logo logo logo logo
Рубрика: Политика, Актуелно, Религија, Србија, Друштво    Аутор: Часлав М.Дамјановић    561 пута прочитано    Датум: 22.01.2010    Одштампај
PDF pageEmail pagePrint page

Национална Одговорност и улога Америке у издајству Равне Горе!Гнусно је прочитати 2010. године да су ”Американци били и остали последњи Дражин савезник”, и да иако ”Рузвелтова смрт, долазак Трумана, лева опција у Стејту,

за новинар.де Часлав М. Дамјановић, 22.01.2010

+++

хиљаде разлога због којих му нису помогли у последњем тренутку”, ипак – упркос свему томе ”нису” га ”издали као Енглези”! (”Ексклузивно: Дража Михаиловић на страшном суду”, Б. Лалић, Press Online RS, Пренесено, 06/21/09)

Ову неистину лансирају ствараоци играно-документарног филма о Равној Гори, који је, како кажу, заснован на документима. Као и од осталих који покушавају да се баве, или да се претварају да се баве – растветљавањем историјске лажи погубне по српски народ – тако се и од филмских стваралаца очекује солидно познавање историје, стварна објективност, и стварно не-подлегање предрасудама које пропагирају лаж! Јер једино ови морални и историјски захтеви могу да учине њихов филмски подухват – веродостојним! Наравно… ако им је заиста стало до тога.

А изгледа јесте… јер редитељ филма, Божидар Зечевић, сматра да је храбар и частан адвокат Драгић Јоксимовић – који је на јавном линчу у топчидерској Гарди покушао, иако је то било илузорно у грозоморним околностима, да поштено брани Дражу Михаиловића, због чега је, за ”казну”, убијен у комунистичком затвору – да је ”тај човек” – ”мој херој”, и чак изједначује сопствену судбину са судбином убијеног Драгића Јоксимовића – ”јер на неки начин његова судбина прати и мене од кад сам се укључио у овај пројекат” – пројекат о Равној Гори – ”али знам колико је (пројекат) важан и знам да ћу да га завршим” – и завршава фаталистички, али… ”могу само да ме убију” – ”као (што су убили) Јоксимовића и Дражу.”

И баш зато што оваква искрена и фаталистичка изјава саугерира искрено разоткривање наметнуте историјске Лажи – баш зато је запрепашћујућа његова тврдња да Американци ”нису издали” Равну Гору!

”Како сахранити два миленијума?”

Недавно је неко поставио питање ”како сахранити два миленијума?”
Данас то није питање. Свакоме је јасно ко и због чега већ два миленијума покушава да сахрани Право Славље Хришћанства; ко нас скоро већ читав век лаже о стварним разлозима уништења православног руског народа наметањем комунизма; ко нас већ седам деценија лаже да прави разлог наметања комунизма Југославији није уништења православног српског народа; и да се баш зато каљају Равногорство и Српство; и тако даље… али, упркос што је све то свакоме јасно – трагичне су две чињенице:

Једна је – ”не сме да се каже!”

Друга је – временом се растаче интерес да се сазна истина прошлости!
Осим времена које чини своје – од завршетка Другог светског рата ово растакање интереса се систематски спроводи диктатуром над историјом и образовањем, и деформацијом културологије. Циљ овог систематског растакања је спречавање да се сазна… шта?
Да се сазна Истина!

Јер… само ако се Истина – не сазна – Лаж наставља да животари – а та Лаж била је сасвим јасна старијим генерацијама – јер од Диктатуре над историјом нема ефикаснијег средства да се сахране миленијуми – а тврдња да су ”Американци били и остали последњи Дражин савезник” – звучи управо као настављање тог систематског растакања и деформације – а не као поштено ослобођење од окова предрасуда које нам је наметнула Титова и Западна антисрпска диктатура над историјом – поштено ослобођење потребно је због поштене Националне Одговорности која од историчара, па чак и од филмаџија, захтева само једно – а то није – није – нити ”испричати причу”, нити прославити се ”испричаном причом”, нити добити хонорар за ”испричану причу” – него – ”испричати Истину!”

Национална Одговорност и улога Америке у издајству Равне Горе!

Зашто је на пример, током бомбардовања 1999. године, пркос Срба на такозваном ”Рок ен’ рол мосту” – доводио Американце до белог усјиања?

Наравно, полтрони Запада нам увек намећу да је ускогруда и садистичка мржња типична плиткоумност балканског комшилука. Међутим, пошто је већина америчких генерала високо образована, а поготово генерали америчког ратног ваздухопловства (USAF), то значи да је, на пример генерал Шорт, драстичан егземплар ”америчког белог усијања” – који је желео по сваку цену да убије Србе на ”Рок ен’ рол мосту” – желео то лично и искрено – што значи личном садистичком мржњом – и што, да је тим ”злочиначким резоновањем” био надојен не само од анти-српских левичарских чанколизаца (fellow travelers) – већ такође да је био ”образован” у америчким високим војним школама да настави идеологију америчког ратног ваздухопловства наслеђену из Другог светског рата – значи, био је ”образован” да мрзи Србе, и то – ”образован” да Србе – мрзи садистички!

То значи да америчко војно образовање данас наставља злочиначко резоновање закулисних садиста на утицајним положајима у командама у Барију, Каиру, Лондону и Вашингтону, који су током Другог светског рата интригама и фалсификовањем наређења покушавали да осакате српски народ бомбардовањем, спрече савезничке контакте са Равном Гором, и спрече сазнање Истине о Равној Гори – у чему су забраздили чак и у покушај да спрече спасавање сопствених авијатичара са Прањана!

Данашња садистичка чежња америчког генерала Шорта да сруши ”Рок ен’ рол мост”, која је наставак америчке мржње Срба из Другог светског рата – јесте de facto доказ издаје Америке од стране претходника генерала Шорта!
И не само то – тај наставак садизма доказује да је таква мржња у вишим војним круговима проистекла из директива закулисног политичког центра:

Историјска је чињеница да је од средине 1943. године улога америчког Државног секретаријата доминирала издајом Равне Горе и Српског народа – наглим преузимањем водеће улоге у здруженим припремама за постављања Титове комунистичке диктатуре на власт у послератној Југославији.

Типичан пример се догодио 26. августа 1944. године када је представник Државног секретаријата, Роберт Марфи (Robert Murphy) – посетио Тита на острву Вис. У то време Државни секретаријат није своје ”табаџије” попут данашњих Ричарда Холбрука или Виљема Вокера називао ”амбасадорима” – Марфи је ”представљен” као ”амерички изасланик” при Савезничком Саветодавнoм Одбору за Италију (Advisory Council for Italy) – а његов стварни задатак – Тито – и да је ”табаџија” Државног секретаријата нису – нису уопште обзнањени!

Иако ће о Марфију доцније бити речи, упитајмо се ипак када се догодио састанак на Вису? Рат је још увек пустошио Србију – амерички бомбардери су још увек бесомучно рушили ”савезнички” Београд и Србију и убијали Србе; Југословенска војска у отаџбини још увек je јуначки наносила ударце немачким окупаторима и са српским сељцима и варошанима довршавала импровизовани аеродром у Прањанима – а истовремено – немачке трупе, и то усаглашено са Титовим партизанима – и то партизанима попуњеним усташким командним кадром и превејаним убицама Срба, и наоружани савезничким наоружањем – још увек спаљују српска села у потрази за спасеним америчким авијатичарима – зато да спрече њихову евакуацију!

И док бесне сви ови ужаси рата – безбедан од ратних дејстава – јер на Вису је била Савезничка база, и пошто је острво далеко од обале било је потпуно изоловано од ратних дејстава – Тито, у белој маршалској униформи, са златним еполетама које му је даровао Стаљин, приређује свечани дочек и ручак на јахти – за Роберта Марфија!
Свечани ручак на јахти – у свечаној маршалској униформи – за тајног представника америчког Државног секретаријата – док Равна Гора и Српски народ гину спасавајући америчке авијатичаре!
Зато – да би се разбиле предрасуде и лажи – зато постоји документација!

Зато да упркос што јесте манипулисана – да на основу ње ипак повежемо чињенице и пробијемо се до историјске истине – а не зато да тврдимо лаж да су ”Американци били и остали последњи Дражин савезник”!

Шта је ”распородаја магле”? ”Распородаја магле” је Лаж о Титовом  безбрижном ”мењању господара”!

”Од 24. децембра, 1941. године до друге половине 1944. године”, осим локалног тероризма, са војног становишта из перспективе вођења Другог светског рата – ”Тито није био активан на територији Србије”!
То безпоговорно потврђују бројни извештаји британске обавештајне службе из 1942. године. (Том II, стр. 984 – FRUS, 1942, Vol. II, p. 984, British Intelligence Reports)

И заиста, Тито је рат провео на територији НДХ!

За разлику од Србије, у којој је терорисао Србе и провоцирао окупатора на одмазде против Срба – у НДХ – Тито није – није терорисао Хрвате!

У Србију ће се Тито вратити тек у другој половини 1944. године, наоружан углавном америчким, а мање британским, и италијанским оружјем, узапћеним после предаје италијанских снага!

Закључак је поново на основу документације – наравно ако јој приступимо без предрасуда – оснажен усташама, Тито се вратио у Србију да – доврши Ужице – прво покољем на Зеленгори – а онда покољем Србије, укључујући и Сремски Фронт.

Документација јасно доказује да на свом крвавом шуњању кроз Други светски рат – Тито није ”мењао господаре” од Абвера до Коминтерне до Стаљина до Черчила до британског Министарства спољних послова и обавештајне службе, све до америчког Државног секретаријата:

”Mењање господара” је замазивање очију неупућенима – нити је Тито био способан за тако нешто, нити су ратне онолности то омогућавале!

Напротив – документација, упркос фалсификатима, доказује да су сви ти наизглед ”разнородни господари” – били уствари тајно здружени да помоћу Тита постигну – заједнички циљ.
То се јасно очитује од самог почетка до самог завршетка рата:

То што је Титу на крају рата обезбедио маршал Толбухин, неодољиво je истоветно са оним што су Титу Немци обезбедили у Ужицама – Немци су у Ужицама обезбедили Титу да се наоружа – а пет месеци пре маршала Толбухина – Западни Савезници обезбедили су Титу супер фото-оп на паради Свезничке Победе у Анцију, у Италији – у Анцију је Тито посредством Американаца ушетао у историју – зато да би ушетао у Београд! То доказује документација – у америчком Државном архиву нема – нема ни словца о протесту америчког Државног секретаријата због доцнијег совјетског упада у Србију!

Али – током рекламне супер фото-оп у Анцију, ту се ”случајно задесио” такозвани ”амерички изасланик” при Савезничком Саветодавнoм Одбору за Италију – Роберт Марфи! Па пошто се ту само ”задесио”, наравно не по задатку Државног секретаријата, већ ”случајно” – Марфи је – па наравно – у Анцију све време био уз Тита! А пошто је све ”случајно”, и пошто наводно није унапред намештено, и пошто се наравно Државни секретаријат не помиње, тог истог њиховог Роберта Марфија, Тито ће доцније на Вису погостити на јахти…

Отужна лаж да Америка није издала Равну Гору и Србију исто ”као Енглези” још је отужнија ако је последица уцене – не испуниш ли уцену – остаде ти филм у фијоци – јер као ни предрасуде, нити уцене не спадају у бављење историјом! Зато је проблематична искреност стваралаца историјског филма о Равној Гори… па је стога проблематична чак и најављена трагична стрепња да ”могу само да ме убију… као Јоксимовића и Дражу.”

Чињеницу да је Титово такозвано ”безбрижно мењање господара” бајка из тековинског епског циклуса ”Распродаја магле”, и да америчко учешће није било ништа мање подло од енглеског, доказује и типично америчка лагарија такозване операције Дрвар, која се мора сагледати из сасвим различите перспективе од до сада наметнуте:

У време Дрвара ближио се крај рата. У политичким, војним, обавештајним и цивилним круговима, и наравно у медијима Америке, Дража Михаиловић је још увек био једини знани и нашироко слављен европски борац против Нациста! За разлику од Енглеске, у Америци је огромно јавно мњење знало за Равну Гору, било јој итекако одано, и такође много више од Енглеске било одано принципу да Правда буде Победа Другог светског рата.

Зато је у Америци, да би пред јавношћу оправдао прљавштину изненадне издаје Драже Михаиловића, Срба, и Равне Горе – америчком Државном секретаријату било много пресудније него Енглеској – да непознатом Титу – створи ратну славу!

Погледајмо зато шта заиста каже документација – баш због те преке потребе, баш у тренутку када је савезничкој – али првенствено америчкој пропаганди био највише потребан рекламни спектакл о Титу – ко је обезбедио тај спектакл?

Спектакл о Титу – прекопотребан Американцима да би обезбедили прекопотребну рекламну представу о Титу – и то у правом тренутку – обезбедили су нацисти!

Може се причинити да ово не звучи баш логично, зар не? Али – тачно то каже документација ако јој присупимо без предрасуда:

Најневероватнија невероватност је како то – да је Тито смештен баш у Дрвару – недалеко од Босанског Петровца у којем је огромна концентрација савезничког ваздухопловства – и то у доброј мери америчких ловаца и лаких бомбардера? Да ли је логична претпоставка да је то зато да би америчке ловачке снаге обезбедиле Тита од евентуалних нацистичких напада?

Свакако да није! Пре свега зато што се до Дрвара амерички ловци и лаки бомбардери уопште нису мешали у спасавање Тита, али, што је још много важније, и зато јер Американци користе аеродром у Босанском Петровцу као да је усред Вашингтона – ту слећу политички и војни представници, слећу медија селебрити… као да аеродром није на непријатељској територији… и ко зна… можда НДХ није ни била непријатељска територија… шта кажете… можда су баш зато Американци бомбардовали само српске територије?

Према томе, једини логичан разлог који нуди студирање документације јесте да је смештај Тита у непосредној близини Босанског Петровца, и то на територији НДХ – тајна усаглашеност савезничко-нацистичке завере. И иако наизглед невероватан – тај закључак је једини логичан:

Зато што је нацистички спектакл Титовог ”херојства” на Дрвару био толико потребан америчкој пропаганди – нацистички спектакл за Американце морао је бити брижљиво припремљен… зар не? А да дрварска представа јесте била усаглашено припремљена доказује и чињеница да се у Босанском Петровцу, осим Марфија – већ раније – и такође ”случајно” – и такође баш у правом тренутку – затекао и Шулцбергер (C.L. Sulzberger), у оно време чувени дописник ”Њујорк Тајмса” – а баш ”ауторитет” Шулцбергера и ”ауторитет” ”Њујорк Тајмса” биће пресудни за произвођење Тита у лажног ”хероја Другог светског рата”!

Произвођење пред киме? Пред америчком јавношћу!
Према томе… шта кажу документи? Ко је лагао?  Лагали су Шулцербергер и ”Њујорк Тајмс”:

После Дрвара Тито није ”пребацио” свој штаб из ”једног дела Југославије у други део Југославије” – Тито је са једне савезничке територије – у Босанском Петровцу – пребачен на другу савезничку територију – на Вису!
Тито ”није одлетео у Италију” зато што ”није било расположивих аеродрома” – недалеко од Дрвара био је врло ”расположив” и врло активан савезнички аеродром у Босанском Петровцу – што значи да Тито није ”одлетео у Италију због нерасположивих аеродрома” – него је као и раније пребачен у Италију за фото-оп – зато да се шепури и фотографише на паради Победе – са Черчилом и савезничким командантима!

Све то учињено је зато да би се првенствено у Америци, мада и у осталим савезничким земљама – ”оправдала” крвава издаја Равне Горе и Србије – и наметнула обмана лажног хероја-маршала!

Тито се није вратио на ратиште у Југославији – како лажу Шулцбергер и ”Њујорк Тајмс” – Тито је био на Вису – далеко од ратишта!

Документација безпоговорно поништава намерно збркана ”објашњења” натурена од ”званичне историје”, заправо диктатуре над историјом испланиране за будућност, да је, како тврди Волтер Робертс – ”Шулцбергер лагао због Титове безбедности” (Walter R. Roberts, Tito, Mihailovich and the Allies, 1941-1945, Rutgers University Press, New Brunswick, New Jersey) – Шулцбергер и ”Њујорк Тајмс” су лагали зато да би сакрили срам издаје! А зато да би наручени срамни спектакл зачинили узбудљивостима – ”Немци су послали најелитније командосе да ухвате Тита!” – и ”немачки напад је био таквог ”опсега” да су Савезници чак морали да употребе 300 средњих бомбардера и 200 ловаца да савладају Немце!”

Па пошто ни све то није било довољно, и пошто је бес Немаца против Тита је био толики да ”300 средњих бомбардера и 200 ловачких авиона” нису успели да савладају тај рекламерски немачки бес против Тита… ето… Савезници су чак морали да Тита евакуишу са бојишта!

Све ово звучи баш као Булајићева ”Неретва”… а зашто толики немачки бес… па, баш као на филму – пошто је Маршал Тито био чак и на паради Победе, и чак се сликао са Черчилом, према томе… Маршал Тито је тај ко се бори против Немаца! Нема му премца! Какав Дража… то доказује немачки бес… а сам Марфи послао је телеграм да је Тито пребачен на Вис… и то коме?

Па наравно… свом послодавцу – америчком Државном секретаријату!
И заиста, осим пропагандног рекламерског парадирања – заправо је Вис амерички циљ здруженог такозваног дрварског спектакла:

По документацији, на састанку са Марфијем Тито је изразио задовољство да су Американци задовољили ”његов” захтев да бомбардују Београд и Србију, што је свакако тачно; и наводно ”уверио” Марфија да ће у послератној Југославији успоставити ”либералан и демократски режим” – до којег је америчком Државном секретаријату стало као до лањског снега… И иако се наводно не зна детаљно шта је ко коме обећао или наредио – Тито Државном секретаријату или Државни секретаријат Титу – чињеница је да су совјетске трупе окупирале Србију насупрот споразуму на Јалти између Рузвелта, Черчила и Стаљина! Чињеница је такође да упркос обилатој америчкој војној помоћи Титу, и упркос ојачању Титових снага усташким снагама, и упркос политичким смицалицама, и упркос бомбардовању Срба по Титовој поруџбини – постављање Тита на власт не би – не би било могуће без упада совјетских трупа у Србију!

Према томе – Државни секретаријат није протестовао упад совјетских трупа у Србију – јер је упад био по договору!
Међутим, сматра се да су срж састанка на Вису биле унутрашње границе будуће Титове Југославије. Насупрот Влади ”Гангстеру” – надимак Владимира Дедијера у београдској гимназији – и насупрот осталим пропагаторима лажне историје који натурају обману да су унутрашње границе дело Титове љубави ”братства и јединства” – истина је супротна – на Вису је унутрашње границе Титу одредио – амерички Државни секретаријат!

Због далекосежне погубности те одлуке по будућност Срба заиста је запрепашћујућа тврдња да Американци нису издали Равну Гору – баш исто онако ”као Енглези”!

Па ипак, студија документације открива још трагичнију чак и од ове погубне чињенице – амерички Државни секретаријат активирао је своју доминацију над простором окупиране Југославије баш оног тренутка када је било јасно да ће Нацизам изгубити рат! Потсетимо се – план за евакуацију не само кључних припадника СС-а и нацистичких обавештајних органа, већ и кључних политичких, идеолошких и пропагандистичких органа био је припремљен већ крајем 1942. године, у сагласности са Ватиканом – да пребегну у Јужну Америку коришћењем клеро-фашистичких кадрова у римокатоличким мантијама… још пре него што је Ромел био заустављен у Ел Аламејну… са тим плановима Државни секретаријат је био – итекако упознат!

Сходно томе, осим закључка да је Државни секретаријат већ од 1942. године активно ангажован на постављању Тита на власт – ипак, чак августа, 1944. године, иако апсолутно сигуран да ће поратна Југославија бити ”Титова Југа” – упркос енглеским бајкама о Сутјескама и Неретвама – Државни секретаријат је свестан да и у том тренутку рата, исто као ни до тада – Тито нема никакве шансе да освоји власт!

То доказује да је Државни секретаријат рачунао на упад совјетских трупа у Србију – и то не у НДХ – него искључиво у Србију – зато да обезбеде здружено намеравано постављање Тита на власт – и да баш зато Државни секретаријат није ни протестовао због тог упада!

Ипак је још подлије диктирање унутрашњих граница јер доказује да је Државни секретаријат већ тада испланирао да те издиктиране границе искористи за већ тада планирану анти-српску кампању – коју ће активирати пола века доцније!

Такозвана ”Controversy” – ”Противуречност” Најчувенија измишљотина Америке!

Бајка о Титовим ”херојским подухватима”, заокружена састанком на Вису, започета прво закулисном подршком – тренутно се преокренула у отворену активну подршку после загребачког договора Титових представника са нацистичким политичким руководством у Загребу, две године пре Виса – и преокренула у помахниталу Антисрпску Догму Државног секретаријата. И баш ту умоболну Догму ће Државни секретаријат поново активирати 50 година доцније, баш како то тврди и Соња Бисерко – као некакво ”непобитно историјско оправдање” за пресуду српском народу да је злочинац – исто као што је 50 година раније ту исту Догму Државни секретаријат искористио за подједнако лажну ”пресуду” Равне Горе и Србије… да су наводно ”некативни” и да наводно ”сарађују” са окупатором.

И тако… док се свет замлаћивао веровањем да слави Победу над Нацизмом – Тито је славио крваву победу Лажи – ”извојевану” не – учешћем у Другом светском рату – него крвавим шуњањем и крвавим шуровањем са здруженом завером… од Ужица, via Анцио и Вис – до Теразија и Дедиња.

There is no ”Controversy” Нема ”Противуречности”!

Нажалост, мало је оних у емиграцији, ако је од њих уопште још ико жив, који су свесни против које Лажи, и на којем фронту се наставила борба за Истину већ од 1946. године… која је започета већ током ратних дана. На све приговоре америчких сенатора, конгресмена, врхунских интелектуалаца Америке, историчара, генерала, књижевника, правника, чак и новинара, па чак и самих америчких председника – на све документоване доказе да су америчка издаја Равне Горе, Драже Михаиловића, и Србије – неоправдани – и да је подршка Титу издаја не само америчких принципа, и не само легалан злочин – већ de facto злочин – Државни секретаријат је одговарао попут папагаја који једино што зна да каже је – There’s the Controversy – у питању је Противуречност!
Противуречност у чему?

  • Једина Противуречност јесте у тумачењу Истине!
  • Једина стварна ”Противуречност” била је америчка Лаж:
  • Америка је крунисала Лаж на пиједестал некакве Историје!
  • Америка је крунисала Лаж за ”званичну историју”!

И са америчким и са светским јавним мњењем Државни секретаријат је, у сарадњи са обавештајним агенцијама и контролом над медијима и образовањем – починио истоветно кривоклетство које је Титова диктатура починила у Србији – Свети принцип Истине здробљен је Диктатуром над историјом!

Против те лажне ”Controversy” – ”Противуречности” – борили су се храбри изабраници америчке, српске емигрантске, па и светске Националне Одговорности још од 1941. године… и боре се и данас.

Осим борбе за чистоту Православља – борба за Историјску Истину била је срж послератне борбе – која је уствари била борба против деформације циља Другог светског рата – против деформације послератне Правде!

”Неки од мојих највећих непријатеља су овде у Вашингтону, не у Европи!”! (”Some of my biggest enemies are here in Washington, not in Eurоpe”)

Документација говори сама за себе – наравно, ако смо паметни да је схватимо… тачно оног тренутка када су Западни савезници одлучили да прекину везу са Дражом Михаиловићем – Немци су одлучили да убију Дражу Михаиловића и Врховну команду Југословенске војске у отаџбини!
Зашто?

Зато да уклоне Равногорство као препреку савезничком рекламирању Тита!

Чињеница да су Немци и Тито ”концентрисани на хватање” МекДауелa – такође је непобитан доказ те здружености. Јер… иако Черчил, Каиро, Бари, и наравно вашингтонски издајници – јесу били против слања америчког преставника на Равну Гору – МекДауела је на Равну Гору послао генерал Бил Донован!

Неколико ”неуспелих летова” да се МекДауел пребаци на Прањане, па чак и присила да прво дође у Титов штаб – доказују исту крволочност здружене завере да спречи контакт са Дражом Михаиловићем као и у претходним покушајима да омете Џорџа Мусулина! Зато, када је МекДауел коначно стигао код Драже, председник Рузвелт се чак извинио Черчилу, ”правдајући” се да је слање МекДауела његова ”грешка”.

А стварна ”грешка” је била да су се немачке репресалије у Србији крваво умногостручиле баш у тренутку када се Запад окренуо Титу!

Донован је био директор свемоћне ОСС-а (U.S. Office of Strategic Service), која је током рата била искључива америчка обавештајна агенција. Па ипак, без обзира на свемоћ ОСС-а – ”грешка” траје од раније:

Капитулацијом Италије Равна Гора је могла бити наоружана у савезничку снагу која би завршила рат много раније! Понудом предаје немачких трупа 1944. године, у разговорима Мекдауел-Штеркер, већ мобилисане и распоређене равногорске снаге биле би наоружане у савезничку војну снагу пресудну за ранији завршетак рата!
Обе могућности ранијег завршетка рата – су спречене!

Без обзира на жртве – и то без обзира чак и на сопствене жртве – спречене су само зато да би се Титу обезбедила диктатура над Југославијом.

А да би спречио откривање сопствене Издаје Државни секретаријат је садистички немилосрдно забранио америчким авијатичарима спасеним са Прањана да оду у Београд да сведоче на јавном линчу – не само у корист Драже Михаиловића – већ, што је важније – да сведоче у корист Истине!

Из данашње перспективе Донованов потез је врло чудан – јер се чини као да Донован није био саучесник завере! Највероватнији разлог је његова оданост стварном циљу Победе у Другом светском рату – оданост стварној победи над Нацизмом… што би значило наравно другачију оданост послератних обавештајних агенција и америчке политике – али… за антинацисте – није било места у послератном свету.

То на посредан начин потврђују и два Донованова позната цитата:

”Много је оних који би требало да су на нашој страни, али нису”!
(”A lot of people are supposed to be on our side, but don’t always seem to be”)”Неки од мојих највећих непријатеља су овде у Вашингтону, не у Европи!”!
(”Some of my biggest enemies are here in Washington, not in Eurоpe”)



Тражење Дражиног Гроба Tражи се место злочина – не тражи се убица?

Средином јануара 2010. године, у ”Гласу Јавности”, и на познатим порталима, у име Државне комисије за (не)откривање Чичиног гробног места, представник наведене Комисије, Бојан Димитријевић, објавио је саопштење за штампу да се – окончава истрага – услед недостатка података!

Ова ”свињарија” је свакако логична јер би у српском народу, колико год да је расцепкан ”преваспитавањем” против себе самог – сазнање где је Дража Михаиловић убијен – чак ако му је тело и уништено… можда у живом кречу – постало би национални споменик који би за вјеки навек опомињао српске генерације на Националну Одговорност и позивао их на Национално Буђење.

То пре свега не дозвољава амерички Државни секретаријат, као ни сви остали који мрзе Србе, без обзира да ли странци или домаћи жбири.

Забраном америчким ваздухопловцима које је спасла Равна Гора да сведоче у корист Драже Михаиловића и Истине на јавном линчу; дозволом Титу да обави јавни злочин маскиран као некакав сдски процес и убије Дражу Михаиловића; дугогодишњим прикривањем Трумановог постхумног одликовања Дражи Михаиловићу; полувековим блокирањем Истине сервирањем лажне ”Противуречности”; избацивањем из цивилног и војног образовања и операције Халјард (Подигач); и параленог њујоршког процеса у корист Истине о Дражи и Равној Гори у Њујорку… – може се слободно рећи да је амерички Државни секретаријат – наравно уз своје комунистичке и усташке пулене – стварни убица Драже Михаиловића.

Бездушно је зато лагати да је Америка издала Равну Гору ”мање него Енглеска” јер je, на супрот дуготрајном кљукању антисрпском пропагандом, документован огроман допринос Равне Горе у току целокупног трајања Другог светског рата на тлу бивше Југославије, и то не само допринос у заустављању Ромела, и у одлагању напада на Совјетски савез – него низ ратних подвига подједнаког значаја – Равну Гору издваја од свих осталих европсих герила – које су се углавом бавиле локалним диверзијама и скривањем савезничких агената – и ставља Равну Гору на частан положај једног од кључних – ”instrumental” – савезника у Другом светском рату!

Али… када се има на уму да је можда убиство краља Александра у Марсељу постало svetom толико знано баш зато што је то прво убиство једног краља снимљено на филмској траци – онда се схвата огроман пропагандни утицај филма, и зато је заиста проблематична историја која ће бити ”сервирана” у најављеном филму – јер филм је – поготово за новије необавештене генерације – најубедљивији пропагатор… потсетите се, грандиозни фалсификат Сергеја Ајзенштајна ни до данас није оповргнут!

Осим прекидања трагања за Дражиним гробом – што је заиста националне трагедија – грозоморна је обмана због чега заиста ”недостају податци” – податци места Дражиног убиства недостају зато што се – могу наћи – у америчком Државном секретаријату – где уопште нису тражени!

Зашто? Да ли зато да би неприсебност психолошки и физички измученог Драже на јавном линчу – сада била забележена на филму као некакав регуларан судски процес на којем се Дража наводно није ни бранио – зато да би тај филм, исто као и грандиозни филмски фалсификат Сергеја Ајзенштајна – остао једини накарадан запис упамћен о убиству Драже Михаиловића?

На јавном линчу Дража је већ био мртав!

Дражине речи на комунистичком јавном линчу у топчидерској Гарди:

”Ја не знам шта је са мном.
Често хоћу да кажем не, а ја кажем јесте!”

На читавом линчу то су – једине истините речи – истинитог Драже – које је он некако успео да присебно – присебно изговори!

Све остале што је изговорио речи су неприсебног
већ убијеног Драже!

Те Дражине речи су – једине речи на које је српски народ – унакажен истом неприсебношћу и измученошћу – осуђен да једине изговара – од злочиначког убиства Драже – до данашњег дана…

Зато Национална Одговорност није никад била
изигравање са Истином и Истином Историје!
И зато се мора спречити да се икад укаља!


Часлав М. Дамјановић

www.ravnogorskivenac.com
Ravnogorski venac





Пошаљите коментар

Да би сте послали коментар морате бити улоговани

GENOCIDE REVEALED
logo
Писанија Грешног Милоја
Проф. Др. Миодраг Петровић

Проф. Др. Миодраг Петровић

КРОТКИ ЛАФОВИ!
Антиекуменистички сајт

НОВИ Антиекуменистички сајт

“СТРЕЉАЊЕ ИСТОРИЈЕ”
logo
ПРАВОСЛАВАЦ 2017
ГЕНОЦИД
ЈАСТРЕБАРСКО 1942
БОЈКОТ НАРОДА – документарац
новинар.де
Loading
КОРУПЦИЈА, ВЛАСТ, ДРЖАВА
logo
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
logo