojma.

Svet samo zna iz usta našeg zastupnika da smo počinili nad nevinima i golorukima stravične zločine i to je za mnoge glavni razlog zbog koga Albanci moraju da dobiju državu, a pri tome svet ništa ne zna o zločinima nad Srbima-koji time i ne postoje, jer ih onaj koji zastupa naše interese nije ni pomenuo, jer možda smatra da su zločini nad Srbima podla izmišljotina beskrupuloznog Miloševića i njegovog nedemokratskog režima koji je izgleda iz hira krenuo da teroriše nevin narod? Ili je možda pomenuo samo to RTS nije prikazao?

Čak i oni koji nas podržavaju, kao Argentina, kažu da iako je naša država počinila teške zločine, da to nije osnov po kome manjina može da dobije državu. Dakle gledaju nas kao zlikovce i zločince, što je priznao i naš zastupnik, ali i pored toga smatraju, iz svojih razloga, da manjina nema pravo da se otcepi, jer će koliko sutra Amerikanci da pronađu neki novi razlog i nekog novog Miloševića zbog koga će njihovi izabranici moći da pocepaju neku drugu, pa i njihovu zemlju.

Sudeći po našem predstavniku mi imamo neko formalno ali ne i moralno pravo na Kosovo. Meni gospodine Batakoviću ne treba zemlja u čijem je temelju zločin koji daleko izlazi iz okvira legitimnog prava na odbranu zemlje: po našem ustavu i našim zakonima, po međunarodnim konvencijama, Povelji UN i drugim važećim aktima međunarodnog prava.

Dragan Vidaković